Tamango
| Tamango (Tamango) Pisac: Prosper Merime, prevodilac: Svet. A. Petrović |
Kapetan Ledu bio je dobar mornar. U početku je služio na lađi kao običan matroz, ali je docnije postao pomoćnik kormanošev. U bici kod Trafalgara jedno odlomljeno parče drveta prebilo mu je levu ruku; ruku su mu odsekli, a njemu onda dali dobre svedodžobe i otpustili ga iz službe. Ali on nikako nije mogao da živi u dokolici, i čim mu se ukazala prilika da se opet ukrca na more, pogodio se za drugog kapetana na jednoj gusarskoj lađi. Za novac koji je upljačkao s nekoliko zarobljenih brodova nakupovao je knjiga i tako proučio teoriju plovidbe; primenu njenu već je i ranije znao potpuno. Vremenom je postao kapetan na jednoj gusarskoj ubojnoj lađici s tri topa i šezdeset momaka, i pomorski trgovci sa Džerseja još se i sad sećaju njegovih podviga. Zaključenje mira ga je jako ožalostilo: za vreme rata ostavio je bio na strapu nešto novaca, i nadao se da ga ostavi još, pljačkajući engleske lađe. Sad je po što po to morao da uđe u službu kod trgovaca koji trguju na moru, i kako je bio poznat kao odlučan i iskusan čovek, bez po muke dobio je jednu lađu. Kad je trgovina robljem zabranjena, i kad je onaj koji je pri svem tom hteo da je vodi morao ne samo da se vešto sklanja ispred francuskih finansa, što nije bilo baš tako teško, nego, što je bilo daleko mučnije, i da se krije od engleskih krstarica, kapetan Ledu bio je dobrodošao za sve trgovce s abonosovinom.[1]
Sasvim drukčiji od većine mornara koji su kao i on dugo čameli na nižim mestima, on nije onako strasno mrzio novačenja, niti je hteo da se drži već utvrđenih načina rada, kao što obično rade takvi ljudi kad dobiju viši čin. Kapetan Ledu, naprotiv, prvi je preporučio svome gazdi od lađe da nabavi gvozdene sandučare za vodu. Na njegovom brodu, lisice i sindžiri, kojih u svakoj lađi za prenos robova ima u izobilju, bili su izrađeni po novom sistemu, i dobro prelakovani, da bi se sačuvali od rđe. Ali mu je među svima trgovcima robljem najviše digla glas njegova vlastita konstrukcija jednoga brika koji je imao da prevozi crnce, jedne brze jedrilice, uzane i dugačke kao kakva ratna lađa, ali u koju je ipak moglo da stane vrlo mnogo crnaca. Krstio ga je „Uzdanicom”. On je sam hteo da donji sprat lađe, uzan i ugnut, nema više od tri stope i četiri palca u visinu, i tvrdio je da je toliko mesta dovoljno i za stasitije crnce da mogu ugodno sedeti; a šta im i treba da ustaju? — Kad dođu u kolonije, govorio je Ledu, nastojaće se do mile volje!
Crnci, naslonjeni leđima na zidove lađine, i razmešteni u dva naporedna reda, ostavljali su između svojih nogu jedan prazan prostor, koji u svima drugim takvim brodovima služi jedino kao prolaz. Ledu je došao na misao da i po tom praznom prostoru razmesti crnce, i to tako da leže pod pravim uglom prema onim prvima. Na taj način u njegovu lađu moglo je da stane desetak crnaca više nego ma u koju drugu s tolikom istom tonažom. Ono, da se htelo terati u krajnost, moglo bi da ih stane još i više; ali treba biti čovečan, i ostaviti jednom crncu bar pet stopa u dužinu i dve u širinu, da se može slobodno kretati, za vreme vožnje od šest nedelja i više. „Jer na kraju krajeva, govorio je Ledu svome gazdi da bi opravdao ovu slobodnjačku meru, i crnci su ljudi kao i beli.”
„Uzdanica” je otplovila iz Nanta jednoga petka, što je docnije sujevernim ljudima palo u oči. Nadzornici koji su vrlo savesno pregledali ceo brik, nigde ne nađoše šest velikih sanduka punih lanaca, lisica i bukagija. Njih nije začudilo ni to što će tako mnogo vode na „Uzdanici”, koja je, prema svojim ispravama, išla samo do Senegala, radi trgovine s drvima i vildišem. Put, istina, ne traje dugo, ali nije s goreg biti vrlo obazriv. Ako slučajno nastane maina na moru, šta da se radi bez vode?
I tako je „Uzdanica” otplovila jednoga petka, vrlo dobro opremljena. Ledu bi možda voleo da su katarke bile malo čvršće; ali dokle je god zapovedao na ovoj lađi, nije mogao da se potuži na njih. Putovalo se do obale afričke srećno i brzo. Ukotvili su se u reci Joali (mislim da se tako zove), u času kad engleske krstarice nisu pazile na ovu obalu. Posrednici iz tog kraja odmah dođoše na brod. Trenutak je bio ne može biti zgodniji; Tamango, ratnik na glasu i prodavac ljudi, baš je bio dognao na obalu veliki broj robova, i davao ih je jevtino, kao čovek koji oseća da ima snage i moći da brzo napuni pijacu, čim na njoj ponestane robe kojom on trguje.
Kapetan Ledu iziđe čamcem na obalu, da učini posetu Tamangu. Zastade ga u jednoj kolibi od slame koju su mu bili načinili na brzu ruku, zajedno s njegovim dvema ženama i s nekoliko pomoćnika u trgovini i sprovodnika robova. Tamango se bio naročito udesio da dočeka belog kapetana. Obukao je nekakvu staru plavu vojničku uniformu na kojoj su još stajali kaplarski širiti; ali su o svakom ramenu visile po dve zlatne epolete prikačene za isto dugme, i kucale ga, jedna po grudima, druga po plećima. Kako nije imao košulje, i kako je uniforma bila pokratka za tako razvijena čoveka, to se između kaputa koji se belio posuvraćen dole, i čakšira od gvinejskog platna, video jedan veliki komad crne kože, nalik na kakav širok pojas. O bedrima, na uzici, visila mu je velika konjička sablja, a u ruci držao je jednu lepu englesku dvocevku. Tako nagizdan, afrikanski ratnik mislio je da izgleda gospodstvenije od najvećih kicoša pariskih ili londonskih.
Kapetan Ledu gledao ga je neko vreme ćuteći, a Tamango se isprsio dotle kao kakav granatir kad na smotri prolazi ispred nekog stranog generala, i uživao u utisku koji je mislio da čini na belca. Ledu, pošto ga je znalački promotrio, okrete se svome potkapetanu i reče mu:
— Za ovakvu ljudinu uzeo bih bar hiljadu talira, kad bih ga zdrava i čitava dovezao na Martinik.
Sedoše, i jedan mornar koji je natucao nešto jolofski jezik stade tumačiti. Pošto su izmenjali pozdrave, jedan „mali” donese im punu korpu flaša s rakijom; okvasiše grlo, i kapetan, da bi odobrovoljio Tamanga, dade mu na poklon lep bakarni rog za barut, ukrašen reljefnom slikom Napoleonovom. Kad je crnac primio poklon i zahvalio kako je trebalo, izišli su iz kolibe, seli u hlad ispred flaša s rakijom, i Tamango dade onda znak da se dovede roblje koje je imao na prodaju.
Roblje se pojavi u dugoj povorci, pogrbljenih leđa od umora i straha; vrat je svima crncima bio uhvaćen u neku rogu dugačku više od šest stopa, i njena dva šiljka bila su na potiljku sastavljena gvozdenom prečagom. Kad valja poći, onda jedan od sprovodnika mete na rame držalje od roge prvoga roba; ovaj tako isto uhvati rogu onoga koji ide odmah za njim; taj drugi, opet, pridrži rogu trećeg roba, i tako redom. Kad treba stati, vođ povorke pobode u zemlju šiljati kraj od držalje svoje roge, i cela se povorka zaustavi. Naravno, nikome nije ni na kraj pameti da umakne usput, kad svako nosi o vratu debelu batinu dugačku šest stopa.
Kad god prođe pored njega kakav rob ili ropkinja, kapetan slegne ramenima, dobaci kako su ljudi kržljavi, a žene suviše stare ili suviše mlade, i zažali što se crna rasa sve više izmeće.
„Sve se izopačava, govorio je on; nekad je bilo sasvim drukčije. Žene su imale po pet stopa i šest palaca u visinu, a četiri čoveka mogla su sama da okrenu čekrk na kakvoj fregati i podignu glavni lenger.”
Ali, i ako je neprestano manisao, odabirao je najsnažnije i najličnije crnce. Za njih će moći platiti običnu cenu; ali je za ostale tražio znatan popust. Tamango je, opet, branio svoje interese, hvalio svoju robu, govorno o oskudici u ljudima i o opasnostima trgovanja. Na kraju je rekao da traži ne znam koliko za robove koje je beli kapetan hteo da natovari na svoj brod.
Čim tumač prevede na francuski ponudu Tamangovu, Ledu umalo ne pade na leđa od iznenađenja i gneva; zatim progunđa nekoliko krupnih psovki i diže se da ide, kao da više neće da čuje ni za kakvu pogodbu s tako ludim čovekom. Onda ga Tamango zadrža, i s mukom ga natera da opet sedne. Otvori se nova flaša, i pregovori se nanovo počeše. Sad se, opet, crncu činilo da su ponude belčeve lude i budalaste. Vikali su, prepirali se dugo, iskapljivali čašu za čašom rakije; ali rakija nije podjednako uticala na obe ugovaračke strane. Što je Francuz više pio, nudio je sve manju cenu: a što je Afrikanac više pio, sve je više popuštao. I tako, kad se korpa isprazni, oni se pogodiše. Nekakav rđav pamučni espap, barut, kremenje, tri bureta s rakijom i pedeset rđavo opravljenih pušaka dato je u razmenu za sto šezdeset robova. Kapetan, da utvrdi pogodbu, pljesnu po ruci crnca koji je već bio više nego ćefleisan, i robove odmah predadoše francuskim mornarima, koji brže bolje poskidaše s njih drvene roge i udariše im sindžire na vrat i gvozdene lisice na ruke; što lepo pokazuje koliko je evropska civilizacija viša.
Ostalo je još triestak robova: dece, staraca i slabunjavih žena. Lađa je bila puna.
Tamango, koji nije znao šta da radi s ovim „škartom”, ponudi kapetanu da mu ga proda za flašu rakije po komadu. Ponuda je bila vrlo primamljiva. Ledu se seti da je na predstavi „Sicilijanskoga Večernja” u Nantu video kako je puno debelih i krupnih ljudi ušlo u parter koji je već bio pun, pa ipak, zahvaljujući stišljivosti čovečjeg tela, svaki našao za se mesta. I on uze dvadeset vitkijih robova od onih trideset.
Onda Tamango zatraži samo po čašu rakije za svakog od ono desetoro preostalih. Ledu pomisli da deca plaćaju i zapremaju samo pola mesta na kolima, i uze zbog toga tri deteta; ali reče da neće više da uzme na jednoga crnca. Tamango, videvši da mu je ostalo još sedam robova o vratu, dograbi pušku i uze na nišan jednu ženu koja je stajala prva: to je bila majka troje dece.
— Kupuj, reče on belcu, ili ću da je ubijem; čašicu rakije ili okidam.
— A koji ću vrag s njom? odgovori Ledu.
Tamango opali, i robinja pade mrtva na zemlju.
— De sad drugoga! uzviknu Tamango nišaneći jednog sasvim oronulog starca: čašu rakije, ili ću…
Jedna od njegovih žena zavede mu ruku, i kuršum ode u vetar. U onom starcu koga je njen muž hteo da ubije, ona poznade jednog giriota ili vračara, koji joj je prorekao da će biti kraljica.,,
Tamango, koji je postao prosto besomučan od rakije, pomami se kad vide da se neko protivi njegovoj volji. On mlatnu svoju ženu kundakom od puške; zatim se okrete Leduu i reče mu:
— Uzmi, dajem ti ovu ženu. Ona je bila lepa. Ledu je pogleda osmenuvši se, i uze je za ruku:
— Za nju ću već naći mesta, reče.
Tumač je bio neki duševan čovek. On dade Tamangu jednu burmuticu od debele hartije, i zatraži mu ostalih šest robova. Onda im skide róge, i pusti ih da idu kud im je volja. Oni se odmah rasprštaše, ko ovamo, ko onamo, ne znajući ni sami kako da se vrate u svoj zavičaj, na dve stotine milja daleko od obale.
Međutim, kapetan se oprosti s Tamangom, i požuri se da što pre unese svoj tovar. Nije bilo pametno ostajati dugo u reci; krstarice su se mogle opet pojaviti, i on je zbog toga hteo da krene već sutra. Tamango se izvali u travu, u hladu, i zaspa, da istera rakiju iz sebe.
Kad se probudio, lađa se već bila krenula i spuštala se niz reku. Tamango, kome je glava još bučala od sinoćnje pijanke, zapita za svoju ženu Ajšu. Odgovoriše mu da mu se ona na svoju nesreću nešto bila zamerila, i da je on dao na poklon belom kapetanu, koji je odveo na svoj brod. Čuvši to, Tamango se zaprepašćen lupi po glavi, zatim ščepa pušku, i, kako je reka na više mesta pravila okuke pre nego što se izlivala u more, on odjuri, najbližom prečicom, ka jednom malom zalivu, na po milje od ušća. Tamo se nadao naći kakav čamac na kome će stići do brika, koji se, zbog okuka reke, morao zadržavati. I nije se prevario: zbilja je imao vremena da uskoči u jedan čamac i da stigne do lađe.
Ledu se jako iznenadio kad ga je video, ali još više kad je čuo da traži natrag svoju ženu.
— Pokloni se ne vraćaju, odgovori mu on.
I okrenu mu leđa.
Crnac poče da navaljuje, pristajući da vrati jedan deo robe koju je dobio u razmenu za robove. Kapetan stade da se smeje; reče mu da je Ajša krasna žena, i da njemu treba. Onda zlosrećni Tamango okupi da plače kao kiša, i da vrišti od bola, kao kakav jadnik kad ga operišu. Čas se valjao po krovu dozivajući svoju dragu Ajšu; čas je lupao glavom o pod, kao da hoće da se ubije. Tvrd kao stena, kapetan, pokazujući mu obalu, davao mu je znak da je vreme da ide; ali je Tamango produžavao. Ponudio je čak i svoje zlatne epolete, pušku i sablju. Sve je bilo uzalud.
Dok je trajala ova prepirka, potkapetan s „Uzdanice” reče kapetanu:
— Noćas nam je umrlo tri roba, imamo mesta. Zašto ne bismo uzeli ovog ljudeskaru, koji sam vredi više nego sva ona trojica što su umrli?
Ledu porazmisli da će za Tamanga moći uzeti dobrih hiljadu talira; da će ovaj put, koji je, po svemu dosadanjem sudeći, obećavao za nj dobru dobit, biti verovatno njegov poslednji put; da će ga se, kad se tako bude obogatio i manuo trgovine robljem, malo ticati hoće li na gvinejskoj obali ostaviti dobar ili rđav glas za sobom. U ostalom, na obali nije bilo žive duše, i afrički ratnik bio je potpuno u njegovoj vlasti. Valjalo mu je samo oteti oružje; jer bi bilo opasno dirnuti ga dok mu je ono još u rukama. Ledu mu zbog toga zatraži pušku, tobože da je pregleda i da se uveri da li vredi koliko i lepa Ajša. Dižući i obarajući oroz, on istrese barut kojim je puška bila potprašena. Potkapetan je opet probao sablju; i, kako je na taj način Tamango bio razoružan, dva snažna mornara jurnuše na nj, oboriše ga na leđa, i stadoše da mu vezuju ruke. Crnac se opirao junački. Došavši k sebi od prvoga iznenađenja, i mada je bio u zdravo nezgodnom položaju, on se dugo nosio s ona dva mornara. Kako je bio izvanredno snažan, najzad je uspeo da se digne. Udari pesnicom čoveka koji ga je držao za gušu, i svali ga na zemlju; ostavi parče kaputa u rukama onog drugog mornara, i kao besomučan ustremi se na potkapetana da mu otme sablju. Ovaj ga udari njome po glavi, i načini mu široku ranu, ali ne duboku. Tamango pade po drugi put. Odmah mu čvrsto svezaše ruke i noge. Dok se otimao, drao se kao besan, i koprcao kao divlji vepar kad se uhvati u pređu; ali kad vide da mu ništa ne pomaže opirati se, zatvori oči i više ne mrdnu. Njegovo snažno i naglo disanje jedino pokazivaše da je još u životu.
— Ala će se njegovi crnci nasmejati od sveg srca kad vide da je i on postao rob, uzviknu kapetan Ledu. Bar će se uveriti da zbilja ima nekog Proviđenja.
Međutim siromahu Tamangu istekla je silna krv. Onaj tumač s bolećivim srcem što je sinoć spasao život šestorici robova, priđe mu, privi mu ranu i reče mu nekoliko utešnih reči. Šta je mogao da mu kaže, ne znam; ali se crnac nije micao, kao mrtav. Dva mornara morali su ga odneti kao kakvu vreću dole na dno lađe, na mesto koje je bilo za njega određeno. Dva dana nije hteo ništa da okusi; jedva je po neki put otvarao oči. Njegovi drugovi u ropstvu, nekadanji njegovi zarobljenici, gledali su ga s nekim tupim čuđenjem kad je došao među njih. I sad još ulivao im je takav strah da niko nije smeo da se podsmehne nevolji onoga radi koga su svi oni dopali bede.
Kako je sa kopna duvao povoljan vetar, lađa je brzo odmicala od afričke obale. Budući već bez brige da će ga uhvatiti engleske krstarice, kapetan je mislio jedino na to kakve ga velike blagodeti čekaju u kolonijama u koje je išao. Njegova abonosovina nije na putu pretrpela nimalo kvara. Nisu se javile nikakve zarazne bolesti. Svega dvanaest crnaca, i to najslabijih, umrlo je od vrućine: to je sitnica. Da bi njegov ljudski tovar osećao što manje zamora na ovom putu, Ledu nije zaboravljao da svaki dan izvodi robove na krov. Naizmence, sve po trećina ovih zlosrećnika stajala je gore jedan sat, da se nadiše čista vazduha za ceo dan. Jedan deo momaka naoružanih do zuba, pazio je na njih, bojeći se pobune; uostalom, radi svake sigurnosti, nikad im nisu sasvim skidali lance. Po neki put koji mornar što je umeo da svira u violinu priređivao im je čitav koncert. Bilo je tada zanimljivo videti kako se svi ovi crni ljudi okreću sviraču, kako s njihovih lica postepeno nestaje onog izraza tupog očajanja, kako se slatko smeju i pljeskaju rukama kad im lanci ne smetaju. — I kretanje je preko potrebno za zdravlje; zbog toga je kapetan Ledu zaveo jedan neobično koristan običaj: terao je, naime, često svoje robove da igraju, kao što se teraju da kopaju nogom konji koji imaju da pređu na lađi dalek put.
— De, deco moja, igrajte, provodite se, govorio je kapetan gromovitim glasom, fijučući jednom grdno velikom kamdžijom.
I siroti crnci odmah bi počeli da đipaju i igraju.
Neko vreme, zbog svoje rane, Tamango nije mogao izlaziti. Najzad iziđe na krov; i odmah, podigavši ponosito glavu usred ove preplašene gomile robova, pogleda tužnim, ali spokojnim pogledom, na beskrajnu pučinu što je okružavala lađu; zatim leže, ili bolje stropošta se na pod od palube, ne hoteći čak ni da namesti lance da ga manje žulje. Ledu je sedeo na zadnjem uzvišenom delu lađe i mirno pušio na svoju lulu. Ajša, bez okova, u gospodskoj aljini od plavog pamučnog štofa, s lepim papučicama od sahtijana na nogama, držeći u rukama poslužavnik sa slatkom rakijom stajala je pokraj njega i dvorila ga. Bilo je očevidno da je vršila poverljivu službu kod kapetana. Jedan crnac koji je jako mrzio Tamanga, namignu mu da pogleda na tu stranu. Tamango okrete glavu, spazi je i razdra se; i skočivši brzo kao munja na noge, polete ka zadnjem delu lađe, pre nego što su mornari koji su bili na straži mogli da spreče tako golem prestup svake brodarske discipline.
— Ajša! povika on gromovitim glasom, a Ajša, zaprepašćena, vrisnu: zar ti misliš da u zemlji kod belih nema Mama-Jumba?
Mornari su već bili dotrčali sa zamanutim batinama; ali Tamango, skrštenih ruku, i hladan kao da je od kamena vraćao se mirno na svoje mesto, dok je Ajša, briznuvši u plač, izgledala kao skamenjena onim tajanstvenim rečima.
Tumač objasni ko je taj strahoviti Mama-Jumbo, čije je ime samo bilo u stanju da izazove toliki užas.
— To je crnačko strašilo, reče on. Kad se koji muž boji da mu žena ne uradi ono što rade mnoge žene u Francuskoj kao i u Africi, on joj popreti Mama-Jumbom. Ja, koji vam ovo pričam, ja sam video Mama-Jumba, i razumeo sam odmah lukavstvo; ali crnci, kako ih je Bog dao proste, ne razumeju ništa. — Zamislite da se jednog večera, dok su žene provodile vreme u igri, u folgoru, kao što oni kažu na svom narečju, najedanput začula iz jedne neobične guste i mračne šumice neka čudnovata muzika, a niko nije video ko to svira; svi svirači su bili sakriveni u šumi. Bilo je tu trščanih svirala, drvenih dobošića, balafosa, i gitara napravljenih od pola tikve. Ceo taj orkestar svirao je jednu takvu ariju da bi i đavo strugnuo odatle i sakrio se pod zemlju. Žene nisu još dobro ni čule ovu svirku, a već počeše da cepte od straha; htedoše da umaknu, ali im muževi ne dadoše; znale su već šta im se sprema. Najedanput iziđe iz šume jedna velika bela prilika, visoka kao najviši deo naše katarke s glavom velikom kao bučuk, s očima širokim kao oni otvori za jedeke tamo napred na lađi, s čeljustima kao u nečastivog, punim vatre. To se čudovište primicalo polako, polako; i odmače se svega za stotinak metara od šume. Žene su vrištale:
— Evo Mama-Jumba!
I drale su se kao ribarke što prodaju ostrice. Onda im duževi rekoše:
— Ajte, nevaljalice, recite nam jeste li se dobro vladale; ako slažete, tu je Mama-Jumbo da vas pojede ovako žive.
Bilo ih je tako prostodušnih koje su priznale, i onda su ih duževi valjano propustili kroz šake.
— A šta je u stvari bila ta bela prilika, taj Mama-Jumbo? zapita kapetan.
— Tȁ neki lakrdijaš koji se zamotao u veliki beo čaršav i držao na jednoj velikoj batini šuplju bundevu sa zapaljenom svećom unutra: to mu je bila glava. Sve to nije baš Bog zna kako smišljeno, i ne treba se mnogo mučiti da čovek uvidi sav taj crnački marifetluk. Ali je ipak Mama-Jumbo lep pronalazak, i ja bih voleo kad bi i moja žena verovala u njega.
— Moja žena, reče Ledu, ako se ne boji Mama-Jumba, ona se boji leskovaka; jer zna dobro kako bih joj ja platio kad bi joj nešto palo na pamet da vrda. Leduovi svi uopšte nisu nimalo trpeljivi; i ako ja imam svega jednu ruku, može i ona još dosta dobro da vitla korbačem. Ali recite onom bezobrazniku tamo što govori o Mama-Jumbu, neka se dobro pazi i neka ne plaši ovu ženicu, ili ću mu tako istimariti rtenjaču da će njegova crna koža postati crvena kao nepečen rozbif.
Rekavši to, kapetan siđe u svoju kabinu, dozva Ajšu i pokuša da je teši: ali ni milovanja, ni batine čak, jer čoveka na kraju mora da izda strpljenje, nisu mogli da umire lepu crnkinju; potoci suza slivali su se niz njene obraze. Kapetan onda opet iziđe gore na krov, neraspoložen, i izgrdi dežurnog zapovednika broda zbog zapovesti koju je bio izdao u tom trenutku.
Preko noći, kad su gotovo svi mornari spavali dubokim snom, oni što su bili na straži čuše najpre neku ozbiljnu, svečanu i tužnu pesmu što je dopirala odozdo iz lađe a zatim jedan strahovit ženski vrisak. Malo zatim, krupan glas kapetana Ledua koji je psovao i pretio, i fijukanje njegovog strašnog biča, zaoriše se po celoj lađi. Posle jednog trenutka, sve se opet ućutalo. Sutradan Tamango je izišao na krov s masnicama na licu, ali onako isto ponosit i odlučan kao i pre.
Čim ga Ajša ugleda, ona mu brzo potrča sa zadnjeg dela lađe gde je dotle sedela pored kapetana, kleče pred njega, i reče mu glasom punim skrivenog očajanja:
— Oprosti mi, Tamango, oprosti mi!
Tamango ju je čitav minut gledao netremice; zatim, videvši da je tumač daleko, reče joj:
— Turpiju!
I onda opet leže na palubu okrenuvši leđa Ajši. Kapetan je žestoko izgrdi, čak je i opali nekoliko puta, i zabrani joj da u buduće razgovara sa svojim nekadanjim mužem; ali mu nije ni na kraj pameti bilo da posumnja štogod u ono nekoliko reči koje su oni rekli jedno drugom, i nije ništa ni pitao o tom.
Međutim Tamango, zatvoren s ostalim robovima, dan i noć nagovarao ih je da jedanput odvažno pregnu da povrate svoju slobodu. Govorio im je kako je mali broj belih, i obraćao im pažnju na to kako njihovi čuvari svakog dana bivaju sve nebrižljiviji; zatim, ne izjašnjavajući se sasvim, pričao im je kako će on umeti da ih vrati u njihov zavičaj, hvalio se kako se dobro razume u mađiji, u koju crnci veruju svi od reda, i zastrašivao ih kako će se sam đavo osvetiti svima onima koji ne pristanu da ga pomognu u njegovom preduzeću. Svoje besede držao je samo na peulskom dijalektu, koji su znali većina robova, ali koji tumač nije razumevao. Njegov glas kao dobrog besednika, i navika robova da ga se boje i da ga slušaju, pritekli su ne može biti lepše u pomoć njegovoj rečitosti, i crnci su navaljivali na njega da utvrdi jedan dan kad će ih osloboditi iz ropstva, mnogo pre nego što je i on sam mislio da će biti kadar da to učini. Zaverenicima je neodređeno odgovarao da još nije došlo vreme, i da mu đavo, koji mu se javlja u snu, još nije ništa rekao, ali da treba da budu gotovi na prvi znak. Međutim nije propuštao ni jednu priliku da ne iskuša s kolikom pažnjom čuvari bde nad njima. Jedanput, kad se jedan mornar, prislonivši pušku na ogradu od krova, zaneo posmatrajući jednu gomilicu morskih lasti što su se bile nadale za lađom, Tamango uze pušku i stade sa smešnim pokretima da radi njome sva ona vedžbanja koja je video da rade mornari kad se vedžbaju. Malo posle oduzeše mu pušku; ali se on odatle uverio da će je odsad moći uzimati, a da odmah ne izazove nikakvu sumnju; i, kad bude kucnuo čas da se posluži njome, biće veliki junak onaj koji htedne da mu je otme iz ruku.
Jednog dana Ajša mu baci parče peksimita, davši mu neki znak koji je jedino on razumeo. U peksimitu je bila jedna turpijica: od ove alatke zavisio je uspeh cele zavere. Tamango se najpre dobro čuvao da ne pokaže turpiju svojim drugovima; ali, kad je pala noć, on stade da šapuće neke nerazumljive reči, prateći ih čudnim pokretima. Malo po malo zagrevao se sve više, dok najzad nije počeo da viče. Kad ga čovek čuje kako diže i spušta glas, rekao bi kao da je zapodeo živ razgovor s nekom nevidljivom ličnošću. Svi su robovi drhtali, ne sumnjajući da je đavo u taj mah među njima. Tamango najzad prekide ovaj prizor kliknuvši od radosti:
— Drugovi, uzviknu on, duh koga sam zaklinjao dao mi je jedva jedanput ono što mi je obrekao, i ja imam sad u rukama oruđe kojim ćemo se osloboditi. Sad vam treba još samo malo hrabrosti, pa ste slobodni.
On dade onima koji su bili oko njega da opipaju, i makar kako da je podvala bila prosta, ljudi koji su bili još prostiji poverovali su u nju.
Posle dugog čekanja osvanuo je veliki dan osvete i slobode. Zaverenici, vezani među sobom svečanom zakletvom, uglavili su bili plan posle zreloga većanja. Najodlučniji, s Tamangom na čelu, kad bude došao na njih red da iziđu na krov, imali su da otmu oružje od čuvara; nekoliko drugih otići će u sobu kapetanovu da uzmu puške koje su bile tu. Oni koji dotle budu istrugali svoje okove otpočeće napad; ali, i ako se uporno radilo nekoliko noći, najveći broj robova nije mogao da uzme jakog učešća u borbi. Zbog toga su trojica snažnih crnaca dobili dužnost da ubiju čoveka koji je u džepu nosio ključ od okova, i da odmah oslobode svoje okovane drugove.
Toga dana kapetan Ledu bio je neobično dobre volje; protiv običaja oprostio je jednom „malom“ koji je zaslužio kamdžiju. Pohvalio je oficira koji je bio na straži kako je izdao dobru zapovest, izjavio svima momcima da je zadovoljan, i rekao im da će na Martiniku, na koji će uskoro prispeti, svaki dobiti poklon. Svi mornari, pothranjujući tako prijatne misli, udešavali su već u pameti na šta da upotrebe taj poklon. Mislili su na rakiju i martiničke meleskinje, kad videše da se na krov popne Tamango i drugi zaverenici.
Oni su bili udesili da svoje okove istružu tako da ne izgledaju presečeni, ali su ih međutim bez po muke mogli da prekinu. Uostalom, tako su jako zveketali njima, da bi čovek, kad čuje toliki zveket, pomislio da je od dvaput težih okova. Pošto su neko vreme udisali čist vazduh, uzeše se svi za ruke i stadoše da igraju, dok je Tamango počeo svoju porodičnu ratničku pesmu[2], koju je nekada pevao pre nego što je polazio u boj. Kad su malo poigrali, Tamango, kao da je mrtav umoran, pruži se koliki je dug kraj nogu jednog mornara koji se bezbrižno bio naslonio na ogradu od krova; svi zaverenici učiniše to isto. I tako je svaki mornar bio opkoljen sa po nekoliko crnaca.
Najednom Tamango, koji je polako bio prekinuo svoje okove, razdra se jako — i taj njegov uzvik imao je da služi kao signal —, povuče snažno za noge mornara koji je bio kraj njega, prevrte ga glavačke, i, zgazivši ga nogom na trbuh, ote mu pušku, i ubi iz nje dežurnog zapovednika broda. U isti mah i svi ostali mornari na straži biše napadnuti, razoružani i odmah zatim poubijani. Sa sviju strana orio se ratni uzvik. Najstariji mornar, u koga je bio ključ od okova, poginuo je jedan od prvih. Onda gomila crnaca preplaviše krov. Oni koji nisu mogli da nađu nikakva oružja dograbili su bili poluge od čekrka ili vesla od čamca. I od tog trenutka s belima na lađi bilo je svršeno. Ipak su se nekoliko mornara oduprli na zadnjem uzvišenom delu lađe, ali nisu imali dovoljno oružja, i nisu bili odlučni. Ledu je još bio živ i nije ni malo izgubio odvažnost. Videvši da je Tamango duša zavere, mislio je da će, ako ubije njega, s njegovim saučesnicima svršiti za čas. On mu zbog toga polete na susret sa sabljom u ruci, dozivajući ga iz sveg grla. Tamango odmah nasrnu na nj. Držao je jednu pušku za kraj od cevi i mlatio njome kao kakvim buzdovanom. Dve poglavice pogledali su se oči u oči na onom uzanom prolazu što vezuje prednji uzvišeni kraj lađe sa zadnjim. Tamango udari prvi. Ali se belac lako izvi u stranu i izbeže udarac. Kundak, udarivši jako o daske, slomi se, i puška se tako silno odbi da ispade iz ruku Tamangovih. On je sad bio bez odbrane, i Ledu, sa osmejkom satanske radosti, digao je već bio ruku i hteo da ga proburazi; ali je Tamango bio isto tako lak i hitar kao i panteri u njegovu zavičaju. On se baci u naručja svoga protivnika, i uhvati ga za ruku u kojoj je držao sablju. Jedan se upirao da ne preda svoje oružje, drugi da ga otme. U toj strahovitoj borbi padoše obojica; ali je Tamango pao pod Ledua. Onda, ne klonuvši nimalo duhom, Tamango, stegnuvši svoga protivnika iz sve snage, ujede ga za gušu tako silno da krv šiknu kao da je kakav lav zabio svoje zube. Sablja ispade iz malaksale ruke kapetanove. Tamango je zgrabi; zatim, dignuvši se, s krvavim ustima, i kliknuvši pobedonosno, stade brzo da bode svoga već polumrtvog protivnika.
U pobedu se više nije moglo sumnjati. Ono malo mornara koji su ostali živi pokušaše da mole za milost ustanike; ali su svi bili nemilice izmrcvareni, čak i tumač, koji im nikad ništa nije na žao učinio. Potkapetan je umro slavno. Bio se sklonio na zadnji kraj lađe, kraj jednog od onih malih topova koji se okreću na stožeru na kome stoje, i pune se kartečom. Levom rukom nameštao je top, a desnom, u kojoj mu je bila sablja, branio se tako dobro da se čitava gomila crnaca bila iskupila oko njega. On onda pritisnu obaraču od topa i načini usred ove guste gomile jedan širok prolaz zasut mrtvacima i samrtnicima. Trenutak posle, razneli su ga na komade.
Kad je leš i poslednjega belca, izmrcvaren i iseckan na param-parče, bio bačen u vodu, crnci, siti osvete, pogledaše na lađina jedrila, koja kao da su, neprestano naduvana svežim vetrom, još slušala njihove ugnjetače, i vodila pobedioce, pokraj njihove slavne pobede, u zemlju gde će postati robovima.
— Ništa dakle nismo učinili, pomisliše oni tužno; da li će ovaj veliki fetiš belački hteti da nas vrati u naš zavičaj, kad smo prolili krv njegovih gospodara?
Nekoliko njih rekoše da će Tamango već umeti da ga natera na poslušnost. I odmah zvahu Tamanga vičući jako.
On se nije žurio da se pojavi. Nađoše ga u krmanoškoj sobi gde stoji naslonjen jednom rukom na krvavu sablju kapetanovu; drugu je rasejano pružao svojoj ženi Ajši, koja ju je, klečeći pred njim, obasipala poljupcima. I ako je bio radostan što je pobedio ipak je imao neko mračno nespokojstvo, koje se pokazivalo u celom njegovom držanju. Kako je bio razumniji od ostalih, on je bolje i osećao svu težinu položaja.
Najzad je izišao na krov, praveći se spokojan, i ako nije bio. Stotinu izmešanih glasova navaljivalo je na nj da uzme upravljati lađom; on se približi krmanu polako, kao da želi da odgodi malo trenutak koji će odlučiti o veličini njegove moći.
Na celoj lađi nije bilo ni jednog crnca, makar koliko glupa, koji nije primetio da izvestan točak i kutija što stoji sproću njega utiču na kretanje lađe; ali je u ovom mehanizmu oduvek ležala, za njih jedna velika tajna. Tamango dugo gledaše u busolu mičući usnama, kao da čita slova što su na njoj bila ispisana; zatim prinese ruku čelu, i zamisli se kao čovek koji nešto računa u glavi. Svi se crnci okupiše oko njega, razjapljenih vilica, razrogačenih očiju, i ne dišući pratili su mu i najmanji pokret. Najzad, pola sa strahom, pola sa samopouzdanjem, kao svaki čovek koji hoće da uradi nešto što ne zna, on snažno povuče točak od krme.
Kao što se kakav ognjevit hat propne na noge kad ga mamuzne njegov nesmotren jahač, tako lepi brik „Uzdanica” poskoči po talasu kad ga Tamango ovako nerazborito drmnu. Rekao bi čovek da je, gnjevan, hteo da se zarije u vale, zajedno sa svojim neukim kormanošem. Kako se najedanput poremetio potreban sklad između pravca jedrila i pravca krme, lađa se nagnu tako jako da je izgledalo kao da će utonuti. Njene dugačke lantine zaroniše se u more. Više ljudi preturiše se; nekoliko ih pade u vodu. Ali se uskoro lađa ponosito diže na talas, kao da hoće još jedanput da se uhvati u koštac sa svojom propašću. Vetar dunu dvaput jačom snagom, i odjednom, s užasnom praskom, padoše obe katarke, skrhane skoro pri dnu, i prekriliše ceo krov parčadima i kao nekom teškom mrežom od užadi.
Preplašeni crnci utekoše u lađu vrišteći od straha; ali, kako vetar nije više duvao u vetrila, lađa se diže, i talasi stadoše da je polako bacaju čas tamo čas amo. Onda se najodvažniji crnci popeše ponovo na krov i pobacaše s njega sve one polomljene delove od katarki koji su ga zakrčivali. Tamango se nije micao s mesta, nalaktio se bio na orman s busolom, i sakrio lice svojom savijenom rukom. Ajša je stajala pokraj njega, ali nije smela da ga oslovi. Malo po malo crnci se približiše; onda se začu potmulo roptanje, koje se odmah pretvori u pravu buru prebacivanja i uvreda.
— Izdajico! varalico! vikali su oni, ti si nam kriv za sve nevolje, ti si nas prodao belcima, ti si nas namorao da se bunimo protiv njih. Hvalio si se kako umeš da upravljaš lađom i obećao si da ćeš nas vratiti u zavičaj. Mi smo ti, kao prave budale, poverovali; i evo gde sad umalo nismo svi glavom platili zbog toga što si ti zgrešio belačkom fetišu.
Tamango ponosito diže glavu, i crnci koji su bili oko njega ustuknuše preplašeni. On dohvati sa zemlje dve puške, dade znak svojoj ženi da pođe za njim, prođe kroz gomilu, koja se pred njim rastvori, i uputi se prednjem delu lađe. Tu napravi kao neki opkop od praznih buradi i dasaka; zatim sede usred ovog bedema, odakle su preteći virili bajoneti njegove dve puške. Ostaviše ga na miru. Među ustanicima, jedni su plakali; drugi, podigavši ruke k nebu, prizivali su u pomoć svoje i belačke fetiše; neki su klečali pred busolom, diveći se njenom neprekidnom kretanju, i preklinjali je da ih vrati u njihov zavičaj; neki su opet ležali po krovu, sumorni i utučeni. Usred ovih očajnika, zamislite još žene i decu koji vrište od straha, i dvaestak ranjenika koji preklinju da im se pritekne u pomoć, ali niko i ne misli da im pomogne.
Najednom se na krovu pojavi jedan crnac; lice mu je sijalo od radosti. On objavi da je pronašao mesto gde su beli držali rakiju; njegova veselost i celo njegovo držanje jasno su svedočili da ju je on i oprobao. Čuvši taj glas, nesrećni crnci prestadoše za časak da jauču. Svi poleteše u lađin ćiler i napiše se rakije. Sât docnije, mogao je čovek da ih vidi kako skaču i smeju se na krovu, i, pijani kao stoka, prave najgore budalaštine. Dok su oni igrali i pevali, ranjenici su stenjali i jecali. Tako je protekao ostatak dana i cela noć.
Ujutru, kad su se razbudili, nastupilo je još veće očajanje. Preko noć je bio poumirao veliki broj ranjenika. Lađa je plovila opkoljena leševima. More je bilo burno, a nebo obavijeno magluštinom. Iskupiše se da drže veće. Nekoliko početnika u mađiji, koji nisu smeli ni da proslove o svojoj veštini pred Tamangom, ogledaše jedan za drugim svoje znanje. Nekoliko puta preklinjahu duhove. Kad god pokušaj ne uspevaše, nada se gubila sve više. Najzad se opet stade govoriti o Tamangu, koji još nije bio izišao iz svoga opkopa. Na kraju krajeva, on je bio najveštiji među njima, i jedini je još mogao da ih spase iz ovog strahovitog položaja u koji su zapali njegovom krivicom. Jedan starac priđe mu, noseći ponudu za izmirenje. On ga zamoli da iziđe i da im kaže svoje mišljenje; ali Tamango, neumoljiv kao Koriolan, ogluši se o sve njegove molbe. Obnoć, usred najvećega meteža, doneo je koliko mu je bilo potrebno peksimita i usoljenog mesa. Izgledao je rešen da živi tako odvojen od sviju.
Rakije je bilo još. U njoj bar čovek zaboravlja i more, i ropstvo, i blisku smrt. I spava, sniva o Africi, i vidi šume sa smolnim drvećem, kolibe pokrivene slamom i baobabe čija se senka pruža nad celim selom. Sinoćna terevenka opet poče. Tako prođe nekoliko dana. Jaukali su, plakali, čupali kose, zatim se opijali i spavali, tako im je tekao život. Nekoliko njih umreše od silnog pića; nekoliko ih skočiše u more, ili se probodoše mačem.
Jedno jutro Tamango iziđe iz svoje tvrđave i dođe do panja koji je ostao od glavne katarke.
— Robovi, reče on, Duh mi se javio u snu i prokazao mi kako vas mogu izbaviti odavde i vratiti vas u vaš zavičaj. Svojom nezahvalnošću zaslužili ste da vas ostavim; ali mi je žao ovih žena i ove dece što jauču. Ja vam praštam: počujte me.
Svi crnci oboriše glavu s poštovanjem i načetiše se oko njega.
— Beli, produži Tamango, jedini znaju one silne reči koje pokreću ove velike drvene kuće; ali mi možemo po svojoj volji upravljati ovim lakim čunovima koji liče na naše.
On pokaza kaik i druge čamce na briku.
— Napunimo ih hranom, usednimo u njih, i zaveslajmo na onu stranu odakle vetar duva; moj i vaš gospodar pustiće ga našem zavičaju.
Poverovaše mu. Luđeg predloga nije bilo. Ne znajući da se služi busolom, i pod nepoznatim nebom, on je mogao samo da luta nasumce. U svojoj glavi on je zamišljao da treba samo da vesla napred, i da će najzad tako naći kakvu crnačku zemlju; jer crnci žive na celoj zemlji, a beli na svojim lađama. To mu je njegova majka pričala.
Uskoro je sve bilo spremno da se ukrca; ali videše da su kaik i svega jedan čamac zdravi. To je međutim bilo sasvim malo za osamdeset crnaca od prilike koliko ih je još ostalo u životu. Valjalo je ostaviti sve ranjenike i bolesnike. Većina zamoliše da ih ubiju pre nego što se rastanu od njih.
Dva čamca, koja su spustili u vodu s grdnom mukom i strašno ih pretovarili, ostaviše lađu i navezoše se na burno more, koje je svaki čas htelo da ih proguta. Onaj mali čamac odmače prvi. Tamango je s Ajšom seo u kaik, koji je, teži i pretovareniji, jako bio zaostao. Još se čuo lelek onih nekoliko nesrećnika što su ostali na krovu od brika, kad jedan prilično snažan talas udari kaik s boka i napuni ga vodom. Za tren oka, on potonu. Oni s malog čamca videše šta ove snađe, i veslači zapeše svom snagom da odmaknu, bojeći se da ne moradnu primiti koga iz potopljenog kaika. Gotovo svi oni koji su bili useli na kaik podaviše se. Svega njih deset-dvanaest uspeše da se vrate na lađu. Među njima bili su Tamango i Ajša. Kad se sunce smirivalo, videše kako mali čamac nestade sa vidika; ali šta je s njim posle bilo, ne zna se.
Zašto bih mučio čitaoca opisujući mu odvratne prizore gladi? Dvadeset duša od prilike zbijenih na uzanom prostoru, koje je čas burno more bacalo tamo-amo, čas peklo vrelo sunce, otimali su se svaki dan o ono nešto mršavih ostataka svoje zaire. Za svako parče peksimita valjalo se tući, i slabiji su umirali, ne zbog toga što su ih jako ubijali, već zbog toga što im nisu dali da jedu. Posle nekoliko dana, na krovu brika „Uzdanica” bili su još u životu samo Tamango i Ajša.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Jedne noći, more je bilo burno, vetar je fijukao silno, a pomrčina je bila tako gusta da se s krme nije mogao videti ključ lađin. Ajša je ležala na jednom dušeku u sobi kapetanovoj, a Tamango je sedeo krajnje noge. Oboje već odavno nisu ni reči progovorili.
— Tamango, viknu najzad Ajša, sve ovo što patiš, ti patiš radi mene…
— Ne patim ja, obrecnu se on. I baci na dušek, kraj svoje žene, pola peksimita koji mu je još ostao.
— Uzmi to sebi, reče ona oturujući blago peksimit; ja nisam gladna. A i zašto da jedem? Zar mi nije stigao poslednji čas?
Tamango se diže ne odgovorivši ništa, pope se povodeći se na krov i sede kraj jedne slomljene katarke. Priklonivši glavu na grudi, zviždukao je svoju porodičnu pesmu. Najednom se začu jedan jak uzvik gore, nad fijukom morskog vetra; i pojavi se svetlost. On ču i druge uzvike, i jedna velika crna lađa promače brzo pored njegove; tako blizu da mu vetrilske motke prođoše iznad same glave. On vide samo dva lica osvetljena jednim fenjerom koji je visio o katarci. Ovi ljudi viknuše još jedanput, i odmah zatim njihovu lađu dohvati vetar, i ona iščeze u pomrčini. Bez sumnje su mornari koji su stajali na straži bili primetili ovu razbijenu lađu; ali, kako je bila bura, njihov brod nije mogao da se okrene. Trenutak posle, Tamango vide kako sevnu plamen i ču kad opali top; zatim vide kako sevnu plamen na jednom drugom topu; ali, ne ču pucanj; posle i ne vide više ništa. Sutradan, ništa na vidiku nije bilo nikakog jera. Tamango opet leže na svoj dušek i zaklopi oči. Njegova žena Ajša umrla je te noći.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ne znam koliko vremena posle, jedna engleska fregata, „Belona”, ugleda jednu lađu bez katarki i, kako je izgledalo, bez mornara. Nekoliko ljudi priđoše joj na kaiku i nađoše na njoj jednu mrtvu crnkinju i jednog crnca tako izmršavog, da je naličio na mumiju. Bio je obeznanjen, i duša mu je već bila došla u podgrlac. Hirurg ga uze, stade da ga leči, i kad je „Belona” prispela u Kingston, Tamango je bio zdrav kao dren. Kazaše mu da im priča o sebi i onoj lađi. On im reče sve, u koliko je i sam znao. Kolonisti s ostrva govorili su da ga treba obesiti kao crnca koji se digao na ustanak; ali guverner, neki duševan čovek, zauze se za nj, nalazeći da se njegova krivica da opravdati; jer, na kraju krajeva, on se poslužio samo zakonitim pravom odbrane; a posle, oni koje je poubijao bili su svi Francuzi. S njim su onda učinili onako kao što se radi sa svima crncima koji se nađu na kome uzapćenom crnačkom brodu: dali su mu slobodu, to će reći uzeli su ga da radi za državu; ali je imao trideset para na dan i hranu. Bio je vrlo ličan čovek. Pukovnik sedamdeset petog puka vide ga jedanput i uze ga da udara u tasove u pukovskoj vojnoj muzici. Naučio je nešto malo engleski, ali ga nije nikad govorio. U naknadu za to pio je preko mere rum i rakiju od šećerne trske. — Umro je u bolnici od zapaljenja pluća.
Fusnote
[uredi]Izvori
[uredi]1905. Srpski književni glasnik Knjiga HIV, Broj 5, 6, 7. Str. 341—349, 417—424, 503—509.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetislav Petrović, umro 1935, pre 91 godina.
|