Tamnica (Gorki)/II
I u tamnici isto tako nije bilo praznih mesta te Mišu smestiše u malu sobicu za krivce. Sed, visok nadzornik, dugačka lica, klinaste brade i nepokretnih, bezbojnih očiju, sa treskom zaključa masivna, prljava vrata, pa nagnuvši se izrezanom na njima okruglom prozorčetu, reče, kao da je govorio kroz trubu, potmulim, jednolikim glasom:
— Ako vam što zatreba zovite me, ja sam ovdi…
I iščeznu bez šuma, kao miš.
Mladić ga praćaše ljubopitnim pogledom i umirivši se malo, poče razgledati sobicu. To je bila uzana, dugačka soba. Kod vrata na levoj strani virila je peć u obliku trougla, pored koje se nalazio strmenit prljav krevet za četvoro. On se protezao duž cele sobe do velikog prozora, sa debelom gvozdenom rešetkom, obloženom crvenkastim slojem rđe. Između kreveta i desnog zida beše slobodan prostor, širok preko jednog metra, i osim kreveta, u ovoj prljavoj, žalosnoj sobi ničega nije bilo. Kameni svod izbrazdan pukotinama savijao se u oštar luk, spuštajući se kod levog zida gotovo do samog kreveta. Ovaj svod davao je sobici čudnovat oblik polukruga, pravilno razdeljenog na dvoje. Na najvišoj tačci svoda, na desnom zidu, svetlila je prašinom pokrivena električna sijalica, osvetljavajući blatnjave zidove, pokrivene nečistoćom, mrljama od poubijanih stenica, i nekakvim natpisima…
Više kreveta, oko peći, bili su nacrtani po svoj prilici ekserom, neobično veliki stupci cifara, neko ih je sabirao, delio i množio, popunjavajući tim duge dane provedene ovde i boreći se s tugom samoće. Bliže prozoru na tamnoj, mrlji isušene buđi, krupnim slovima bilo je ispisano:
„Mi smo iz Vjazme dve bekrije bili,
„Zajedno smo po svetu hodili,
„Po ćoškovima kopejke zaradimo,
„Za njih hleba kupimo
„I — krkamo!”
Miša se nasmeja, misleći, šta li znači „krkamo”?
Mora biti — halapljivo jedemo! — zaključi on, zagledajući se u nepravilne redove slova, veselo razbacanih po zidu. I „dve bekrije” mu se strašno dopadoše, on zamišljaše kako su oni večno veseli, izdrpani, uvek polugladni; oni nikada ne očajavaju, ničega se ne boje, večito skitaju, iz jedne varoši u drugu, gde „zarade po koju kopejku”, i tako žive među ljudima kao ptice grabljivice… Miša pročita stihove još jednom i osećajući neobično interesovanje prema ovim prljavim zidovima — nasmeja se…
Ispred vrata sobice odjeknuše koraci nogu, koje su se jedva vukle i potmuli glas ljutito upita:
— Šta hoćete?
Miša se trže, okrete se, — kroz otvor izrezan na vratima gledaše na njega hladno, ispokretno oko…
— Jeste li me zvali?
— He…
— Pa šta hoćete? — uporno pitaše oko.
— Ništa… Ja sam se smejao, reče Miša.
Oko brzo odskoči nekud gore, zatim mu iz hodnika dopre nejasan i kao uvredljiv glas…
— Ovde se ne smeje…
— Da li je zabranjeno? — mirno osmejkujući se upita Miša.
Niko mu ne odgovori. Iz dvorišta tamnice dopiraše šum glasova; negde daleko pljuskala je voda, u susednoj sobici lepo je zveckalo gvožđe od okova, i svi ti zvuci, stapajući se u nejasnu huku, nisu izazivali u njemu želju da ih sa pažnjom sluša. Ispred Miše premače mršavo, dugo lice nastojnikovo, njegove okrugle, neodređene boje oči, sede, čupave, visoko izdignute nad njima obrve, široko čelo, uokvireno žutom nabranom kožom…
— Feđka, zeleni stvore! — ciknu neko u hodniku, zatim se razleže kikot; pored sobice, protrča neko teško tabajući nogama…
— Lakše vi, jarčine jedne! — razleže se surovi uzvik. Miša uzdahnu i poče čitati natpise. Na tavanici, tamo, gde se ležeći na krevetu, moglo lako dohvatiti rukom, neko je vrlo marljivo štampanim slovima napisao:
„Ovdi je sedijo Jakov Ignjatov Usov. Zbog ubivstva žene i Saške Grizlova za njinu podlos. Ujanuaru to je bilo. 1900. Prosuo im je creva.”
Miša ponova zadrhta. Njega iznenadi sadržina natpisa, a još više — brižljivost s kojom je izrađen, po njoj se čisto moglo videti kako je Usov potpuno ubeđen da ima pravo da ubija ljude.
On htede sebi da predstavi Usova, ali ne nađe za njega čovečjeg lika. — Ovaj mirni ubica izazivao je u njegovoj mašti predstavu strašne mrlje bez oblika, u čijoj je sredini jednolikom svetlošću goreo nejasan krvavo-crven plamen.
Ispred vrata razlegoše se teški koraci i jak uzvik:
— Mirno!
Zatim zatutnja gvožđe, vrata se otvoriše, u sobicu uđoše dva nadzornika i mlađi pomoćnik načelnika tamnice, mali čovek sa tamno šiljastom njuščicom i plašljivim kao u miša očicama. On brzo popreko odmeri Mišinu figuru i ćuteći se okrete od njega. Jedan od nadzornika — rić, debeo, sa velikim trbuhom — priđe prozoru i prodrma rukom rešetku; drugi, poznat Miši, visok starac, nepokretno stajaše uz okvir vrata i gledaše u mladićevo lice svojim mrtvim očima. Promaknuvši nečujno pored njegovih nogu, u sobinu ulete, kao oblik hladnog oblaka zimi, tamna prilika kriminalnog apsenika. On brzo gurnu pod krevet drvenu kadu, gusto premazanu smolom, i nestade ga. Izađe i vlast, jako lupajući nogama, ne rekavši Miši ni reči. Zatutnjiše teške gvozdene poluge, zatim sa lupom zaključaše vrata katancem i odoše dalje hodnikom, noseći sa sobom hladni, tvrdi svežanj ključeva…
— Mirno-o! — dopre Miši u sobicu prigušen uzvik. Negde otegnuto zasvira pištaljka, lupiše vrata, vazduh zatreperi od zvuka sličnog pucnju, opet odjeknu jaka škripa gvožđa, razgovetno odjeknuše odmereni čvrsti koraci, još jedanput Miša začu surovi uzvik:
— Mirno-o!…
I — nastade tišina, kao da celu tamnicu odjednom obaviše mekim, za zvuke neprobojnim, tamnim zastorom…
Miša oseti, kako ga nešto štrecnu — kao da ga zabole zub, ali istog trenutka on se zastide od tog bola, strese glavom, zavuče ruke duboko u džepove čakšira i jasno zviždućući, poče koračati po sobici.
Na prozorčetu se pojavi mrtvo oko nadzornikovo i njegov suvi, starački glas mirno izgovori:
— Zviždati — nije dozvoljeno!
— Nije dozvoljeno? — ponovi Miša, zaustavivši se.
— Da, da… odvažno odgovori nadzornik.
— Dobro,… neću više! — smejući se reče Miša, slegnuvši ramenima.
Nekoliko sekunada oko je nejasno sijalo na malenom kružiću na vratima, zatim ga lagano nestade. Ispred vrata odjeknuše, udaljavajući se, lagani koraci… U susednoj sobici kod robijaša, zvučao je, nejasan, jednolik žagor… Neko se, po svoj prilici, molio Bogu ili pričao priču… Miša priđe prozoru, stade na banak od prozora, i naslonivši čelo na hladno gvožđe rešetke, poče uporno gledati u tamu jesenje noći… A noć je bila tako tamna, da se činilo, kad bi se kroz prozor ispružila ruka — nju bi odmah pokrio vlažan, kao čađ crn sloj… Negde daleko, trepereći i slobodno, gorela je mala, vesela vatrica, i usamljena u mraku, koji je okružavaše, izgledaše kao da je i ona u tamnici…
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 1. 10. 1906. Knjiga XXVII, Broj 7. Str. 505–508.