Srpskim majkama

Srpskim majkama  (1871)  Pisac: Draga Dimitrijević Dejanović

Kad pogledimo, drage sestre moje, u sve grane žića čovečanskog, moramo priznati, da svuda malo, a mnogo puta baš ni malo zadovoljstva ne nalazimo. Koliko nas god ima, gotovo svaka imamo svoju brigu i želju, njome mislimo sretni biti; ali kad tu želju našu postignemo, onda tek vidimo da se baš nesmo njome onako usrećili kao što smo se nadali. Ona nas nije zadovoljila, i želja nam ponovo bludi za drugim kakvim zadovoljstvom, sa kojim isto to biva.
Samo kad se dobro promislimo moramo priznati da su želje čovečije bezgranične. Što je čovek više imućniji, sve više traži; kad je slavan, želeo bi da je još slavniji; kad je veseo malo mu je, želeo bi da je još veseliji. Kažu ljudi da želje čovečije niko ne može izmeriti.
„Skupio sam zlato i srebro, i carsku bogaštinu sa sviju strana. Obogatio sam se i u mudrosti sam napredovao više, nego ma koji pre mene. Sve, što god mi je srce zaželelo, ukratio mu nesam; pa šta sam uvideo? — pita sam sebe premudri Solomun, — uvideo sam najposle da je sve ništa na ovome svetu.” —
Ja baš ne znam je li to tako, ali to znam, i svi mi ljudi dobro znamo, da je samo jedna sreća stalna u životu čovečijem, u kojoj ništa više čovečije srce ne želi no ono što ima, što mu je Bog dao, a to je stanje materinsko.
Sve su brige pobočne čestitoj majci, ali briga za svoj porod najveća je!
Sve su radosti malene proću majčine radosti, koju ona uživa u čedu svome!
Sve su sreće ništave proću one sreće koju čestita majka gledi u odojčetu svome!
Dobroj majci sve su nade malene proću one, koju ona od svog detenceta očekuje.
To je svakoj majci od prirode urođeno, pa ipak, drage sestre moje, tako smo nazad pošle, da smo se i samoj prirodi protivnički oduprli!
Pogledajmo samo u naš ženski svet, videćemo gotovo polovinu nas koje jedinog detenceta nesmo ovom svetu poklonile!
Zaharijina Jelisaveta, i Avramova Sara sramotiše se, ne smedoše među drugarice od sramote teške što dece nemaju. Onda je to najveća sramota u njinom narodu bila, za to se i moliše Bogu da im pokloni milost da ugledaju porod svoj, te da im se prokletstvo naroda sa glave skine. I Bog im dade milost, darova im porod, a one time stresoše sa sebe ljagu sramote i prokletstva.
Potomci njihovi nasljediše taj probitačni običaj, pa pogledajmo im narod kako se upinje iz svih sila da ostale narode nadmaši.
Isto je to i kod drugih naroda, za to im i vidimo pune škole i ulice sitne čile dečice koje će za nekoliko godina silan narod porasti, a mi ćemo se, ovako opadajući izgubiti u množini njihovoj.
Tako je to i kod nas Srba u staro doba bilo, dok još nije prodrla prokleta tuđinska, zapadna civilizacija u sve grane života našeg. U staro naše doba, koja žena nije imala dece, toj je bio greh ni u crkvu ići, a kamo li u vesela društva jer se osećala za nezaslužnu te svetinje i ljudskog saobraćenja, a narod je držao kao kaznu božiju.
A kako je to danas?
Stoji l’ nam na srcu napredak naroda našeg?
Čuva li nas sad taj lepi i po narod vrlo probitačan običaj, koji je stare naše majke čuvao?
Težimo l’ za tim da iza sebe ostavimo svoje ime i mlađane članove narodu našem? —
Ja sam se usudila, drage sestre, vrlo veliko pitanje vam zadati, ali ne bojte se, ta vi dobro znate da je već krajnje vreme da računa o tome svesnoj braći damo, već je krajnje vreme da se ta pitanja reše, jer se sa svim već javno opaža da mnogo ima ženskinja koje nemaju svoga poroda, kome je Bog uskratio tu radost, sreću i uživanje, al vrlo je opet majušan broj njin napram onih koje i ne žele da imaju, koje staju na put i samom prirodnom uređenju, koje su protivne umnožavanju naroda svoga, a sve zbog toga što misle da će sebi kakvo dobro time učiniti, jer se bezbrižnije, ratnije živeti može, a ne pomišljaju da time oduzimaju sebi najveće maternje radosti, uživanja i nade; ne će da znaju da time staju na put umnožavanju naroda svoga, kojeg se nazadak današnjim danom tako strašno oseća i opaža.
Da mogu, sestre moje, u sva bih zvona na larmu zazvonila; da mogu, viknula bih da me svako srpsko srce čuje, da smo samo mi ženskinje uzrok te nam se narod umanjuje.
No za sad manuću se toga, nego ću se obratiti samo našim majkama, da im kažem kako svesna mati oseća i radi u odgajivanju svoga odojčeta. A vi sestre, koje dece nemate, čujte ukoliko su majke vrednije i vrsnije od vas, po narod naš! —
Ako koja sestra hoće svome rodu da kakvo dobro učini, ako hoće koja da rodoljupkinjom postane, verujte mi, ničim drugim u tolikoj meri ne će to učiniti, do li samo ako bude valjanom srpskom majkom postala i valjane članove narodu dala. — Jedna valjana mati, može se reći, da je više dobra učinila time što je valjanu decu narodu predala, nego ma koja ona što je Bog zna kakva zaveštanja crkvi učinila.
Deca su najveći dari božiji, a time su i izvori svake radosti i sreće.
Deca su najčvršća i najmilija sveza bračnoga života, pa ako ih još i popravljamo, onda s njima i narod popravljamo, jer stari se svet ne može popraviti.
Da je ovo istina nije mi nužda dokazivati, to je već samim zdravim i svesnim razumom dokazano, ali i to je dokazano da su samo dobra deca dar božiji i izvor svake radosti i sreće, a ta dobrota i valjanost dečija ni do koga drugog ne stoji do li samo do valjane majke.
Uzmite se na um dakle, dobre majke, sa vašeg je srca tiče poniklo, sa vašeg će krila ono i poleteti. U vašim su dakle rukama najtanje žice njegovog karaktera, udešavajte ih po vašoj plemenitoj volji dok su za taj posao, jer posle kad se te duševne žice mnogostručno između sebe izprepleću i osnaže, onda su sva sredstva teža, pa u koliko su teža u toliko su opasnija.
Nema te škole, nema toga vaspitališta koje bi toliko na detinje izobraženje uticaja imalo, koliko jedna majka! — Pa i kad dete veće postane uz nju većinu dana proživi, te one njene vrline ili mane, čisto mu se u dušu presade, te bude jednako kao šibica onoj voćki sa koje je skinuta. S toga i jest mnogi naučenik, mnogi slavan i čuven u svetu muž sa valjanosti svoje, koji je brižljivu i valjanu majku imao, gotovo sa svim jednak izvrsnom karakteru njenom.
Učeni Švajcarac Izelin više je puta tvrdio, da kad se čovek svestrano upozna sa istorijom sveta i životopisom slavnih i čuvenih ljudi, koji su sa svoje valjanosti, pravičnosti i uzvišenih plemenitih osećanja i dela proslavili se; između desetorice lako se može naći devet njih koji su od svoje majke te vrline i valjanosti nasljedili. Ako je to tako kao što taj naučnik tvrdi onda se iz toga lako zaključiti može da je čovek teško mogao valjan biti ako nije pored sebe imao valjanu majku. To isto tvrde i mudri filosofi pa vele: „Gde se god jedan veliki muž rodio i svetu ukazao, uvek mu se u prisenku života njegovog plemenita majka nađe, koja razvitljivu klicu njegove veličine sa brižljivom ljubavlju neguje.”
Ja bih mogla još više ljudi imenovati koji poznavahu ljudska srca, kao što je Pestalocija i drugi; ali na što? — Ko samo ma i ovlaš o vaspitanju razmišljavati stane, mora mi dopustiti da je majkama velika snaga i moć od prirode dana, i da su upravo one jedine koje nad moralnim bićem ovoga veka a i potonjih vekova odsudna uticaja imaju.
Pogledajmo samo u nekadašnje srpske događaje po našim narodnim pesmama, tim jedinim propovednicima našeg narodnog života, koje i u najsiromašniju kolibicu dopiru. Opomenimo se Jevrosime, majke Kraljevića Marka, njoj se dosadilo prati krvave Markove haljine, pa ga u jednoj narodnoj pesmi, svetuje:

     O moj sinko, Kraljeviću Marko,
     Ostavi se, sinko četovanja, —
     Već ti uzmi ralo i volove,
     Pa ti ori brda i doline,
     Te sij’, sinko, šenicu bjelicu,
     Te ti rani i mene i sebe.

Na Markovo je srce majčin savet tako prionuo bio, da se odmah latio onog posla kojim je od nje ponuđen, makar da svog veka nije u rukama imao rala i volova. Ne znam koliko imamo sad sinova koji bi na plemenitu želju majčinu radili onaj posao koji nesu nikad pokušavali! Ali neje ni čudo, sinovi su to nasljedili od svojih majki. No pogledajmo uzor sina Marka, on je znao da ga majka na dobro sjetuje, on joj je verovao „da zlo dobra donijeti neće”, pa je i poslušao.
Na drugom mestu u deobi srpskoga carstva, kad čauši dođoše po njega da kaže na kome je carstvo, narodna pesma veli:

     Ode Marko u gospodske dvore,
     Pa doziva Jevrosimu majku:
     Jevrosima, moja mila majko!
     Gospoda se jesu zavadila —
     I oni se otimlju o carstvo,
     Među se se hoće da pomore,
     Zlaćenima da pobodu noži,
     A neznadu na kome je carstvo,
     Mene zovu na polje Kosovo,
     Da im kažem na kome je carstvo. —

Tako je Marko javno majci događaj koji se onda na Kosovu u ono doba među srpskom gospoštinom podenuo, ali time neje joj hteo samo javiti za slučaj, no je time i saveta iskao, jer je znao da će mu valjana majka plemenito savetovati kao i uvek. Majka mu je bila anđeo hranilac kao što su i druge čestite i valjane majke pored svojih valjanih sinova. Ona mu je bila dobar savetnik u svakom poduzeću, za to mu i u ovaj mah reče:

     Sine Marko jedini u majke!
     Ne bila ti moja hrana kleta,
     Ne moj, sine, govoriti krivo
     Ne po babu ni po stričevima,
     Već po pravdi boga istinoga;
     Ne moj, sine, izgubiti duše;
     Bolje ti je izgubiti glavu,
     Nego svoju ogrješiti dušu.

Marko je poslušan sin valjane svoje majke, jer je poznavao valjanost njezinu. Neje se bojao rđava oca i slavoljubivih stričeva, nego se pokoravao volji majčinoj i pravdi Boga istinoga. Plemenita je majka njime vladala kao vihar usamljenom grančicom. Savet joj je uvek plemenit bio; a Marko, taj najveći junak onoga vremena, on se vladao po savetu majčinom, po volji jedne nemoćne žene! Njemu neje zazor bilo u oči slavoljubivu ocu i rđavim stričevima reći, da se za tuđe ne otimlju carstvo, jer:

​ Knjiga kaže na Urošu carstvo,
     Od oca je ostanulo sinu,
     Djetetu je od koljena carstvo.
     Njemu carstvo care naručio
     Na samrti kad je počinuo. —

Eto, drage moje sestre, tu je narod hteo da obilježi, da pokaže svetu jednu majku, koja je svome sinu dobrim vaspitanjem svetlila kao sunce belome danu. Tu se ogleda valjana srpska majka u majci Kraljevića Marka, a u Marku se ogleda valjan srpski sin kome valjana majka plemenitim osećajima dušu napaja, a on je gotov svagda njenoj se volji pokoriti jer je uveren da na dobro smera.
Pogledajmo na tuđu istoriju, pogledajmo na stare Grke i Rimljane! Njihovo zlatno doba, doba slave i veličine, bilo je doba i najplemenitijih i najvaljanijih ženskinja.
Pogledajmo na veliku francusku revoluciju! Zar bi se uz nju dogodile sve one surovosti da nesu ženskinje, kao što je poznato, u najvećim gresima plivale, da nesu majke bez ikakvih plemenitih osećanja bile, da nesu surovošću i lakomislenošću preterale bile sve granice pristojnosti i izobraženja!
Ali dosta je o tom, ovim sam samo htela da dokažem tu veliku moć materinsku nad svojom decom, jer je majka baš ono sredstvo kojoj najpre spada u deo vaspitanje, njoj prvoj spada u zadatak da dete umno i telesno razvije, to da utemelji i da osnaži. Ona treba toj njenoj zadaći da je i dušom i telom odana, jer bez njene brižljivosti, ne bi mogla nikakva škola, nikakvo vaspitalište svoje vaspitalačke nauke na dobro upotrebiti.
Dobra je majka u kući svojoj sveštenica, već iz njezinih crta, iz njezinih pogleda biće joj čedo naravstvenošću i valjanošću uzvišeno, samo ako ona u tim vrlinama ne oskudeva.
Kad pomislim na staro doba naše, kad pogledim samo na tuđinske majke; kad mi dođu pred oči one, koje sa svoje zdrave svesti i plemenite odanosti žive jedino za dobro i sreću dece svoje, onda bih se snuždila, onda bi me tuga obuzela, jer ako ću pravo da kažem, morate sa mnom zajedno priznati da današnje naše majke više mare za svoja spoljašnja svetila nego za oblagorođenje duše i srca svoje dečice.
Oprostite mi, drage sestre, al’ moram vam kazati istine radi, da nam današnje naše majke više izgledaju na kakav sjajan i vrlo skupocen ukras, kome ne znamo celji; one više izgledaju na kakvu novu muziku koja suviše larma al’ vrlo slabo oduševljava.
Toliko mi imamo imućnih naših pa i siromašnijih majki, koje predaju svoje detence tuđim rukama, da ga tuđa ruka neguje, da mu tuđinka ulije u maleno srdašce plemenita osećanja proću vere i narodnosti svoje! — To je javni dokaz da je takvim našim majkama vaspitanje svoje dece veoma teretno i nemilo.
Po stolovima takih majki može se videti najlepših i najskupocenijih ukrasa od kojih nikakve hasne nemaju; kod takih se majki može videti na gomile najnovijih, presnih, tuđinskih romana i modskih slika, a od kakve vaspitalačke naučne knjige, koja će ih poučiti kako će svoje odojče negovati, od tih nema ni glasa ni traga. Toliki se novac troši po našim kućama na one stvari koje samo golom uživanju služe; toliko se troši na tuđinske romane bez valjanoga izbora, koji mnogo, tako mnogo škode našim srpkinjama koje svoju dečicu imaju; a naši školski listovi, koji pouke daju srpskim majkama i ostalim vaspitaocima našeg milog podmlatka, oni propadaju, te baš ti isti kojima su namenjeni silom hoćeju da im poviču: Bog da im dušu prosti! — I u tome se uviđa hudo stanje našeg vaspitanja.
Velika je to sramota za nas srpkinje, a kod toga nam je i greh koji će se sa narodnom grdnom štetom pokajati.
Dobro se zna da mi dosta imamo srpkinja koje umeju i više jezika govoriti i razumevati, pa se drže s time da su izobražene; ali te sestre vrlo greše u računu, jer baš take majke su najviše zaboravile za svoj sveti zadatak i odredbu. Take majke koje to misle, a protivno svome zadatku čine, bolje bi bilo da se upuste u razgovor i poznavanje srca i duše detinje, njima je to najnužnije od svega ostalog, od njih i prostije majke traže primera, zbog toga što se one same broje u izobraženu klasu našeg naroda.
Gde god dođemo u društvo, gde god se, sestre moje, sastanemo, svugde će mo čuti razgovor o tome: kako je ova il’ ona lepo izgledala, kako je druga lepo i mnogo na balu igrala, kako je ​[Strana 8] ​treća lepo nakićena i po najnovijoj modi očešljana, kako je namestila oči i usta; a niko da se seti, da zaviri u srce i dušu tim lepima, niko da zapita šta se u njima skriva, je l’ golupče nevino il’ je guja prisojkinja. — Drage sestre! možda baš onoj prvoj što je dobro izgledala, možda baš i onoj drugoj što je lepo i mnogo na balu igrala, a možda baš i onoj trećoj što je onako divno iskićena, po najnovijoj modi očešljana, i što je onako oholo oči namestila a usta na ogledalu ispeglala, možda baš njima na domu u kolevci leleče maleno odojče i gladno i žedno, a nju vidite gde se provađa i tera ćef nazovi civilizacije.
Kad se setim onih sestara koje samo tuđe običaje prigrljavaju, a svojih se klone; kad se setim onih naših majki koje samo na spoljašnju sjajnost svoju paze, a podmladak svoj, od kojeg se nadamo da će nam narod podići, tuđim rukama predaje, onda mi je kao da vidim srpkinje bez osećanja kao kakve mumije, onda mi je kao da vidim snagu narodnu gde polako na manjak ide. Pa tako malo po malo čini mi se da će se zbrisati sa lice zemlje, — ne daj Bože! —
Ja sam može biti dosta preterana u tim mojim mislima, može biti da više vidim nego što je baš u stvari; ali svakako današnje stanje i osećanje naših majki treba na bolje okrenuti, ako hoćemo da nam se i srestvo na boljak okrene.
Zar vi, sestre moje, mislite da mi ženske malo možemo učiniti u korist narodnu? — Promislite se samo, ako smo mi rđave ako nemamo svesti i osećanja za narod i ono što je njegovo, onda će mo za sobom ostaviti mlad svet, mladi narod, koji će taki isti biti kao što smo i mi, a onda ne će nikakvo čudo biti ako nam se ceo narod pretvori u tuđ elemenat.
Koje teške i krvave patnje a koje tuđinština izgnaše iz naših ženskinja one vrline koje su nam stare žene krasile, ali opet ne ću tvrditi za sve, jer bi to velika kleveta bila protiv onih sestara koje svoj materinski zadatak vrše po primeru naših starih majki, i ako ne baš podpuno u onoj meri, a ono bar u tolikoj da se može narod od propasti sačuvati.
Za to se ja srdačno obraćam sa pouzdanom nadom na valjane srpske majke, koje pravo srpsko osećanje jedne dobre majke u srcima svojima neguju i hrane, jer one su zaista još u stanju sačuvati narod svoj, one su u stanju i ostalima majkama, koje su zaboravile poziv svoj, pokazati i primerom svetliti kako se odhranjuju, vaspitavaju i neguju novi članovi naroda našeg! —
Možda će se naći koja majka koja će me oštro zapitati: šta će mi deca zahvaliti, i koja mi je nagrada što se toliko s dečurlijom patim? — — —
To je grešno pitanje! — Ta je majka svaka prokleta, koja tako zapita! Ona je sama uzrok što nema zahvalnosti od pretrpela truda svoga. A s čega to? Ni sa čega drugog no sa njena rđava vaspitanja.
Što valjana srpska majka za narod žrtvuje, što je, negujući svoje odojče, mnogobrojne neispavane noći u trudu pretrpela, najveća joj je nagrada što je narodu odnegovala valjana člana, a kadkad i vrsna junaka. To je najveća naplata, sreća i uživanje jednoj dobroj majci! — „Dobre majke odgajaju stoleća jedno za drugima, da nikakve zahvalnosti i naplate ne traže za to što odnegovaše narodu tolike strele, sunca i slavuje”, veli jedan naučnik.
Već nam se želje sa sviju strana pobudiše, da se jedan put srpske majke iz svoga sna probude, da pozbacaju teške okove proklete „etikecije” nazovi izobraženja, pa da se na mesto toga plamen materinskog oduševljenja u njima podstakne i raspali, jer je delo vaspitanja neopisano veliko, a po narod je naš tako nužno kao kora hleba. — Ako to neučinimo, skorim će se na nami ispuniti ona strašna reč Spasa našega: „vaša deca biće vam sudije vaše!” —
Drage sestre! dopustite mi, ja ću o vaspitanju, i to o ženskom za sad samo nekoliko uzgrednih reči prozboriti, bez kojih se ne bi mogli s našim majkama toliko pozabaviti koliko je u ovaj mah potrebno.
Srpska majka treba da je kao bistri izvor, koji je bistar s toga, što se njegovom toku svaka nečistoća mora s puta uklanjati.
Tako isto treba ona svojim razumom i ljubavlju da uklanja sve mane iz svoje kuće i porodice.
Njen životni elemenat je ljubav, ali ne ona bolesna ljubav koju mnoge današnje naše sestre u grudima svojima neguju, nego ljubav u svoj svojoj uzvišenoj lepoti, ljubav svojoj kući, ljubav porodu svome, rodu i narodnom napretku. — Ta ljubav kad je savršena postaje u čoveku božanstvena, postaje religijom!
Ljubav se isto tako lepo izraziti može kao i ljubav detinja, maternja i sestrinska, a i ljubav prema svome mužu. Ali nad svima tima vrlinama uzdiže se u svoj svojoj divnoj veličini ljubav svome narodu. Ona žena koja nema ljubavi sproću svoga naroda, ta ne može imati ni maternje, sestrinske, niti supružne ljubavi. — U toj ne vlada ljubav, nego samo goli nagon!
Moramo priznati, sestre moje, da je kod nas u današnje vreme taj deo vaspitanja, izobraženja i dostojanstva ženskoga vrlo zabataljen.
Mora nas srce zaboleti kad pogledimo naše mlade devojke, koje su nevine i bezazlene kao golubići, kako pevajući vezu po đerđevu ili sede za razbojem, a nema niko da im kaže kakvu će ulogu one u svetu da zauzmu, ne će majke da ih priprave za budućnost, da im kažu da na njinim grudima leži budućnost i sreća celoga naroda našeg.
Istina, da se žensko vaspitanje mora obzirati najpre na kućevni život, ali promislimo se, kuća je samo jedan majušni deo celog našeg naroda, u njoj utemeljuje sreću jedna brižljiva žena, moramo dakle onda i za narod pobrinuti se kao za sopstvenu našu kuću; jer ako nam je narod pun zala, ako nam narod počne propadati, nije moguće da će porodice srećne moći ostati. Narod i porodice tako jedno od drugog zavise da ako jedno posrće, drugo već pada.
Članovi naših porodica moraju se muški odupreti današnjem napadaju svetskom, a u tim našim porodicama nemaju li majke najglavniju ulogu?
Jedna majka koja sa svojim srcem nije u stanju izvan kuće više što zamisliti i osećati, ta je ropkinja, a ropkinja može odnegovati samo robove i neznalice.
Pogledajmo u istoriju našeg naroda, u njoj se može videti, da majka velikoga duha odhranjuje taku i decu. Taj se primer može videti na majci devet Jugovića, majci Kraljevića Marka, carici Milici, majci Petra Mrkonića i drugih mnogih. — — —
Žena ili majka ne može mnogo da pomaže narod sa mačem, nego sa svojim srcem, al’ uz to mora ovo srce biti puno plemenite ljubavi i požrtvovanja. Majčino srce treba da muža i sina čvrsto za svoj narod priveže, a i sama da verno čuva duh svoga naroda. — Na srcu ženinom, na grudma sestrinskim i iz naručija majčinog treba da muž, brat i sin sa dostojanstvom i tvrdom voljom prima snagu da može ispuniti svaku dužnost sproću naroda svoga. Ali gde ćemo mi naći tih vrlina kod današnjih naših sestara, kad su im srca, u kojima bi trebalo da se nađe prava vrlina i čovečnost, jer narodne potrebe to danas iziskuju, kad su ta srca često sa svim prazna od tih vrlina, ili baš ako nisu prazna, prepuna su sa koje kakvim pustim željama, željama za trenutnim odircima, cvetićima i trakama. — Mi to, drage sestre, ne vidimo, ne ćemo da oplačemo nazadak naroda našeg u koji ga same vodimo.
Naš narod nema dovoljno viših ženskih vaspitališta. Osnovna ženska škola, to nam je svo srestvo da možemo bar nešto čitati i pisati naučiti, ali naše majke one moraju mesto višeg vaspitanja zauzeti, one su svakako od same prirode pozvane da te dužnosti vrše.
Naš ženski svet obično misli da za žensko vaspitanje ne treba se ni polak toliko starati koliko za muško. Naše majke drže da njine ćerke ništa drugo ne treba da znaju do li samo šiti, kuvati, prati itd. a ako što više znaju, to je odviše i nije potrebno. Ta u toliko prilika možemo čuti gde majke za žensko dete vele: „šta će joj škola i tolika nauka, ne će moja ćerka popa ni advokat biti.” To su obična pitanja naših nerazumnih sestara, koje su rade i svoje ćeri nerazumno odnegovati i vaspitati, ali one su grešne u svome nerazumnome mišlenju. Ženskom detetu treba znanja kao i muškom, jer makar da ono ne će popa ni advokat biti opet devojče treba sa znanjem ukrepiti. Devojče će vremenom postati majka, majka je svaka vaspitateljka svoje porodice, a vaspitalačke nauke u današnjoj nuždi za vaspitanje našeg naroda prevazilaze i bogoslovske i pravničke nauke.
Drage sestre! ne pripadaju samo sinovi našem narodu, nego i kćeri u tolikoj istoj meri, jer kao god što iz neznatnog zrnca od lipe vremenom ponikne divno hladovito drvo, puno mirisnoga cveta, tako isto poniknu iz srca plemenite i mudre ženskinje valjani članovi koji su sreća porodici njenoj, a blago i napredak naroda našeg, od kuda nam se sloboda bliži.
Čovek, bio muž ili žena rođen je za zemlju, za to treba da se za zemaljsko žiće dobro pripravimo, jer nam je u vaspitanju zadatak da čoveka vaspitamo za zemaljskog stanovnika, tako, da može da živi ponosno, trpeljivo, koji ne treba ni u koga drugoga da se uzda, nego sam svojom pameću i poštenom veštinom da krči sebi puta kroz ovaj tolikim strašnim nezgodama obrasteli svet.
Danas je tako vreme, i još će gore nastati u svetu, pa ko ne umedne sam po njemu ići, taj će do veka posrtati, pa ma kakvog vođu pored sebe imao.
Ljubav k nauci i znanju, kad se u kojoj našoj ženskinji pojavi, nije fantazija kao što mnoge naše sestre misle i govore, nije sujeta i bezposlica, šta više ona je baš protivna fantaziji, sujeti i bezposlici. Kamo sreća po naš narod, da sve naše žene svoj um upoznaju i okite sa znanjem kojim će sebi, svojoj porodici, pa onda i celom narodu pomoći i koristiti. Ali kad bi smo se i učile, ne treba onda da tu nauku koju učimo i znamo, na zlo upotrebljujemo, ne treba se za to učiti da samo u našim društvima sjajimo i treperimo, jer onda prestaje ta nauka biti ukrasom naše ženske duše. — To bi moglo pre priličiti muškima nego nama. Mi treba da učimo za našu decu, a ne za svet, jer ako našoj deci naše znanje presadimo, s decom ćemo onda i naš narod popraviti; a ako svetu stanemo bez ikakve potrebne prilike i zgode našu nauku propovedati, onda će nam se svet smejati, onda će nas držati za fantaste, sujetne i besposlene, a što je najgore, deca će nam glupaci ostati. — Ništa nije ružnije na svetu nego žena fantasta, sujetna i besposlena!
Dakle, učimo se, drage sestre, pa naukom našom i vaspitanjem pomozimo našim porodicama, kući i narodu, pa ćemo se uveriti da nauka kod ženskih nikakva fantazija nije, jer svo znanje što jedna ženska sebi pribere, davaće naročito svojoj deci, a deca će stari narod zamenuti i popraviti.
Takva nauka postaje ženi sredstvo kojom decu oblagorođava a narod popravlja.
Kad smo već rekli, da je našim ženama, našim majkama nauka najnužnija, jer su vaspitateljke svoje dece, onda moramo još i nekoliko vaspitalačkih migova ovde navesti, sa kojima će nauku svoju, kod svoje dece znati majka na dobro da upotrebi.
Pomislimo, zar možemo kome drugom zahvaliti, što smo pored tolikih nepogoda, za toliko punih iskušenja, jadnih i čemernih godina, zadržali svoju veru i narodnost, do li našim starim majkama! Ali nije ni čudo, jer onda je najveći stup njihovog vaspitanja bila istinita, topla i ljupka pobožnost i ljubav k narodnosti.
Pobožna majka, njen jedan ljubavan pogled na nebo, više ulije u dete pobožnosti, nego ma kakva dugačka pridika, ma ona kako rečita i naučna bila. Kad majka kod važnijih pojava prirodnih, kao pri izlazku i zalazku sunca, pri grmljavini i gromovima, ili pram svetle zvezdane noći detencetu na krilu pokazuje veličanstvo, tačnost i ljubav božiju, onda mu najzdraviji, najsvesniji temelj pobožnosti u srce i dušu polaže.
Majka rodoljupka, kojoj je srce ispunjeno narodnim ponosom, ona prijatelji dete svoje sa narodnim pripovedkama, sa narodnim pesmama i običajima u kojima se tako divno vaja plemeniti karakter naroda našeg, ona ga iz tija prinaša veri i oltaru narodnosti svoje, što će u detencetu kao mlada biljčica duboko koren zahvatiti, i godinama će tako napredovati, da kad se te vrline, ta sveta i uzvišena osećanja u njemu osnaže onda će mladi član naroda našeg prineti rodu plod trudova svoje dobre i valjane majke. To je sveta istina, iz toga se vidi koliko mogu majke veru i narodnost u narodu utemeljiti.
Pođimo dalje!
Velika moć majčina uticaja, u koliko je detetu najveće blago za budući život, u toliko je isto kadkad opasna i škodljiva po njegovo vaspitanje. Ništa tako majka ne voli kao svoj porod, to je prirodna ljubav njena, ali toj ljubavi treba svaka srpska majka da izmeri granice, jer zar je jedna majka iz svoje prevelike ljubavi sproću svoga deteta pokora počinila time, što je preterala granice, što je prešla mere svoje ljubavi! — Pa šta iz take ljubavi, koja nema granice, proizilazi? Proizilazi najveće zlo, jer je majka svoje detence time u njegovim osećajima zbunila, duševno ga ubila, a telesno ubogaljilo. Raznežila ga je i mekušcem napravila, a od take dece kad odrastu budu ljudi što no vele: „sveži, odreši”, mlakonje i lenštine, koji su celog veka naučili da se drugi s njima brine.
Iz te prevelike majčine ljubavi ima dosta sestara koje nepromišljaju za dobro i zlo, nego svašta svojoj deci dopuštaju. Što god zažele to im se ispuniti mora, majka ga suviše ljubi pa mu se suviše i ulaguje. Ona se boji da će se detetu što rđavo dogoditi ako mu što po volji ne učini. Tu onda ne vredi majčina nauka, jer joj srce pobeđuje razum, a od take dece postanu razkošnici, bezobraznici i samovolje.
Ako majka mnogo detetu svome pridikuje o dobru ovoga sveta, ako ga suviše savetuje za njegova rđavija dela, onda dete obično postane najvećim flegmatikom, jer mu je majka sa svojim dugim pridikama i neprestanim savetima otupila sva osećanja. Dete čisto ogugla, u njemu izumru sva lepša osećanja, a kad u detetu osećanja izumru, onda još dok ne odraste, kao za nekom obrazinom prikriva se u njemu mnogo zala, koja se tek onda svetu ukažu kad dete čovekom postane. Onda tek vidi i začudi se čovek kako je iz tako vaspitanog deteta hula i zločinac proizišao.
Tako se vrlo često sa ovakim postupanjima sproću svog deteta majčino srce strašno vara, pa kad se najposle vidi strašan plod takog vaspitanja, onda se obično veli: „to mu je sudbina donela da taki bude”!
Mnoga majka kod naših porodica nešto brza sa varljivim naukama i spoljašnjim detinjim ponašem. Tu mora dete brže bolje učiti „komplimente”, klanjati, ruke ljubiti i „dinerine” praviti; a niko ne će da pomisli da je to rano majmunisanje opasno za idući detinji život, za razvitak njegova srca i duše. — Manite se toga majke srpske, jer to nije delo nego samo forma, a mi treba našu decu više delu da privikavamo nego golim formama, jer će ih to načiniti majmunima koji samo glad, bol i žeđ osećaju. — Žan Pol, taj čuveni vaspitalac ženskinja veli: „Majke! vi kvarite ljubav kad zapovedate da vam se ona spoljašnjim znacima pokazuje.”
Današnjim danom ima i takih majki koje pre vremena pretovaravaju naukama svoju malušnu decu, pa šta time postignu? Ništa više nego pretovarivanje nerazumljivih izraza na mlađani um maloga detenceta, koje ga smete u svome prirodnom razvitku.
Mnoge majke baš traže svojoj deci ugodnosti take koje im kvare njihova nevina srdašca. U današnje vreme vidimo mi da i ono malo detence u pozorište dovedu, u mesto da se u gratičijim zabavlja, u mesto da se prirodom veseli i iz nje što nauči, mora siroto kao ukovano tamo u pozorištu sedeti da sluša uzdisaje i gledi tugu kakve vešte glumice u žalosnoj ulozi, a majka ne će da pomisli, da će to u njenom detetu, kćerci ili sinčiću u veliki utisak učiniti ne će da pomisli, da će time učiniti da što pre koren sentimentalnosti u srcu detinjem zahvati.
Mi danas već i za decu igranke držimo. Sa odećom njihovom pravimo ih čitavim pajacima, u mesto da ih pustimo da im priroda telo razvije, a mi ih još utežemo u prkos prirodi, te pravimo od njih tesnogrude i škrofulozne bogaljeve. Hoćemo silom da im udubimo u glavu onu rđavu poslovicu ovoga veka, da „čoveka odeća čovekom pravi.”
Sirota deca, moraju mirno i ukočeno u društvima sedeti, po igrankama izmerenim koracima hoditi. Tu se već uče oni ponašanju kojim će se moći drugima dopasti, te u silu Boga avtomacki oblik dobiju, te izgledaju kao lutke na drotu, pa kad koji svestan brat il’ sestra pogledi, mora ih taj njin izgled uveriti da to nikad buduće majke naroda svoga ne će biti. Sirota deca! tu im se pazi na svaki pokret koji im telo skučava, a prirodni karakter ubija, al’ za to dvojinom više smeju koje kakvim poslasticama se naslađivati, a ne znaju da ih majke time pripravljaju za tupe, bez osećanja proždrljivce.
Mnogo se puta ukažu na deci i zle naklonosti.
U ovom slučaju majka treba da je smotrena, pa polako da uklanja te zle navade detinje. — Ali to se ne može u jedan mah učiniti, nego danom prilikom, jer inače načinila bi ih pre vremena „starmale.”
U tome naše majke vrlo mnogo greše kad one svoju decu pre vremena svojim poverenicima čine, njima se na svoju nuždu žale i jadikuju, s njima govore o odnošajima onakim koji baš ni malo nisu pristojni za malu decu pa ma ona kako moralna bila. Od take dece obično izilaze kasnije bezobrazne sveznalice, spletkaši i torokuše. Mati im je to sama rđavim vaspitanjem u mlađana srca presadila, koje kasnije otrovnim plodom urodi. Naravno, kasnije i sama majka vidi šta je time uradila, htela bi to zlo isterati iz deteta pa ma za koje blago na svetu, al’ je onda sa svim već kasno. —
Ima li što milije dobroj majci, ima li što god radosnije nego kad joj se čedo sa svojim otvorenim srcem pokaže?
Draga sestro! ako si majka, pa ako vidiš tvoje nevino čedo u toj prirodnoj nevinosti, pouči se iz toga, uveri se da je tim Bog hteo da posvedoči ljudsku jednakost između sebe!
Dete ne zna ni za kakvu srdnju, ono nije zlopamtilo, ne straši se od ljudi, nego se na brzo svakome srdačno priljubljuje. Ono je u svome prirodnom daru čisto i ne pomračeno prama čovečanstvu. Iz toga se videti može, kako je čist i uzvišen stvor čovečiji u svojoj nevinosti.
Za to sestre, nemojte kvariti taj božanstveni usev na srcu vaše dece, jer time mećete gusenicu na čio i zdrav cvetak toga useva, time ćete svoju decu otrovati, naučiće te ih ljude po staležima deliti, a time ćete ih načiniti ne zadovoljnima ljudma za celoga veka. — Teško detetu ako ono još sad ljude razlikovati nauči pre nego što ono samo zna promisliti, i presuditi, ali još je žalosnije ako ga majka nauči prezirati ljude! Onda je kraj njegovoj sreći, jer će biti čovek koji mrzi ljude — pravi očajnik. Eto, toj strašnoj nesreći uzrok je neprirodno majčino vaspitanje.
Kako je vredno ma čime kazniti te majke koje svoju decu upućuju da budu protivnici divne prirode, koju je sam Bog baš za ljubav čovečiju tako divno ukrasio, koju je Bog baš deci namenuo, da im se njome srce i duša oblagorodi a telo ukrepi!
Metite ruku na srce, srpske majke, pa upitajte same sebe, da li ste što zgrešile kad ste tako postupajući s detetom svojim, odnegovale protivnika divne prirode božije! Pa ako priznajete tu vašu pogrešku dobro se promislite, pa ćete videti koga ste tako negujući odhranile, — onda ćete vi mnogo više moći osećati te jade, nego što bih vam ovde kazati mogla.
Drage sestre! Zar neste nikad o tome promišljale, koliko je blaženstva, koliko je sreće u prirodi detinjoj?
Kako je divno videti, kad u tim malim, nemoćnim, bistrim očicama ugledite toliko istine, radosti i čisti glas nevina srca njegova koji još ni čim pomračen nije!
Pogledajmo u ogledalo detinje prirode, pa ćemo videti najčistiju nevinost, videćemo da mu ceo sastav i telesni i duševni traži pomoći od najbližega čoveka; a ko mu je najbliži nego mila majka!
Ali u jedan mah ne može se ovde ništa učiniti. U jedan mah ne može se ništa pri ovoj zadaći. Ovde se mora najlakšim putem poći, jer to se ne zna, možda će se tom prilikom odkinuti najglavnija žica njegovog srca i duše u budućem izobraženju? Ne moj mu dakle majko nasilno razoravati i oduzimati njegove iluzije, jer ono se svojim igračkama tako igra kao sa živim stvorovima, a to ga baš provlači i pripravlja za ljude i svetsko saobraćenje.
Vi sestre mislite da je sve ovo mala stvar po narodni napredak, ali se u tome strašno varate. — O vaspitanju naše dece, o poboljšanju srpskih majki trebalo bi da se mnogo govori i poučava, naši književnici treba da mnogo o tome pišu jer smo u tome, sa svim oskudni; a ja ću vam sestre moje na posletku opet naspomenuti: uzmimo se dobro na um, jer je u rukama srpskih majki budućnost našeg celog naroda, svo blago, sreća i opstanak. Naše majke treba za sobom da ostave veći, podmlađeni narod koji će moći današnju našu slabost i kukavičluk opravdati, koji će moći današnjim tuđinskim iskušenjima junački na branik stati. Po mom mnjenju to je sredstvo, i to je jedno od najglavnijih, koje bi nas od današnjeg nazatka našeg sačuvati moglo.

Izvor

1871. Mlada Srbadija, 31. mart, 10. april. Br. 6. i 7. Godina II, str. 85-89; 100-105.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Draga Dimitrijević Dejanović, umro 1871, pre 155 godina.