Srpske škole 1718–1739 2.1
| SRPSKE ŠKOLE 1718–1739 Pisac: Radoslav Grujić |
>>→ |
(1726–1731 god.)
Uvod. — Tek što je doznao mitropolit beogradski Mojsije Petrović, da je car austrijski Karlo VI. potpisao 30. avgusta 1718. god. diplomu, koja ga proglašuje samostalnim arhiepiskopom u Srbiji, — odmah je, već 1. septembra iste god., obratio se ruskom caru Petru Velikome za pomoć — u borbi s rimskom propagandom. On naime posla preko ruskog poslanika na dvoru bečkom, Avrama Veselovskog, molbu ruskom dvoru, u kojoj slika nevolju Srpskog Naroda, usled silnih ratova sa Turcima, — koji porušiše i popališe mnoge crkve i manastire, razgrabiše i razneše utvari i knjige crkvene, tako, da je stoga po mnogim mestima i služba Božja morala prestati. A naročito se jada dobri mitropolit na veliko neznanje verskih istina u njegovom sveštenstvu, te izražava strah od rimskih učitelja, koji se već razmiliše po Srbiji i lukavim načinom mame u krilo svoje crkve neuki i prostodušni Narod Srpski i sveštenstvo; — moli stoga pomoć u novcu, — za podizanje crkava, — u utvarima i knjigama crkvenim, a naročito moli, da mu se pošlju dva dobra učitelja u Beograd i odredi novčana pomoć, s kojom bi mogli podići škole i izdržavati ih.
Koliko je mitropolitu Mojsiju, već tada, stalo bilo, da dobije dobre učiteljske snage i materijalna sredstva za otvaranje i izdržavanje škola, bidi se iz ovih reči, na završetku te njegove molbe: „a naйpače vsego ȣserdnѣйše otь V. C. V. prosimъ milostivago otvѣta radi ȣčiteleй i školъ, a o protčemъ kako Vamъ Vsemogȣщій tvorecъ po serdcȣ vozvѣstitъ.“
Na ovo pismo nije dobio mitropolit Mojsije od cara ruskog nikakovoga odgovora, te Kulakovski drži, da to pismo nije ni došlo do Petra Velikoga, koji je tada silno zauzet bio državnim poslovima. Stoga mitropolit 20. oktobra 1721. god. posla iz Beograda, po svome logotetu (sekretaru) Vladislavu Malaesku drugo pismo u Rusiju i priloži mu ono prvo od 1. septembra 1718. godine.
Interesantno i vrlo karakteristično je i ovo drugo pismo. U njemu se Mojsije obraća Petru I., kao velikom svome pravoslavnom gospodaru, te mu čestita, što se sretno svršio rat sa Švedima. „I ako se protivnici istine svim silama trude, da uguše svaki naš osećaj, i da ne dođe do nas nikakova utešna vest,“ veli mitropolit, „ipak su do nas došle radosne vesti o miru sa Švedima.“ Zatim se kao izvinjava, ako je slučajno zakasnio, ili možda preuhitrio sa ovom čestitkom, jer veli, niti mogu pravo da saznadu, niti smeju lako da poveruju sličnim vestima, jer neprijatelji Srpskoga Naroda, na sve moguće načine staraju se, da ih ulove u svoje mreže. Ali oni mole Boga, — ako se slučajno ta vest o konačnoj pobedi nad Švedima nije još obistinila, — da se što skorije zbude, te da se „ko obщeй radosti pravoslavnѡgo naroda pokore podъ stonы nogъ Vašegѡ carskagѡ Veličestva“ svi neprijatelji i protivnici. — „Єй, Gospodi Carю, bȣdi, bȣdi!“ — kliče iza toga, u tom pismu svome, mitropolit Mojsije.
No glavni sadržaj, i ovog drugog pisma, sastoji se u slikanju jadnog prosvetnog stanja srpskog sveštenstva i naroda, u prikazivanju opasnosti, koja preti zbog toga pravoslavlju, i u molbi, da se doskoči toj nevolji time, što bi se poslala dva iskusna učitelja, za latinski i slovenski jezik, što bi se dala materijalna sredstva za podizanje i izdržavanje izvesnog broja uređenih škola.
Pismo to puno je rečitosti, sa nekoliko lepih slika i prispodoba: iz njega provejava ona iskrena zebnja čestitoga mitropolita Mojsija za svoj narod, koji nenaoružan nikakvim kulturno-prosvetnim oružjem, dođe u tesnu političku vezu sa znatno kulturnijim i prosvećenijim zapadnim katoličkim elementom. Evo kako on apeluje na milosrđe Petrovo: „Bȣdi drȣgїi Mѡїseй i izbavi nasъ ѿ Єgipta neučenїя;... ..neiщemъ bogastva, tokmѡ ѡ pomoщi k’ prosvѣщenію, učenїю i orȣžїi doušъ našihъ, k’ sȣprotivlenїю, vragovъ našihъ; .....bȣdi drȣgїй Apostolъ Hristovъ k’ namъ, prosvѣti i nasъ ѩkože i lюdi svoя, da ne rekȣtъ vrazi naši gdѣ єstь Bogъ ihъ i nѣstъ pomagaяй.....“ A nevolja je velika: „protivnici obmanom (i ako još ne javno i silom), te lažnom propoveđu razvraćaju narod: hvale se da će u našim krajevima podići štampariju, da štampa knjige naše, pa i škole da će nam podići na slovenskom jeziku; a dodaju: da ono što nemamo, a potrebno nam je, možemo od njih uzeti. No rasudite, Vaše Veličanstvo, — nastavlja u toj molbi Mojsije, — kud bi to odvelo naš jadni narod?! Sačuvaj nas Bože od takova pića! Kad bismo ih zamolili, s radošću bi nas hteli prihvatiti i smestiti u njihov lažni „pȣrgatorїй“ — jer oružja nemamo, da bi im mogli odgovarati. Ta tako smo već u oskudici, u iole spremnim ljudima, da je teško naći čoveka, koga bi mogli za sveštenika posvetiti, te toga radi, ovde u Srpskoj Zemlji, ima sela i bez sveštenika. A ovi, koji vladaju nad nama, šilju tamo „fratre“ i vele nam: „Kad nemate vi sveštenika, nećemo mi ostaviti ljude bez sveštenika,“ te su već počeli venčavati i krštavati naše. A svemu je tome uzrok oskudica u nauci kod nas. Ne ostavljajte nas stoga, nego saslušajte i pogledajte našu opću molbu!“
Pored ovog pisma samome caru, odneo je sekretar Malaesko, od mitropolita, posebno pismo i kancelaru grofu Gavrilu Golovkinu. U tom pismu molio je mitropolit moćnog kancelara, da posreduje kod cara, da car učini sve, kako bi se pomoglo Srpskom Narodu, da se izbavi iz te oskudice u prosveti, jer je veliko zlo od koga pati, osobito sada, kad se nalazi „među ljutim zverovima i protivnicima pravoslavne vere“. Moli još, da se, pored dva učitelja i određene sume za godišnje izdržavanje njihovo, dadu potrebna sredstva i za izdržavanje siromašnih učenika i podizanje školskih zgrada, kao i radi otvaranja štamparije, jer mnoge crkve nemaju ni najpotrebnijih i neophodnih bogoslužbenih knjiga. Uz to napominje, da im je istina već dozvoljeno podići sve to, ali sami, oskudni u svemu, ne mogu to učiniti, te stoga se i obraćaju milostivom i moćnom pravoslavnom caru. Čuli su — veli — o velikom njegovom staranju o prosvećenju Rusije, te stoga i prilaze njemu s molbom, da pogleda i na siromašni pravoslavni Srpski Narod, da ga prosveti za vremena „dok nisu došli gordi i grabljivi vuci, da pograbe ovce, jer oružja nemamo, s kojim bi im mogli na suprot stati“. A osim toga, što bi car time učinio dobro delo Srpskom Narodu — veli mitropolit kancleru — učinio bi i praktičnu korist Rusiji: „da budetь dobrodѣяtelь carь deržavnѣйšій nыnѣ, kogda estъ vremя, яko da imatь mnoguю mzdu otъ Boga, no eщe da budemъ i mы dostoйnыe rabы vo podobnoe vremя“.
Petar je iz ovih molbi svatio tešku situaciju mitropolita i pravoslavnog naroda u austrijskoj Srbiji, te je već 11. maja 1722 g. zapovedio, da se Srbima pošalju dva učitelja, a tako isto i crkvene utvari i knjige. Zapoveđeno je bilo Sv. Sinodu, da potraži učitelje latinskog i slovenskog jezika u kijevskim školama i da odabere, prema spisku, koga je Malaesko podneo — potrebne crkvene stvari i knjige za Srbiju.
Sv. Sinod je već 19. juna i. g. pristupio poslu i do kraja 1723 g. behu već sve potrebne stvari skupljene i predane mitropolitovu poslaniku logotetu Vladislavu. Ali nije tako lako išlo sa izborom učitelja. Konačna odredba o učiteljima bi učinjena tek 2. juna 1724 god.
Naime Sv. Sinod je, toga radi, stupio prvo u prepisku sa kijevskim Varlaamom i 11. oktobra 1722 g. naredio mu, da nađe za Srbe zgodne učitelje među studentima „Kіevo-bratskihъ“ škola i pošalje ih u Moskvu. „Ti učitelji moraju biti vešti u svima naukama od gramatike do filozofije i bogoslovlja, te vični učiteljskom pozivu.“ — Na to je arhiepiskop i mitropolit Varlaam odgovorio 19. decembra i. g. da, po izveštaju rektora i prefekta Kijevskog kolegijuma, nijedan studenat kijevski nema volje ići na tako daleki put, a kad bi ih silom otpremili drži, da bi to vrlo rđavo utecalo na školu kijevsku, jer su u njoj mahom ljudi slobodni, te možda ne bi onda više hteli tu školu pohađati.
Sad je valjalo, da Sv. Sinod sam potraži zgodne učitelje među studentima u Moskvi. — Nekako baš u to doba vratiše se u Rusiju, iz Pariza, tri studenta, koji su još 1717. g. poslati tamo „dlя okončanія naukъ.“ Po naredbi Petra Velikog od 20 januara 1723. g. imao je Sv. Sinod ispitati spremu njihovu, te im on dade da prevedu delo blaženoga Teodorita: „O promislu“. Ujedno Sinod odredi, da dvojica od tih studenata — Taras Postnikov i Ivan Kargopoljski — imaju poći u Srbiju za učitelje; ali sa odašiljanjem njihovim nešto se oklevalo. Uzrok tome oklevanju možda je bilo i neraspoloženje njihovo, da idu u tako daleku „tursku“ zemlju, jer oni se učiše u Parizu, u centrumu zapadne kulture onoga doba; a možda i stoga, što tada ne beše još određeno koliko i od kuda će se plaćati tim učiteljima, što treba da idu u Srbiju; jer je kolegij inostranog ministarstva, na pitanje od 20. juna 1723. god. odgovorio, da on ne može dati za to potrebna sredstva. Pitanje to o plati učitelja rešeno je tek 5. februara 1724. god., kad je određeno, da će se iz državne blagajne učiteljima, koji poslani budu u Srbiju, godišnje davati po 300 rubalja. Ali, ni posle toga pomenuta lica ne behu odmah poslata u Srbiju. Može biti, da su oni, kao ljudi, koji su svoje obrazovanje stekli u centrumima umnog života Zapadne Evrope, naročito potrebni bili i u Rusiji?...
Tako je stvar in suspenso stajala do maja 1724. god., kad je poslanik mitropolitov Malaesko, koji je tu još očekivao konačnu odluku, podneo najposle sam Sinodu molbu, da se za učitelje slovenskog i latinskog jezika pošalje u Srbiju sinodalni prevodilac Maksim Terenćevič Suvorov, koji pristaje da ide u Srbiju, a pokazao se Malaesku, „ugodenъ po običaю serbskago naroda“. Tom prilikom umolio je ujedno Malaesko, da se onih drugih 300 rubalja, što bi se plaćalo drugom učitelju latinsko-slovenskog jezika, odrede, kao godišnja plata, grčkom učitelju, koji je veoma potreban Srpskom Narodu, a može se naći i u Srbiji.
Sv. Sinod usvoji predlog Malaeskov i 2. juna 1724. god. zaključi, da se u Srbiju, za učitelja slovenskog i latinskog jezika, pošalje Suvorov, a ujedno se odredi i 300 rubalja za grčkog učitelja, koga će mitropolit Mojsije po svojoj uviđavnosti najmiti.
Posle ovoga, Malaesku, po njegovoj molbi, bude dano 70 primeraka slovenske gramatike Meletija Smotrickog (u izd. Polikarpova 1721. god), 10 primeraka Polikarpovog „trojezičnog“ rečnika (u izd. 1704. g.) i 400 prim. Bukvarova. — Kad je Malaesko primio to (u vrednosti od 150 rubalja), te dobio i putni trošak, skupio i sve ostale dobivene stvari, pa preko Kijeva povrati se u Srbiju.
Međutim je i Suvorov odmah počeo spremati se na put. — Svi su izgledi, da je on zbilja sa velikim oduševljenjem odlučio se da pođe među Srbe; te je za to i postarao se, da nabavi i sobom ponese sva potrebna sredstva za školsku nastavu. On je o stanju škola kod Srba dobro bio informiran, od sekretara mitropolitovog Malaeska, te se stoga i obratio Sinodu, u septembru 1724. god., s ponudom, da isti uzme za svoju sinodalnu biblioteku njegove knjige na latinskom, nemačkom i francuskom jeziku, pa da mu, mesto njih, u vrednosti od 50 rubalja, dade odnosan broj „Slavяnorossійskihъ knigъ“ i livena slova školske azbuke, — da bi kasnije mogao, kada dođe na određeno mesto, odštampati potreban broj prvih Bukvarova.
Sinod nije usvojio ovu ponudu, nego mu odgovori 30. septembra i. g., da mu se ne može dopustiti, da ponese u Srpsku Zemlju ruska slova za štampanje azbuke stoga, što štamparije tamo moraju imati naročitu dozvolu od tamošnjih vlasti, a tajno je nemoguće štampariju zavesti. Suvorov je posle toga prodao pomenute svoje knjige, na stranim jezicima, i za dobiveni novac kupio potrebne mu ruske knjige. Ali ipak, tek posle godinu dana — u poznu jesen 1725. god., pošto je dobio platu i za 1726. god. i putni trošak, u iznosu od 200 rubalja — krenuo je Suvorov, taj prvi reformator srpske škole, sa porodicom svojom i mlađim bratom Petrom, na put u Srbiju.
Suvorov je došao u Karlovce, krajem maja 1726. god., ali nije mogao dalje, jer se odmah tu razboleo, — on i cela mu porodica, pa mu i mala ćerčica tu umrla; — uz to mitropolit Mojsije nije bio u Beogradu, nego u Beču, gde je radio o tome, da se izda carska potvrda njegova izbora za beogradsko-karlovačkog mitropolita, — pa Suvorov nije znao sam šta da počne. No kad se oporavio od bolesti ipak otvori u svom stanu „slovensku školu“, u koju se upisalo samo 7 đaka, koji su već znali po nešto čitati, te ih je učio „desяtoslovію“, — dok ne dođe mitropolit iz Beča, koji mu dozvoli, da ode u Beograd i tamo otvori redovnu školu 2. februara 1727. godine.
Tako je eto udaren temelj rusko-slovenskoj školi među Srbima, koju je Maksim Suvorov s bratom Petrom, prema vremenu i prilikama ondašnjim, uredio i vodio sve do polovine 1731-ve godine; a posle njih nastaviše rad u njoj njihovi učenici, koji je raširiše po celom Srpskom Narodu tako, da joj se trag još i pod kraj XIX-tog veka po gde-gde opažao.