Srpske škole 1718–1739 1.1
| SRPSKE ŠKOLE 1718–1739 Pisac: Radoslav Grujić |
>>→ |
(1718–1726 god.)
Uvod. — Istorijski podaci uveravaju nas, da je i do ovoga perioda u Srpskom narodu, kako pod turskom, tako i pod austrijskom vlašću, bilo osnovnih škola, i ako u najprimitivnijem obliku. Te škole postojale su, po uzoru grčkom, u episkopskim rezidencijama, manastirima i pri parohijskim crkvama. Tako znamo za škole u Peći, Valjevu, Beogradu, Karlovcima, Budimu i. t. d., te po mnogim manastirima i parohijskim domovima onoga doba. Valja o tome razgledati iskaze sveštenika, o školovanju svome, u izveštajima mitropolitskih egzaraha, u četvrtoj deceniji osamnaestoga veka, koji su delimično objavljeni u Glasniku Srp. Učen. Društva knjiga LVI. i Spomeniku XLII Srp. Kralj. Akademije, a delimično nalaze se još neobjavljeni u Mitropolitsko—Patrijaraškom Arhivu u Srem. Karlovcima.
Učitelji tih škola behu mahom kaluđeri i mirski sveštenici. Tek od seobe Srpskoga Naroda pod patrijarhom Arsenijem III. Crnojevićem, sretamo se s ponekim podacima i o učiteljima svetovnjacima. No i ovi učitelji potpadahu pod jurizdikciju crkvenu; oni su mahom obavljali dužnosti crkvenjaka i pojača, u dotičnom mestu, gde ih za takove, obično u prvom redu i naimahu, te većinom kasnije postajahu đakoni i prezviteri.
U ona teška vremena, nije se moglo mnogo ni misliti na širenje prosvete u šire slojeve naroda. Izuzetak je bio, ako je ko išao u školu, a nije mislio sveštenikom postati. A ti izuzeci događahu se samo u većim trgovačkim mestima, kao što behu Budim, Beograd i t. d. Tako ugledan Budimac hadži-Jovan Damnjanović, u pismu svome, od 24. maja 1733. god., budimskoj srpskoj opštini, tada najuglednijoj i najinteligentnijoj u celom srpstvu, ovako veli: „Prežde ovde učio є Pahomiє igumen samo srpъski, paki otъ nєgo ima nєgovi učenika: vladike, protopopa, sveštenika, a i gospodara trьgovaca izašlo.“ — Nema sumnje, da ovo znači, da je glavna svrha ondašnjih srpskih škola bila samo u tome, da spremi Srbima višu i nižu jerarhiju, — kad se kao ništa neobično smatra što je i nekoliko trgovaca izašlo iz tih škola, — i to još u najinteligentnijoj tada srpskoj opštini.
Dakle, — školama se išlo tada samo za tim, da se zadovolji nasušna potreba u crkveno-bogoslužbenom pogledu; trebalo je samo, da učenik nauči čitati dotične potrebne mu bogoslužbene knjige i po mogućnosti izvežba se u prepisivanju istih. To eto beše skromni ideal tadašnjih naših škola; ali se u praksi daleko zaostajalo i od tog tako skromnog ideala: — obično je bilo, da je učenik izlazio iz takove škole, koja je i po 15 godina umela trajati, a da nije znao niti pravilno i lako čitati, niti pisati.
Sve je to bilo, kao što već spomenuh, po uzoru grčkom. — Ovde ću da opravdam taj svoj navod.
U Grčkoj, odnosno po celoj Carigradskoj Patrijaršiji, koja je i u svemu drugom služila tada za primer nama, — kao što priča jedan autoritetan pisac grčki iz prvih godina XVIIIog veka (1714 g.), Aleksandar Eladije, — postojale su u to doba, već odavno, osnovane osnovne t. zv. „κοινά σχολεία“ ili „scholae triviales“. Te škole bivale su pri episkopskim, manastirskim i parohijskim crkvama; učitelji bejahu kaluđeri i sveštenici, pa su često i sam hram upotrebljavali za školu; — no našao se i u njih već tada po koji svetovnjak učitelj. Svrha tih škola beše: naučiti čitati i pisati, te izvežbati učenike u čitanju Damaskinova Oktoiha, Psaltira Davidova, Dela i Poslanica Apostolskih, Trioda i Časlovca, s petoknjižjem i proročkim knjigama. Uz to još predavala se učenicima i osnovna aritmetika i izučavalo pojanje. Deca su ostajala u školi po ceo dan, a školovanje je trajalo 5 i više godina.
Prestroga disciplina vladala je u tim školama; prut je igrao veliku ulogu i nad dečjom zabavom, te po rečima pomenutoga Eladija: „deca begahu iz škole kući, kao da su iz tamnice puštena (tanquam ex carcere liberati).“ Duhovne vlasti plaćale su redovne posebne učitelje, i to vrlo slabo, a privatne učitelje sveštenike — plaćahu sama deca po pogodbi. — Svi ti učitelji behu vrlo slabi znaoci svoga posla, te su i ove grčke škole daleko zaostajale i od najskromnijeg ideala svoga.
Takovo eto beše stanje nižih škola kod Grka, a skoro isto takovo beše i stanje srpskih škola u početku XVIII-og veka, kao što ćemo se iz daljeg razmatranja jasno uveriti. — Nigde ne beše prave sistematske pouke, nigde dobrih učitelja! No ipak iz poznatih nam istorijskih podataka u paraleli, izgleda nam, da su srpske osnovne škole toga perioda pokazivale znatno bolji uspeh od grčkih. Na ime: neznanje grčkog parohijskog sveštenstva beše takovo, da od 1000 sveštenika, jedva ako je 10 moglo samo bar ime svoje potpisati — a svi ti sveštenici regrutovani su mahom iz pomenutih trivialnih škola — dok je kod nas vrlo redak bio sveštenik, koji bar imena svoga ne bi znao kako tako potpisati.
Pored ostalog, nema sumnje, da je i ta okolnost, — koju je svakako bistri um mitropolita Mojsija morao zapaziti, — uticala, da se naši mitropoliti počeše obraćati baš u to doba naprednoj Rusiji i odande tražiti učitelje, koji će izvesti reorganizaciju srpskih osnovnih škola, te zavesti i urediti nove srednje škole (gimnazije). Na tu ideju došao je prvi mitropolit beogradski Mojsije Petrović i pristupio je odmah delu, već posle tri meseca, iza sklopljenog mira u Požarevcu, — po čijim člancima teritorija njegove mitropolije potpade pod vlast austrijskog ćesara.
O ovome dalje opširnije: a sad da pređemo na sistematski pregled stanja srpskih osnovnih škola u Beogradskoj i Karlovačkoj Mitropoliji do dolaska Maksima Suvorova, — utemeljača rusko-slovenskih škola u narodu našem!