Tamnica (Gorki)/VII
Skoro svake noći za vreme svoga dežurstva, stari nadzornik — zvali su ga Kornjej Danilović — prilazio bi vratima sobice, i umetnuvši svoje tamno lice u okrugao okvir prozorčeta, sa staračkom brbljivošću počeo bi pričati Miši kojekakve pripovesti, većinom bez ikakve veze. Kornjej je mnogo video, mnogo preživeo, ali svi utisci života isprepletali se u njegovoj pameti u ogroman smotuljak teških nesreća, besmislenog napora, uništenja i nekakvih nejasnih postupaka. Ponekad su Miši ti postupci izgledali lepi, dirali su ga, češće su bili — glupi i ružni, a uvek — neobjašnjivi, slučajni, kao da ih nije vršio čovek po svojoj volji, već je uvek samo ćuteći i ne misleći ispunjavao zapovesti neke nevidljive i nerazumljive mu volje, koja je njime izvan njega upravljala…
— Bilo je to… pre petnaest godina, — šaputao je Kornjej Danilović, zaustavivši svoje riblje oko na Mišinom licu — vidim ja, nešto mi je često počeo bivati zamišljen… to jest, sin mi, Aleksej… U crkvu — ne ide, u krčmu — ne ide… nije dobro! Pripazim ja na njega… a on ti se sa štundistima[1] vezao… da… Izgrdim ga, prvo — pazi, kažem mu, da te ja… A on — ne prekida… Sad ti se ja potužim svešteniku na njega… elem, dođe on od sveštenika… primetim… da je ljut… Ja mu se smejem — šta, velim mu, očitao ti je otac… vakelu? Ovde se on ogreši, pa ga poče psovati, pa još sveštenika… Ja mu govorim — ah ti, rekoh, taki i taki! Kako smeš? A on poče i mene… Ali, sad se ja naljutih, pa loncem sa kašom raspalim po njušci… da! Razbijem mu njušku… I on ode… i od toga vremena nema mu ni traga, ni glasa… tako ga nestade… Eto kakvi ste vi samovoljci, mladež… da!
— Žalite li sad za njim? — tiho upita Miša.
Starac ne odgovori odmah. Poćuta, uzdahnu, nekoliko sekunada mrmljaše nešto sam za sebe, i posle toga mirno reče:
— Ponekad i žalim… Svih me je žao… Dešava se, da čak i ubice žalim… da! Jer, ne ubija svaki uzalud… biva i da ima uzroka… Možda bi nekim ubicama trebalo zahvaliti… Dželat naprimer… Ta on ne ubija uzalud, već zarad opšteg zadovoljstva… Zlikovca i ubiti — ja mislim, nije greh, a vi mislite, da je dželatu to — prijatno?
Miša se brzo naže prema otvoru na vratima — htede da vidi šta sad izražava lice ovoga čoveka, koji je ne znajući zašto, odgurnuo od sebe rođenoga sina, i koji je sposoban da se sažali čak na dželata? Ali lice je, kao i uvek, ličilo na kamen, pokriven pukotinama, a oči su na njemu sijale, baš kao dva parčeta mutnog stakleta…
— Šta gledate? — upita starac.
— Tako… ništa… tiho odgovori Miša. — Recite mi, Kornjeju Daniloviću… zašto vam se nije dopalo što vam se sin sa štundistima upoznao?
— A o njoj vele, da je ona štetna… ta štunda… Međutim, pre tri godine, bilo ih je ovde četvoro… dobri, čestiti seljaci! Svi pismeni, krotki… kod njih nismo ovde ništa rđavo primetili! Ništa, bili su dobri zatočenici… Pitao sam ih za Aleksija — ne znamo, rekoše. Mnogo nas je, kažu. A tako će i biti, ovde ih ima često…
Poćutavši, on produži:
— Sad krivaca sve više ima… Pre su bili samo lopovi, kradljivci, ubice, no pa i oni što crkve araju… a sad evo počeli studenti, radnici, politički krivci, štundiste i još svakojaki… Nastupio lom…
— To — nije istina! — vatreno i brzo progovori Miša. — To je — zbog nerazumevanja… ljudi hoće da poprave život, da ga učine boljim za sve…
Ispred vrata razleže se tihi, suhi smej, i zatim starac kašljucajući reče:
— Slušao sam ja to… da! Mnogi od vaših govorili su tako…
On se podiže i odmače od vrata kao da je bio nezadovoljan i ljut.
Jedanput je ispričao ovakvu istoriju:
— Ta ja sam jako mekana srca… sam sam mnogo propatio, i mogu ljude da razumem, da! Sedeo je u mome hodniku pobegli robijaš — tako zdrav momak, lep, prijatan… Bio je seljak, a smejao se kao da je bio gospodin… dešavalo se — nasmeje se, i ništa mu tada ne bih mogao odreći. Kaže: Daniloviću! dodaj mi duvan — dam mu ga… ukrao ti on negde nožić, napravio od njega turpijicu, nabavio loja — i počeo da struže rešetku na prozoru… A ja sam to odmah, primetio… i tako mi ga je bilo žao! Eh, mislim se, brate, neće ti to ispasti za rukom! Ipak — ne smetam mu, neka mislim se, neka se teši, ipak će mu manje dosadan biti život… Dugo se mučio — oko tri nedelje… a ja ga neprestano motrim… i neprestano mi ga žao… Nek se teši, velim…
Kornjej Danilović se prijatno i tiho nasmeje.
—Ali, kad je već posao do kraja izveo — ja javim upravniku…
— A zašto? — sa tugom uzviknu Miša. — A zašto upravniku?
— Nego kome drugom? — upita starac.
— Ta zašto samom tom robijašu niste rekli?
— Osobenjak ste vi — nasmeja se Kornjej. — A šta ćemo sa rešetkom, kad je prestrugana?
— Ta mogli ste reći tada, kad je tek počeo da struže!
— Ah… pa zar se moglo tako? Moglo se i tako… to je istina… Ali ovako kako sam ja učinio — ovo je bolje… ipak se čovek malo zanimao…
— Ali su njega zbog toga valjda i kaznili?
— Nego kako? Bez toga nije moguće… kaznili su ga…
— I — mnogo?
— N-ne sećam se… U apsi je oko mesec dana sedeo, ipak… Posle toga, čini mi se, na sudu su mu još nešto dali… već se ne sećam…
— Kako je to ružno! — tiho uzviknu Miša.
— Kako su izopačeni ljudi… i život… ceo život!
Mračno starčevo lice, čudnovato se zanija na prozorčetu i on, uzdahnuvši ili zenuvši polako, progovori:
— P-da… tako je… život koji se ne da popraviti!
U takvim su razgovorima starac i mladić provodili duge časove, jedan — ravnodušan i hladan, drugi — pun nemoćnog nezadovoljstva, setnog nepojimanja i kolebanja. Između njih su čvrsto stajala okovana zarđala gvozdena, stara, debela vrata, i kroz mali otvor na njima, nesani i brbljivi tamnični stanovnik zasipao je mladićevu dušu, odvratnim šljamom svojih uspomena. Miša poče osećati u sebi začetak nečega teškog i mračnog. Ali on je razumevao da ga ne davi tamnica — ovo staro, kameno, nezgrapno zdanje, već sve to što je video i slušao u njoj, namešta se kao ciglje u grudima i uzdiže oko duše žalosne, tesne, mračne zidove…
Nesanih noći, ležeći na krevetu, kao pritisnut na njega kamenim svodom, on pokušava da se pribere u haosu svojih utisaka, želi da ih skupi u jednu celu, okruglu grudvu, i — ne može…
Jedan put nekako upita on Oficerova:
— Slušajte — zar vam se ovde dopada?
— Kad ne bi tukli — i dobro bi bilo… odgovori boginjavi svojim tihim, mekim glasom.
— Bac — tuku? Ko?
— Mene — retko tuku… samo me ponekinut stariji pomoćnik udari preko zuba… Ja govorim uopšte… o svima… Zatočenici se biju… tako jedan drugoga tuku — strašno! I nadzornici ih tuku… ne sve… ne mogu svakoga ni udariti! Ali — koje mogu tući, te tuku nemilosrdno!
On pažljivo strese ramenima, obazre se, široko otvorivši pune straha lepe oči, produži, drkteći:
— A ja — ne mogu, kad tuku… bojim se! Ja ne mogu da gledam — kad tuku!
— Trebalo bi da odete na neko drugo mesto, ma gde — savetovaše ga Miša…
— A kuda? — žalosno oborivši oči, reče Oficerov. — Ta svuda se tuku… ceo život je — boj, znam ja… Samo eto, moja majka… da, u manastirima, može biti, nema toga… I ja bih, razume se, otišao u manastir… samo…
On najedanput zaćuta. Oni su stajali iza ćoška kule, pored gomile đubreta, sitna šljunka i nekakvih otpadaka od drveta. Iznad njih su se polako i značajno kretali tamni oblaci, duvao je vetar i donosio odnekle iz varoši razbivene, isprekidane glasove…
— Šta — samo? — upita Miša.
— Izvinite me — uzbuđenim šapatom progovori Oficerov, često trepćući očima, kao da je video pred sobom nešto oslepljujuće svetlo — oprostite — možda je to… moja velika glupost… ali šta ću…
— U čemu je stvar? — snižavajući glas i uzbudivši se, brzo upita mladić. Oficerov mu se primače i drktećim glasom reče:
— To — o Bogu… Vi — verujete?
Miša naže glavu i posle pauze odgovori tiho:
— N-ne znam…
— I ja isto tako ne znam! — brzo prihvati tamnični nadzornik. — Ja mnogo mislim o Njemu… pa ako On, doista… Otkul onda svuda takav strah?… I ta surovost. Vi ste… čovek učen… a otkud taj večni strah i nemilosrđe?
Na očima mu se pojaviše krupne, mutne suze. Pokretom glave on ih strese — i žureći se, ne obazirući se, ode dalje.
Napomene
[uredi]- ↑ Šundizam je sekta slična luteranstvu
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 16. 11. 1906. Knjiga XVII, Broj 10. Str. 730–735.