Srpski pisci u stranim prevodima

SRPSKI PISCI U STRANIM PREVODIMA Pisac: Ljubomir Nedić

    S vremena na vreme čitamo u našim književnim listovima beleške o tome kako je od ovog ili onog pisca srpskog ponešto prevedeno na kakav strani jezik. Te su beleške obično kratke, i osim čisto srpskog interesa što se za njih vezuje, one, po pravilu, nemaju druge do bibliografske vrednosti. I ako ova poslednja nije vrlo velika, mi protiv ovakvih beležaka nemamo ništa. Isto tako nemamo ništa ni protiv toga što ih uredništva obično propraćaju rodoljubivim primedbama i hvalom pisca koji nam je, tako, osvetlao obraz pred stranim svetom. Ali i ako protiv svega toga nemamo ništa, držimo da nije nekorisno obavestiti se tačnije o pravome značaju ovih pojava da se što prevodi s našega jezika na strane; dobro je, mislimo, biti na čisto s tim šta one upravo znače. To smo radi pokazati u ovome članku.
    Pre svega, nekoliko reči o samim ovim beleškama o prevodima iz naše književnosti. Te su beleške, kao što rekosmo, obično kratke; one, po pravilu, ne donose ništa više do proste vesti o tome da je ovo ili ono prevedeno s našega jezika na ovaj ili onaj strani jezik. Kako je prevedeno, dobro ili rđavo, to se u njima obično ne kaže. I sama vest da je nešto prevedeno smatra se da je dovoljna da nas obraduje.
    Isto tako izgleda i da nam je svejedno šta se prevodi, samo kad je naše. I tu se zadovoljavamo time što je nešto prevedeno s našega jezika, ne pitajući mnogo za pisca koji je preveden, ni šta je od njega prevedeno. Nas podjednako raduje bilo da čujemo da je prevedena kakva pripovetka L. K. Lazarevića, bilo kakva kriminalna istorija iz Tasinog Dnevnika.
    Mi, u ostalom, i ne možemo nikome propisivati koje će srpske pisce, ni šta od njih, ni kako prevoditi. Svak prevodi ono što on hoće, ili što misli da će se dopasti publici kojoj svoj prevod namenjuje, i prevodi onako kako ume. Mi jedino možemo žaliti što se ne prevodi samo ono što imamo najboljega u našoj književnosti, te da se što bolje prikažemo stranome svetu, nego se prevodi mnogo što bez čega bi i naša književnost mogla biti bez velike svoje štete. I, u tome bi, možda, uredništva naših književnih listova mogla, vezama što ih imaju s uredništvima književnih listova bar bliskih nam i srodnih naroda, obaveštavanjem i upućivanjem, učiniti usluga našoj književnosti.
    Nije, međutim, ovo što smo hteli izneti u ovoj reči koju povedosmo o prevodima s našega jezika na strane. Što naši književni listovi donose samo kratke beleške o tim prevodima, mesto da o njima donose prave ocene, to, naposletku, s pogledom na to šta se, mahom, prevodi na druge, naročito srodne jezike, bugarski i slovenački, nije tolika nesreća; niti bi o tome trebalo trošiti mnogih reči. Ima druga jedna stvar, daleko važnija koju treba jednom načisto izvesti. To su, glas i cena koju pisci koji budu prevedeni na kakav strani jezik, uživaju posle kod srpske publike. Taj fakat da ih prevode podiže im ugled, tako da oni postaju gotovo neprikosnoveni za domaću kritiku. Na suprot ocenama njenim ističe se to da su oni, kako se veli, stekli priznanja u obrazovanome svetu; a to je, u očima publike, dovoljno da smatra da je srpska kritika u nepravu. Kad je ono što oni pišu dobro za druge, velike i napredne književnosti, što da ne bi bilo dobro za našu, malu i siromašnu književnost? To izgleda vrlo ubedljivo; a za publiku je obično dovoljno da kakva stvar izgleda ubedljiva te da je ona primi. Mi, međutim, kojima se takvo razlaganje ne čini tako ubedljivo, hoćemo da malo dublje uđemo u ovu stvar.
    Šta su to, da se zapitamo, prevodi, i zašto se, u opšte, prevode književni proizvodi s jednih jezika na druge? Prevodi su kopija, a prevođenje pozajmica koju jedna književnost čini u druge. Ono što se lepog, velikog, i uzoritog javi u književnosti jednoga naroda, to prihvataju drugi, i čine ga, prevodom, dostupnim i sebi. Na taj način, prevođenje pojedinih dela s jednog jezika na druge važi kao neko priznanje vrednosti tih dela; i što se koje delo, ili kakav pisac, — to na isto izlazi, — više prevodi, u toliko su, prirodno, i priznanje dela i ugled pisca veći. Ali takvo smatranje važi samo u opšte, nikako apsolutno. Niti je najbolje delo koje je najviše prevođeno, niti je, obrnuto, delo koje nije nikako prevođeno po tome što nije, izostalo iza drugih, koja su prevođena. S delima je što se prevode kao i s onima koja dožive više izdanja. Kao što o pravoj vrednosti njihovoj ne presuđuje svakada broj izdanja koja dožive, (jer ovaj, često puta, zavisi od mnogoga čega što s unutarnjom vrednošću dela nema nikakve veze), — tako isto ne presuđuje ni o vrednosti prevedenog dela to samo što je ono prevedeno. Osim njegove prave, unutarnje vrednosti, ima još mnogo šta što čini da se jedno delo prevede pre no drugo kakvo; ukus i interesovanje publike za koju se prevodi mogu učiniti da se prevede kakvo delo koje nema velike književne vrednosti, a ne prevede, zato što ne odgovara ukusu publike, ili što je prevođenje njegovo skopčano s velikim teškoćama, drugo kakvo, daleko veće vrednosti.
    Da je doista tako, mogli bismo potvrditi nebrojenim primerima. De Kvinsi na pr., ne samo veliki prozni pisac engleski ovoga stoleća, nego i priznat klasičar, i danas je u Nemačkoj sasvim nepoznat, niti je i jedno delo njegovo prevedeno na nemački, dok su drugi pisci engleski nižega reda prevedeni, neki od njih i više puta. Život Geteov od Lujsa doživeo je u nemačkom prevodu vrlo mnogo izdanja, više no u engleskome originalu. To je doista izvrsna biografija; ali, ipak, ona po vrednosti svojoj daleko zaostaje iza Života Džonsonova od Bosvela, o kojemu je Makolej rekao da je najbolja biografija što je ikada napisana, a za koju u Nemačkoj osim profesora Engleske Književnosti malo ko i da zna. Zašto? Zato što Nemce više interesuje njihov Gete no stari engleski leksikograf Džonson. — Ali našto navoditi daljih primera, kada je to stvar koja je i bez njih, sama po sebi, jasna? Prevod jeste odlikovanje; ali odlikovanje kao i mnoga druga odlikovanja što su: titule, ordeni, počasne diplome, i dr., koja sva dokazuju nešto za onoga ko ih ima, ali ne dokazuju onoliko koliko se obično misli, i ne dokazuju apsolutno.
    Ali i ono što prevodi relativno dokazuju o vrednosti originala, oni obično dokazuju samo onda kada se prevodi iz velikih, ili, bar, iz naprednih književnosti. Što se prevodi iz malih književnosti, prevodi se, kada se ne prevodi iz razloga slučajnih, iz drugih, a ne čisto literarnih razloga. Male književnost ne ulaze u svetsku književnost; što one proizvode, to je samo za domaću potrebu, nikako za to da snabdevaju veliki svetski trg, ni za utakmicu na njemu. Otuda i interesovanje za njih nije svagda čisto literarno; i kada se što iz njih i presadi u strane književnosti, onda to, vrlo često, biva iz čisto etnografskog interesa, da se mali narodi poznadu i sa strane duhovnog života njihovog. Prevodi iz njih mogli bi, mesto u književan, ući, gotovo isto tako, i u kakav etnografski časopis.
    To što važi o prevodima iz malih književnosti u opšte, važi i o prevodima iz naše srpske književnosti. Što se iz nje prevodi, ne prevodi se, bar ne na velike kulturne jezike, toliko sa literarne vrednosti njegove, koliko se prevodi za to da nas upoznaju s jedne strane više. Nema sumnje da nije sve što je prevođeno bez vrednosti, — mnogo je što i gore prevođeno sa stranih jezika na naš. Ali to su samo izuzetci: Gorski Vijenac, doista veliko književno delo, kakvo bi u svakoj, i najvećoj književnosti, važilo kao klasično; Brankove pesme; pripovetke L. K. Lazarevića; neke od pripovedaka Janka Veselinovića; Ivkova Slava, — da se može prevesti, i još ponešto čega se za ovaj mah ne možemo opomenuti. Ostalo što je prevođeno ima za to da zahvali poglavito ovome što rekosmo.
    S time treba biti na čisto, i ne predavati se u tome pogledu nikakvim iluzijama. Naročito se treba čuvati da se ne padne u pogrešku što je napred nagovestismo: da se na suprot domaćoj, obrazloženoj kritici dela koje se, slučajno, prevede na kakav stran jezik, kao presudan ističe fakat da je ono prevedeno na ovaj ili onaj strani jezik, i da ona, kao što rekosmo, postaju za nju neprikosnovena. Mi smo se, odnekud, navikli smatrati da je svaki, i najopskurniji, strani pisac, i onaj kojega u njegovoj otadžbini niko i ne zna, bolji i od najboljega našeg, po tome samo što je stran, a nije naš. U kritikama, u polemikama navode se u nas strani pisci svakada kao krajnji i presudan razlog; njima se uvek zapuše usta protivniku. Ko je, i kakav je taj strani pisac, ne pita niko; dovoljno je samo da je on stran. Ali to ne ide u ono što smo u ovome članku hteli izneti; i zato ćemo to zasad ostaviti, da, možda, drugom prilikom, naročito o tome progovorimo.

Izvor

Zora, 1. 7. 1900. Godina V, Broj VII, str. 233-236.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nedić, umro 1902, pre 124 godine.