Sreća (Verlen)

Sreća (Bonheur) Pisac: Pol Verlen, prevodilac: E. N.

    Ljubav prema Otadžbini je prva ljubav i poslednja ljubav posle ljubavi prema Bogu, to je vatra koja se pali kad zasvetli dan u kojem naš pogled sja kao nebesni plamen, to je kao dan krštenja božanskim kapcima dečjih očiju, kao šum zore u ušima tek otvorenim, to je vazduh koji kao cvet ispunjuje grudi, prolećni vazduh ispunjen mirisom rumeni.
    Dete raste, oseća zemlju pod svojim koracima kako ga nosi, uljuljkuje, kako ga, dobrotvorka, hrani i kako mu, blagotvorna, o obedima gasi žeđ likerom, slašću i duhovnim sjajem.
    Onda dete postaje mladić ili devojka, i dok raste njegovo telo puno draži, njegova duša izvija se iz kruga porodice i traži srodnu dušu, telo koje obavija, i kad je našlo tu dušu i to telo, ono rađa drugu decu, cveće cveća iz kojeg će se opet razviti mlada i mila bašta pokolenjA, koja ostaju ovde i ne odlaze drugde.
    Čovek ima svoj poziv a žena svoj, i svako od njih ide svojim putem. Žena, neodmenjena čuvarica ognjišta preko celog dana, čuva u noći neporočnost kao sveti plamen, — čovek je obuzet van kuće teškim staranjima: radovi, reč koju vodi s pouzdanjem u ono što ona vredi — reč stroga i poštena i blaga, i opora prema lažnim besedama, i tek noć ga vraća u zagrljaj dragih ruku.
    Oboje, tako miroljubiv je njihov zemaljski put, umreće blagosloveni sinovima i stari u otadžbini.
    Ali, neka crni demon, Rat, podbode oboda, neka se rođeni vazduh oboji crvenim odblescima pokolja, neka tuđin kroči na staro hranilačko tle, — kao narodi sviju krajeva, kao Saragosa, Moskva, kao Rus, Španjolac, kao Francuska iz Devedeset Treće, — čovek će, iznenada ozaren veličinom, podići se na svoje delo, i tragičan, i klasičan, i vrlo jak, i vrlo miran, boriće se za svoju kuću ili će se tući za svoju raku, umreće misleći na svoje, ili će im zadobiti pobedu.
    Ako nadživi, počeće tok svakidašnjeg života, podizaće svoju decu u strahu Boga predakâ i procvetaće njegove ljubavi u krilu žene zanete uzvišenom igrom.
    Zrelo doba je doba strogih misli, brižnih nada, zavidljivog prijateljstva, to je i čas nakupljenih pravednih mržnji, i kad na javnom mestu, kaputi i bluze, nesaglasni građani u glasnim borbama (i kako jako bolnim za njihovo bratstvo!) otržu dužnosti i prava — o, ne radi dobiti već radi stroge pravičnosti — on učestvuje sa svirepim, ali svetim besom u svojem srcu, plačući što ubija ali strašan, i ubijajući bez milosti, kao u drugim bitkama, dok oko njega krv prska u mlazevima. Ubiven, njegovo ime — slavno ili ne — ostaje čestito. Prognanik ili ne, on umire srećan, u svakom slučaju, što je svoj život i sve posvetio Svetom Mestu, koje ga je od malog veselog dečka učinilo čovekom i svim.
    Njegova udovica i njegovi mali sačuvaće njegovu uspomenu, zemlja će biti laka ovom vernom detetu tamo gde će blagi vetar Otadžbine, u naborima slave, drhtati kao zastava sva zadahnuta Njome.

Izvor

• Srpski književni glasnik 1. februar 1913. Knjiga XXX, Broj 3. Str. 192-193.