Srpska vila (Draga Dejanović)
| Srpska vila (1865) Pisac: Draga Dimitrijević Dejanović |
Eto zore
Odozgore,
De na zemlju gledi dole —
Mora da nas lepa neva
Iz sve duše svoje vole:
Jer gle, kako s’ slatko smeje,
Kako svoji beli krili
Na nas blagi miris veje,
I k’o kanda nešto zbori,
Nešto šapće, nešto dršće,
A oko joj plamom gori,
Misliš, svijet sagoreće.
Pa je lako razavila
Ta prozračna bela krila,
A kosu je raspustila,
Pa je njome svijet celi,
Od istoka do zapada,
Opasala nežno mlada.
Na glavi se venac svio,
Pa joj ljubi zračnu kosu,
A vetrići tiji, laki,
Po svetu mu miris nosu.
Oko vrata biser pao,
Pa se nežno zagledao,
Zagled’o se, zadrhtao,
Pa na zemlju droban pao.
Rastuži se zora bela,
Al’ ne žali niz bisera,
Niti žali svoja krila,
Što s’ u zraku rastopila;
Većem žali sunce jarko,
Što je na te zorske grudi
Sanak snilo, boravilo,
Pa i ono odletilo,
Odletilo nebu, svetu
I šarenom gorskom cvetu,
Odletilo belom danu,
Da bi lepši, belji bio;
Da se ne bi što na njega
Višnji bože ražalio.
Sunce teši zoru belu,
Pa joj nežno odgovara
Sa Avale gorostasne,
De je stalo, da s’ odmara,
Da s’ nagleda zemlje krasne:
„Posestrimo zoro bela,
Nemoj biti nevesela,
Već razavi krila laka,
Pa se spusti s’ tog oblaka,
Hajde amo mekoj travi,
De se zumbul plavi. —
Čudno čudo, sejo moja,
A na ote zemske grudi
Ugledaće duša tvoja:
Sve po redu brat do brata,
Kao čele oko sata,
Il’ k’o da bi venac bio,
Što s’ od bajnog cveća svio.
Sedi starci tuna stoje,
Što duboku starost broje,
Sećajuć’ se prošli dana,
Slave ime vođe svoga,
A sa neba blažen sluša
Duh Miloša velikoga.
Srbi slave po stoleća
Uskrsnutog bića svoga,
Slave dela svoji stari
I viteško svetlo ime,
Što Srbijom gospodari;
Grudi su im pune slasti,
Dršću, plaču od milina,
Jer pred sobom vide svetla
Miloševa sina,
Vide venac božjeg dara,
Milog svoga gospodara,
De sa njima mudro zbori,
A srce mu puno sreće
Plemenito za rod gori”.
Kad je čula deva lepa,
De joj bratac tako zbori,
Zatresla je svoja krila,
Pa s’ u časak stvori vila,
A tanani beli veo,
Što se na te alem-grudi
Kao blagi miris sveo,
Razder’o se, zemlji pao,
Pa na cvetku kao rosa,
Kao vetrić zadrktao.
Jasne zvezde zatrepete,
I na zemlju sve polete,
Da pozdrave danak beli,
Danak beli — svijet celi,
I u njemu vrle tiće,
Sve potomke Nemanjiće.
Nasmeja se bela vila,
Pa raširi ruke dvije,
U jednoj se zelen venac,
A u drugoj barjak vije,
A na ote svete grudi
Kroz tanani zračak beo
Srpski grb je zablistao.
Ne potraja vreme dugo,
Skupiše se zračne ćeri,
Otvoriše svete dveri,
Te na grudma srpske vile
Srpskom rodu zapevale.
Izvor
[uredi]Danica, 20. jun 1865. Broj 17. Godina VI, str. 390–391.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Draga Dimitrijević Dejanović, umro 1871, pre 155 godina.
|