Teodora Metohita poslanica o diplomatskom putu u Srbiju povodom ženidbe kralja Milutina sa Simonidom godine 1298.

Da li ćeš nam dopustiti da ti odavde ovo pišemo i da li ćeš nam pažnju svoju obratiti kao što si imao običaj da poklanjaš pažnju i da pratiš rado besede, koje smo tamo i mi i drugi držali, ili ćeš kazati da nemaš vremena ovo da čitaš za to, što si zauzet državnim poslovima? No ako bi tako kazao, zacelo bi, presvetli i pravedni Gospodine, nepravdu učinio. Smatraćemo sebe za najnesretnijeg čoveka ako vidimo da samo prema nama zatvaraš uši i pažnju tvoju, na koju imamo razloga da polažemo i koju svima drugim besedama poklanjaš, samo nama odričeš. No takvo raspoloženje prema nama ne možemo pretpostaviti, a bili bismo veoma pokvaren čovek, kada bismo na to i pomislili. Prema tome mi te molimo da nam pokloniš malo vremena i da propratiš ovaj izveštaj, koji ti sa strane pišemo. U ostalom i mi ovde nismo bez posla, i toga radi izbegavaćemo svako suvišno nagvaždanje, a izložićemo samo ono, što je pravo da mi kažemo a ti da slušaš. Potrebno je da se kaže ono što imamo da kažemo, a govorićemo ne prostački već glasom, koji te je nekada zanimao i bio ti uživanje da slušaš. U ostalom, mislimo, da ćemo time i sebi izvesno uživanje stvoriti; jer kad je onome, koji, putujući po nepitomim i brdovitim zemljama i umor osećajući, najglavnija želja da stigne na ravnicu i tu da pusti konja da ide pravo (jer i poslovica veli da je promena najslađa stvar), kako li tek nama ne bi bilo slatko uživanje da prekinemo ćutanje i da se posle dugoga varvarskog i odvratnog druženja poslužimo jelinskim umilnim jezikom? U ostalom valjalo bi sada da probamo našu poznatu govorničku snagu pa da vidimo, da l’ nismo u tom pogledu u nečemu izostali, počem smo, toliko vremena na strani živeći, bili lišeni književnog rada i vežbanja? Iz sviju ovih razloga mislimo, da ćeš rado slušati sve što ćemo ti ovde o našoj poslaničkoj misiji izložiti, kako je sve iz početka teklo.

Počećemo najpre da pričamo naš izlazak iz Varoši, a ovo će jamačno i tebi biti poznato.^[1] Bilo je od prilike veče, ili je malo trebalo pa da padne mrak, a pred vratima varoši iz kojih smo morali da iziđemo sretnemo srpske^[2] izaslanike, koji su svi već davno bili tamo u skupu i čekali na nas da nam odadu počasti, isprate i požele srećan put, a u isto vreme da nas upoznaju s onim koga iz njihove sredine ispraćaju s nama Gospodaru u otadžbinu, da o nama što treba javi. Lice, kome je bilo povereno da nas prati, nije bilo od prvaka, a imalo je zadatak da Gospodara svoga o nama obavesti, da ne bismo bili lišeni potrebnih počasti, kao što se to koji put dešava. Pošto smo se razgovarali sa ljudima, koliko je vreme dopustilo, izjavimo im zahvalnost na ukazanoj nam počasti i s njima se oprostismo. Tada se oni vrate natrag u varoš svojim stanovima, a mi odlučimo da prenoćimo tu negde, blizu Varoši, jer je već bilo kasno. U ostalom trebalo nam je mirno da promislimo i da vidimo, ne bi li za naš put valjalo još nešto nabaviti i spremiti? A za celo nam je mnogo koješta nedostajalo, jer smo se krenuli na put ranije no što smo mislili, a nismo imali kade da se postaramo za sve potrebe. Valjalo bi dakle te potrebe naknadno da nabavimo i tako snabdeveni svima potrebama da se krenemo na put rano izjutra. Tako rešimo i pođemo pravo k manastiru „Anargira“, koji se u blizini Varoši nalazi.

Napomene

1. t. j. iz Carigrada. — Kod Grka još i danas sama reč varoš, bez napomene imena varoši, označava Carigrad.
2. Pisac Srbe svuda zove Trivalima. Izgleda mi da je upotrebio naziv „Trivali“ kao što su se nazivali u najstarije vreme stanovnici Srbije i kao što ih i Herodot naziva, za to, što piše starim grčkim jezikom i što teži da se približi stilu najstarijih grčkih pisaca. Mi u ovome prevodu mesto naziva Trival upotrebljavamo Srbin.