Tomaida (drama u tri čina)/5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   IV V VI   ►

V

VLAD i GRUBEŠA

VLAD: Ja dođoh u zadnji čas, kad ga već povedoše vezana u tamnicu, te ne znam šta je sve bilo i kako. Hoćeš li mi kazati?
GRUBEŠA: Nema se šta mnogo kazivati. Obilazio sam straže, te zađoh u mračni hodnik kojim se ide u kupatilo. Tuda despot svake večeri, pre leganja prolazi da telo u toploj vodi osveži, a zlikovac je to dobro znao i čekao ga je skriven iza poslednjega stuba. Ja ga čak u Prvi mah ne opazih, zasenula me valjda buktinja koju sam nosio. Ali pri povratku ja spazih iza stuba neku senku gde miče. Bacih buktinju i ustremih se na tu sen. Dve snažne ruke dočepaše me za mišice te ja nasrnuh tad još očajnije. U tom i moja straža pristiže te savladasmo besomučnika. Kada pripališe opet buktinje, videh pod mojim nogama — leži Dmitar, despotov telohranitelj.
VLAD: Izdajnik!
GRUBEŠA: Prodani izdajnik!
VLAD: Reče l’ bar šta je hteo?
GRUBEŠA: Ništa nije sakrio. Grunuše mu pokajničke suze kao u deteta, sam pruži ruke i reče: „Vezujte i vodite me u tamnicu, ja sam izdajnik, podli izdajnik!“ — i priznade da je hteo despota ubiti.
VLAD: Pa?
GRUBEŠA: Eno ga u tamnici, dok despot ne izda naredbu.
VLAD: Ko bi to rekao? Dmitar, najverniji sluga despotov...
GRUBEŠA: Bio sam kadar kleti se u vernost Dmitrovu.
VLAD: Šta li ga nagna na to? Koliko znam, gospodar mu nikakve nepravde nije učinio.
GRUBEŠA: Nepravde? Ta zar ga nije pre neki dan poslao da uhodi četu Tomaidinu, a za taj posao, brajko, tek neće despot izabrati nekog u koga nema vere.
VLAD: I izabrao je njega od šestorice najpouzdanijih koje mu je brat, svetli Car, od svojih ljudi odvojio i dao mu da ga čuvaju.
GRUBEŠA: U tom i jeste veličina nevaljalstva njegovog, jer ja verujem da se on iz planine vratio kao Tomaidin najamnik.
VLAD: Misliš zar?
GRUBEŠA: A da čij', kad otud dolazi?
VLAD: Da čudne žene!
GRUBEŠA: Reci kurjačice. Ne prljaj ime žene, žena te je rodila!
VLAD: Otkako smo ove krajeve osvojili, ovo je treći ubica koga nam šalje u goste, ako je i Dmitar izaslanik njen.
GRUBEŠA: I slaće ih još!
VLAD: Šta bi ta žena, ja je ne razumem?
VLAD: Hoće vlast, a žena kad zaželi vlast opasnija je od svakog zlikovca. Despotica Ana izbegla je iz zemlje a ona ostala i sakupila hajdučku četu u Pindos-planini da s nama ratuje. Veli, hoće narodu slobodu. A u čem je ta sloboda? U tome što će joj majka ili ona biti despotica, kao da narodu nije svejedno kako se zove onaj ko vlada njim, Pavle ili Savle.
VLAD: Narodu da, ali Pavlu nije svejedno.
GRUBEŠA: Pa neka tako reče i neka svoju čežnju za vlašću ne zove narodnom slobodom.
VLAD: Pa ipak čudno je, devojka da pođe u hajduke..
GRUBEŠA: Devojačka pamet lakša je no pero guščije. Ona misli to su svatovi što ih je skupila u planini.
VLAD:A đuvegija?
GRUBEŠA: Presto epirski!
VLAD: Svatovi, veliš... ma mnogo ih je! Vele, ima ih više od pet stotina u planini. Pristižu joj sa raznih strana, iz Vlahiotije, Akarnanije, pa čak i otud, s mora, iz Etolije. Iz plemena Mološkoga otišlo je u planinu sve što je mlado. Ako se za vremena ne učini šta treba, možemo jednoga dana imati velike tegobe.
GRUBEŠA: Ma tako je, al’ zazor je sa ženom ratovati.
VLAD: Kad se žena oružja prihvati prestaje biti žena. A vele još hrabra je i srčana...
GRUBEŠA: ...I lepa!
VLAD: E?
GRUBEŠA: Da, a žena ]e lepotom kadra vladati pre no oružjem i pameću!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.