Starina Tucak

Jovan Ilić

Starina Tucak Pisac: Jovan Ilić

Starina Tucak

     Sve spava, a starina Tucak još ne spava, već sedi zamišljen u svojoj sobici, za svojim stolom,. na kome sveća tiho goraše. Dugo je tako starina Tucak zamišljen sedeo, kao kip. Najedared drmnu glavom, ustade, i koliko igda može povika : »Svet je propao! Svet je propao! On se utopio u bezdano more sotonino!« 
     Sad se otpšrinuše vrata, i plašljivo jednom nogom preko praga stupi u sobu devojče.
     — Babo, hoćete li spavati?« 
     — Koliko je sati?« 
     — Dva!
     — Da, treba spavati!
     Devojče uze sveću i ode u drugu sobu, a starac leže u postelju i zaspa.
     A devojče nije moglo zaspati. Ono nije moglo zaspati do zore, jer ču gde starac srdito spomenu ime neko, koje ono i u danu i u noći, i na selu i na prelu, i na javi i na snu često i rado spominjaše.
     Pa vato ne mogaše vaspati do zore.
     A kad zora bi, ustade lepo, crnooko devojče, umi se i ode majci na tužbu.
     — Je li, majko ! Dragojlo je dobar, on te uvek lepo u ruku ljubi, pa ja ne znam što je babi, te se srdi na njega?
     — Jest, kćeri moja ! Dragojlo je dobar, on me uvek lepo pita za te, pa ja ne znam šta je babi, te se srdi na njega?
     I kad ovo rekoše, uzdahnuše obe, i uvdasi im ne pomogoše.
     Jer starac priđe k njima i reče im : »Ja vam zapovedam, da Dragojlo više u moju kuću ne ulavi!« 
     Da teške zapovesti! Da čudnog starca!
     Ali dobra domaćica seti se brzo reči sv. Apostola Pavla: »I žena da boit sja svojego muža!« pa pokorno slušaše zapovesti svoga gospodara.
     I lepa kći seti se brzo poslovice srpske: »U mlađega pogovora nema!« pa pokorno slušaše zapovesti svoga oca. Ona slušaše zapovesti svoga oca tako, da ni osetila nije, kad joj se dva tri zrna biserna sa dugih, crnih trepavica njenih u nedra svališe!
     To zrnevlje starac smotrio nije.
 
          *

     Dragojlo je svu noć mirno spavao i snevao lepe sne do zore, a u zoru, probuđen iz slatkoga sna, pevao je koliko ga grlo nosi o dugim, crnim trepavicama, o rumenom kao zora licu, o ružičnim usnama, o belome grlu labudovom, i o sijaset drugih kojekakvih lepih stvari. Pa kad htede da izusti tužnu i milu rečicu ah! bez koje se pesma razumeti ne može — onda uzdahnu, i uzdišući pomenu ime: Draga. To beše zaista lepo ime, ali je Draga lepša bila od imena svoga, pa zato, je Dragojlo imao pravo što se brižljivo obziraše, da mu kogod to lepo ime ne ureče. A kad vide da je sam, oslobodi se, i pođe da nazove dobro jutro starini Tucaku, da poljubi dobru domaćicu u ruku i da izmami koji slatki osmej sa ružičnih usana Draginih, i da ukrade koji vatreni pogled crnih očiju njenih.
     U toj lepoj misli tek da preskoči prag svoje sobe, kad ali iznenada, na pragu, zaustavi ga pismonoša i dade mu pismo, žigom starine Tucaka žigosano. Dragojlo pomisli da ga zove na ručak, i u malo ne zaigra od radosti pred pismonošom. Ali kako se začudi, kad ove vrste čitati poče:
     »Dakle ti si taj, koji se usudi javno ustati u obranu slobodne skupštine i slobodne štampe? Zar toliko moje svetovanje da se mahneš budalastih stvari, pa da postaneš srećan čovek, uzalud bi? Kakva sloboda? Odkud ti bolje znaš šta je sloboda, nego ja? Nije li jasno kao sunce dokazano, da ni pravo, ni pravda, ni sloboda ništa nije prema »blagostanju otečestva«? Međer je istina da si prava usijana glava, ili — kako mi gospodin Ulizić reče — ultra liberalac!
     Neću više da imam s tobom nikakva posla: to nek ti je na znanje!« 
     Dragojlo se zaprepasti i jedva mogaše izreći, da ga pismonoša za odgovor pričeka. U času najčudnije misli preleteše mu preko glave. Uvreda! Osveta! Rastanak! Draga! behu stvari takve, da mu suze na oči nateraše. Derao je hartiju, lomio je pera, dok jedva ove reči napisa:
     »Žao mi je što moram nemilu dužnost da izvršim, da Vam na pismo Vaše odgovorim. Ja poštujem svačiju misao, ali način kojim Vi misli Vaše kazujete ne dopada mi se. Ko dade Vama to pravo da silom misli svoje drugome namećete? Pa još takve zatucane misli, kakve samo jedan Džingishan zamisliti može! Međer su ljudi pravo imali što Vam pridenuše ime: Tucak!
     Ne ja, naslađujte se Vi »blagostanjem otečestva« bez pravde i slobode, i budite sretni zajedno sa gospodinom Ulizićem, a meni — kako Bog da!« 
     Starina Tucak, kad ovaj odgovor pročita, ode u pomam. On nije mogao verovati, da kogod tako što oporo napisati može! Grmeo je kao gromovnik Ilija, i da mogaše, sve bi munje i gromove na svoga protivnika pustio, a kad to učiniti ne može, podera pismo Dragojlovo na hiljadu komada, i pogazn ga nogama. »Zar ja da budem podsmeh jednome deranu — ja? Ta čekaj, sokole, zapamtićeš ti, s kime si se u koštac uhvatio!« 
     Tako je grmeo i tutnjio starina Tucak, a Dragojlo baš ništa čuo nije. Kao da se nadao tome, on je smesta, kako je odgovor pismonoši dao, seo na parobrod, i nekud u svet tumario. Neki rekoše da je otišao u Novi Sad, neki u Beč, a neki u Stambol.
Kako-mu-drago: starini Tucaku ne bi milo kad za ovo ču, jer ne imade nad kim da prospe gromovnte strele svoje.
     Ni lepoj ćerci njegovoj ne bi milo, kad za ovo ču, jer joj Dragojlo ukrade i odnese u svet polovinu srca njenog. Ona se zakle i prekle, da drugu polovinu srca svoga nikome više poveriti neće! Pa zato kad joj majka posle nekoliko dana izdaleka za gospodina Ulizića nagoveštavati poče, ona planu kao žeravica živa.
     — Majko! zar se i ti srdiš na Dragojla?
     — Ne, kćeri moja! Ne srdim se ja na Dragojla, već mi je tvoj baba zapovedio, da ti to napomenem.
     Tako je dobra domaćica verno izvršivala zapovesti svoga gospodara, a kad vide kćer svoju u suzama, ražali se i poče i sama uzdisati. Ona javi svome gospodaru, da se s Dragom ništa učiniti ne može, da ona nije više pokorna, kao što je bila, i da za gospodina Ulizića neće da čuje.
     — Pa međer ja sam uzalud Dragojla iz kuće terao: on je kuću u njenome srcu načinio!
     — Da, on je kuću u njenome srcu načinio! prihvati dobra domaćica: ja sam to kroz naočari videla još onda, kad si ti zapovedio da nam Dragojlo u kuću više ne ulazi. Oči su joj bile pune suza!
     — Eh, pa lepo! Mi ćemo se pobrinuti da ga i odatle isteramo.
     — Pa zar baš nigde da nema stanka? brižljivo zapita domaćica.
     — Baš nigde! srdito odgovori starac.

          *

     Bože moj! Kako se sve menja na ovome belom svetu. I ljudi, i žene, i devojke — sve se to menja, samo starci i babe ne menjaju se. Tako je milostivi Gospod Bog naredio!
     Starina Tucak, posle tolikog vremena, nimalo se promenio nije. On i sad, kao i pre, jednako navaljivaše da Dragojla iz srca Draginog istera i da tu naseli gospodina Ulizića.
     Ni dobra domaćica, posle tolikog vremena, nimalo se promenila nije. Ona i sad, kao i pre, sve je više i više žalila Dragojla, što ga je starac većma gonio.
     A lepa kći? Eh . . . ta i ona se, bar zasada, ni u dlaku promenila nije. Ona ne samo što i sada, kao i pre, nije htela za gospodina Ulizića da čuje, već ga, šta više, od nekog doba i mrziti poče. To baci u brigu starinu Tucaka.
     — To nisu čista posla! reče jednom svojoj domaćici. Kad ona i sad tako jednako luduje za njim, da šta će biti, ako za pakost dođe?
     — Pa nek dođe — reče domaćica — neće nam kuću zapaliti!
     — Šta? Zar još i to da dočekam, da svoga zakletog neprijatelja zetom zovem?
     — E pa sad — šta ćemo i kako ćemo? nastavi domaćica.
     — Kakoći ti, a ne ja! Ja vidim da joj i ti stranu držiš, ali ja znam šta ću : oteraću i nju, kad je tako tvrdoglava, pa nek ide s milim Bogom!
     I zaista, kako je starac tvrd bio na reči, mogao je i to učiniti, da lepa kći njegova osta tvrdoglava kao i pre. Ali se ona, jednim iznenadnim slučajem, sasvim izmeni, na veliko čudo sviju komšija i komšinica, koje moradoše sad tako nezgrapnu pripovetku pripovedati o neveri lepe kćeri Tucakove.
     Taj iznenadni slučaj dogodi se posle nekoliko dana, od kako je starina Tucak po varoškom, gospodskom običaju, slavio šezdesetogodišnji dan svoga rođenja. Toga dana, baš u po veselja, stiže mu haber od njegova pobratima iz Krajine, da je živ i zdrav, i da bi dokazao kako mu je milo, što mu može čestitati šezdesetogodišnji dan rođenja, šalje mu petačku stara krajinska vina, za staro prijateljstvo. »Šaljem ti kalauza, a i mene eto do dva do tri dana. Od velikog posla bog-zna bi li se i sad nakanio, ali je tome kći tvoja kriva. Lepota
njena ni Krajinu na miru ostavila nije. Moj ortak, taman momče za ženidbu, jedva čeka da je vidi i prstenuje, a kći mu tvoja doista mane naći neće!« 
     Kad ovo pročita, nasmeja se starina Tucak, zasuka svoje guste brke i povika: »De'te, deco, da ogledamo toga ljutog krajišnika!« A kad mu momci pun pehar doneše, popi ga na iskap u zdravlje svoga pobratima, i reče : »Dobro vino — dobra sreća, ako Bog da! Ta nije odavna uzalud rečeno: drž' se stara vina i stara prijetelja!« 
     Treći dan posle ovog veselja, oko zaranka, uđe u kuću starine Tucaka povisok, krupan čovek, a za njim momče mrkih nausnica, gospodskoga soja i pogleda. Na momčetu beše srmali dolama, a za pasom ognjevito oružje.
     — Pomozi Bog, i dobra ti sreća pobratime Bogdane! povika nepoznati.
     — Bog ti dao dobro, pobratime Branko, i dobro mi došli! prihvati starina Tucak.
     Sad se oba pobratima zagrlšce i poljubiše, i pošto se upitaše za junačko zdravlje, viknu Branko šaleći se:
     — Kamo cura? Odavno je video nisam! Je li golema narasla?
     — Jest, bogme, pobratime! Da me tako sluša, kao što je golema narasla — u dobri čas!
     Mati uđe u drugu sobu i reče lepoj ćerci, da uzme brže služavnik i da goste dobrodošlicom posluži.
     Lepa ćerka posluša majku svoju rado, samv da joj za gospodina Ulizića ne pominje. Ona uze služavnik, posluži najpre pobratima, a kad momčetu priđe, zablenu se u njega i osta kao ukopana! To smotri Branko, stari pobratim Tucakov i
stade se grohotom smejati. Devojka se zastidi i ode brzo u drugu sobu.
     — Ama ne rekoh li ti ja, pobratime, da cura momku mane naći neće?
     — Vala, ako ga ona begeniše, ni od mene mu mane nema! odgovori starina Tucak.
     — Pa lepo, reče Branko; to je taman kako treba. Dede sad odmah da zovemo popa, pa da curu u ime Božije prstenujemo. Meni nije do čekanja. Ja moram sutra zorom u Peštu, zajedno sa đuvegijom, da sa kupcima prekinemo cenu govedima.
     — Ne branim, pobratime, reče starina Tucak, samo se bojim ....
     — Šta, bolan! povika Branko: ta nije valjda kći tvoja ponosita kano ćerka Leke kapetana?
     — Eh, ako nije kći Leke kapetana, a ona joj je druga! Nego baš — nastavi starina Tucak — kad ti, pobratime, veliš, eto popa uz kuću, da ga zovnemo, ama u tvoj odgovor.
     — U moj odgovor i u bocu vina! reče Branko zasukujući mrke brke.
     Dobra domaćica nađe se u čudu. Ona ode u baštu i stade je vika. Zar ona Dragojla da zaboravi? Bože, šta ovi ljudi rade!
     Jadna domaćica! Ona nije mogla verovati, da lepa kći njena Dragojla pregoreti može. Ali se ljuto prevari, jer kad popa uđe u sobu, i kad pred svima zapita curu: begeniše li momka, i bi l' pošla za njega? ona se zarumeni, spusti duge, crne trepavice, pogleda na momče, i —: o Bože! najedanput, kano tihi žubor od talasa zazvoni sa ružičnih usana njenih rečica: bih!
     Branko se pljesnu rukom po kolenu od radosti, a dobra domaćica mahnu glavom, ali, pokorna svome gospodaru, koji se tome veoma zaradovao beše, ne smede prosloviti ni reči.
     — Nek je sretno! povika starina Tucak zajedno s popom.
     Devojka priđe svima u ruku, pa i momku, a momak ustade, skide prsten s ruke i dariva je.
     — Nek je sretno i blagosloveno! povikaše svi u glas, i pošto se nekoliko puta obrediše
milojkom i uglaviše svadbu, ustaše gosti, oprostiše se s domaćinom, i odoše da se spreme za put.

          *

     Gajde sviraju, kolo se vije pred belim dvorom starine Tucaka a u dvoru, sa suznim očima, prašta se mila kći sa starom majkom svojom. Pa kad i oca poljubi i blagoslov primi, spremiše se svatovi da pođu. Već se i tužna pesma rastanka zapeva: »Odbi se biser grana od jorgovana!« kad, ali, stiže haber starini Tucaku od gospodina Ulizića: da se taj mladoženja ne zove Dragić, kao što ga Branko od milosti prozva, već da je to Dragojlo, onaj isti, koga je on pre godine dana iz kuće isterao; da se prerušio u srpsko odelo
     Starina Tucak brže skoči, spopade naočari, i — pozna Dragojla! Od čuda dođe, siromah, izvan sebe, stade na prag kućni i povika koliko igda može, da je on grdno prevaren i da svatovi neće izvesti devojke, dok je njemu na ramenu glave! Svatovi se začudiše šta bi starcu i navališe da izvedu devojku.
     — Natrag! povika starac.
     — Napred starče! povikaše svatovi.
     Ali se starac odapre i nogama i rukama o vrata i ne hte nikako napred. Sad se načini kijamet! Od, vike srditoga starca i besnih svatova sva kuća zaječa. Najposle dosadi se Dragojlu, uze curu pod ruku i — kako kuća starine Tucaka beše za čudo lepo po starinski sagrađena, a pendžeri do zemlje iziđe kroz pendžer na polje. To svatovi jedva dočekaše i odoše pevajući za njim.
     Svadba bi i prođe, a starina Tucak nikako da se razbere. Čudio se šta to bi! Vikao je na domaćicu, da je ona svemu tome kriva, pa najposle nađe, da je on kriv. »Šta mi bi, te ne zapitah: odkuda je taj mladoženja i kako mu ime? Branko ne bi zacelo to od mene zatajio. Međer je istina što ljudi kažu: čovek se uči dok je živ!« 
     Tako se čudio starina Tucak skoro godinu dana, pa onda stiže mu haber iz Krajine, da je dobio unuka i da mu je Dragojlo nadenuo ime : Bogdan! Starina Tucak sad se čisto podmladi; on posta drugi čovek. On zaželi videti maloga Bogdana, pa uzgred pozva i neposlušnog svog zeta Dragojla i tvrdoglavu kćer svoju Dragu. Nekako, na nesreću, baš u to doba, pod rukovanjem gospodina Ulizića dogodi se nekakav defekt, ili, kao što starina Tucak imade običaj reći: krađa, pa zato omrze on sad njega strašno, i učini mu se da je ono što mu je on nekad o Dragojlu i o njegovim prevratnim i bezbožnim namerama govorio — laž! On se pomiri s Dragojlom i posta najžešći protivnik gospodina Ulizića o »blagostanju otečestva« bez prava, bez pravde i slobode. Pa još na veliko čudo sviju koji su ga poznavali, iz sve snage poče braniti slobodnu skupštinu i slobodnu štampu!
     Ova neobična promena u životu starine Tucaka bi uzrok te izgubi to pogrdno ime, povrati mir u domu svome, i zadobi svoje staro, ponosito ime: Bogdan!

Izvori

• Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 362-373. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Ilić, umro 1901, pre 123 godine.