Smrt
| Smrt (1896) Pisac: Radoje Domanović |
| Podnaslov — slika iz seoskog života u Srbiji |
Ivan Todorović je valjan seoski domaćin. Već mu je blizu šeset godina, a kad mu pogledate prav stas, rumene obraze i svetle oči, ne biste rekli ni pedeset da ima. Mnogi su zavideli zdravlju njegovu. Broj godina mu ništa ne smetaše da neumornim radom prethodi sinovima svojim kao primer vrednoće. Mudrom i strogom upravom uz to učini da se zadruga, kojoj je on starešina, ne pocepa. U kući je vladao najveći red. On je pre zore uvek na nogama te mlađima izda naredbe šta će ko toga dana raditi, posle čega svaki odlazi na svoj određeni posao. Ako bi se moralo gde ići s kolima dalje od kuće, naredio bi da se volovi što će se sutra ukoškati dobro odmore i nahrane, a on bi ih dva-tri puta preko noć obišao, te video imaju li hrane i pogledao u zvezde, prema kojima određuje da li je vreme polasku. Utežnu stoku pazio je kao i čeljad svoju i pridavao epitet „’ranitelja“.
Tako je i ove godine, na nekoliko dana pred svetog Savu, naredio najstarijem sinu da natovari dvoja kola žita, što će oterati u Kragujevac da proda. Uveče je bilo sve spremno. Oko tri po ponoći iziđe Ivan iz pregrejane sobe samo u košulji i stade pred kuću, te pogleda na zvezde da li je vreme putovanju.
Vedra zimska noć. Mraz stegao, pa čuješ kako cerići puckaju u šumi, a čini ti se da i zvezde drhte od hladnoće.
Ivan se strese, zatim se počeša po glavi i pogleda opet nebu . . .
– Vreme je! – izgovori za se i htede ući u kuću. Utom se čuše medenice iz košare gde su volovi.
– Šta li čine „moji ’ranitelji?“ – pomisli Ivan i otrča preko snega do košare.
Sutradan je Ivanova starica Stevana razgovarala sa svojom prijom između ostaloga i ovo:
– Ma nešto mi Ivan od jutros kunja, i sve ga tera na žeđ!
– No, isto, vi’š, tako od onomad i moj Dobro ništa ne valja: sve trči vatri… Boli li Ivana glava i žali li se kako mu se gadi? – veli prija Stanija.
– Ma jok, nešto se ne žali da mu se gadi, no ga neki đavo ušinuo pod levu plećku, pa veli: kad di’nem, a ono ka nožem da ga udariš!
– Rednjičina, ubio ga bog, tako se žali i Savo Perov – dodaje Stanija.
– Ne znam šta mu bi odjednom? – veli zabrinuto Stevana.
– Ono, i godine su, prijo, pa da ništa drugo nije. Ja baš onomad govorim sa Dobrom za Ivana kako pametno upravlja, pa kažem: ne daj, bože, kad bi potegao da umre, odmah bi se ovi mlađi izdelili.
Stevana se zamisli duboko. Zatim uzdahnu, odmahnu glavom i sleže ramenima, pa jedva čujno izgovori:
– Šta bog da! S bogom se ne možemo biti!
Ivan je već uveliko bolestan od zapaljenja pluća. Nije više ležao u sobi, već kao bolesnik, kraj ognjišta. Kraj uzglavlja mu sedi Stevana, a ostali su ukućani svaki na svome poslu.
– Gde je Marko? – upita Ivan za najstarijeg sina i zakašlja se uvijajući se od bolova.
– Ja mu reko’ da ode u vodenicu da smelje malo strmna brašna.
– Dobro si uradila – veli Ivan šapatom – i ja sam mislio da ti to kažem.
– Ima još dosta projina brašna, ali nek se nađe i onoga za svaki slučaj… – veli Stevana.
Oboje ućutaše. Samo se čuje kako Ivanu krči u grudima. On je razmišljao šta li bi bilo od zadruge da on umre i da li bi mlađi umeli sve pripremiti što treba oko sahrane i daće. Sramota bi bilo da odu ljudi nedočekani kad umre takav domaćin. U pameti je prelazio sve moguće smrtne slučajeve, i sećao se kako je gde bilo spremljeno.
Utom Stevana prekide ćutanje, te produži onde gde maločas zastade.
– I Marko umoran, tek se vratio iz Kragujevca, ali mora se ići. Ne daj, bože, da ti šta bude, pa kud’ bi dočekala ljude sa projinim brašnom.
– Zatvorite ono garavo nazime da se u’rani – jedva izgovori Ivan od bola, misleći u sebi: „Nek se nađe za svaki slučaj. Godine su, a slab sam, pa sramota nemati ničega u kući!“
– A ja rekla deci da zatvore i hrane onog belog veprića…
– Nemoj njega, ostavite ga za priplod. Ja sam ga za to ostavio! – veli Ivan, jedva izgovarajući od bolova.
Opet ućutaše. Drva na vatri puckaraju; Ivanu krklja u prsima, pokašto se zakašlje i jaukne od bolova.
Stevana se opet nešto duboko zamisli i suznim očima gledaše na plamen od vatre.
Idućeg dana je Marko išao opet u Kragujevac. U putu se s jednim svojim seljakom ovako razgovarao:
– Šta ćeš ti, Marko, do Kragujevca?
– Neke stvari da uzimam.
– Pa ti, čini mi se, onomad bejaše u Kragujevcu.
– Bio sam, no mi otac nešto slab, pa moram opet.
– Je l’ mnogo slab?
– Mnogo, boga mi, a znaš star čovek, pa ne daj, bože, zla slučaja, a ponestalo u kući kave, šećera, sveće, te reko’ da uzmem sve što mi treba…
– Šta ćeš da mu činiš!… Bolje spremiti sve nek ima nego da se brukaš!
– Imamo, hvala bogu, i vina i rakije, samleo sam i brašna, pa reko’ da nabavim i ove sitnice…
– Pa ja, treba, brate, za taki slučaj, ka’ za slavu, a i bolje još. To što mu izdaš za dušu, i njegovo nema ništa više, a čovek tekao celog veka.
– Daj, bože, da se ovo u zdravlju pojede i popije – veli Marko, i kao da mu se suza zasvetli u očima.
– Ama, ono već ne daj, bože, zla slučaja, no tek razgovaramo!
– Vala, s bogom se ne možemo biti – dodade Marko.
Obojica obodoše konje i pokasaše ćutke.
– Nešto ti se sulja konj! – veli onaj Marku.
– Starokovan! – odgovori Marko posle čitavih nekoliko minuta.
Ivanova bolest ide sve nagore. Od juče su počeli već neki i od suseda dolaziti.
Dolazio je Nikodije, drug Ivanov još od detinjstva i gotovo prvi sused.
Uđe u kuću, pozdravi se sa svima redom. Mlađi ga izljubiše u ruku, a zatim sede kraj ognjišta.
– Šta je tome matorom? – pita šaleći se.
– Boga mi, ne valja ništa! – veli Stevana.
– Ništa mu neće biti bez ušnika – šali se opet Nikodije, a zatim poćuta i ozbiljnije dodade:
– Vala smo se i naživeli.
– Metite, deco, te ugrejte rakiju za Nikodija – veli Stevana.
– Ma ja nisam ni znao da je slab, no mi juče deca pričaju, pa reko’ ’ajde da vidim šta mu je!
Nikodije priđe Ivanu, drmnu ga malo i reče:
– ’Ajde, bre, pi’ ovu rakiju, ne isteži se tu, dok nisam uzeo štap, pa ćeš da skočiš kao jelen.
Nikodije se zasmeja kod tih reči, pa se opet uozbilji, poćuta malo, pa dodade tihim glasom:
– More, pa on, istina, slab!
– Noćas smo mu sveću palili, tako mu beše došlo.
Nikodije odmahnu glavom, i ne reče ništa.
– Ne znam da l’ bi bilo dobro da ode Marko da upita doktora za neki lek? – pita Stevana.
– No baš slab mnogo… Mučno, bogme, da on preboli… Al’ opet nek ide Marko, nek upita… Nema vajde mnogo, no tek čovek da ne žali posle što nije i to probao! – veli Nikodije i primi čašu grejanice što mu poslužiše.
– Imate li još koliko tovara ove rakije? – prekide nanovo ćutanje Nikodije.
– Pa imaće još oko dvadeset tovara – veli jedan od sinova Ivanovih.
– Mnogo dobra rakija … Trebali ste kupiti rakiju za trošak i ’nako za slučaj, a ovo da čuvate. Podesila se u pečenju mnogo lepo – opet će Nikodije.
Pala noć. Ivanu sve teže. Preneli ga ponovo u sobu, koja je puna rodbine, prijatelja, suseda, poznanika. Očekuju čas kada će umreti i došli da čuvaju bolesnika. Na drvenom stolu gori lojana sveća i slabo osvetljava gotovo najbliže predmete. Na duvaru o jednom ekseru visi voštanica. Tu je namestila Stevana „da bude na meti“. Ona sedi kraj njegove postelje i plače. Sinovi stoje okolo nje gologlavi, ćute, strepe i osluškuju svaki gropac bolesna oca. Poneka od susedskih žena, ili koji od ljudi, priđe postelji, pogleda, pa tek odmahne glavom i odmakne se, te ode na svoje mesto.
– Kako mu je? – pitaju ostali.
– Do zore mučno da sastavi – čuje se odgovor, i razgovor se produžuje gde je i prekinut.
Nikodije i još jedan od suseda razgovaraju o porezu i velikim troškovima. Neki Simo Veljković, Ivanov brat od tetke, zaspao u jednom uglu sobe i hrče.
Neke od žena govore o bojenju pletiva.
Nikodije priča dalje kako su onomad bili na kazanu te pili, pa kad su pošli kući, a Panto pao u neki jendek. Ostali poznanici bolesnikovi počeše se smejati.
Simo se trže iza sna, zevnu glasno, počeša se i zevnu opet, pa se diže te priđe bolesniku i upita Marka, onako sanjiv:
– Kako je batu Ivu?
Marko sleže ramenima.
Nastade tišina, čuje se lepo kako bolesniku krklja u grudima.
– Nema ništa od njega – poče Sima. – Isto tako moj pokojni babo… krča, krča, bog da ga prosti pa pred zoru umre… Isto baš tako, kao da gledam pokojnog baba…
– Tako je i pokojni Zakarije isto ka’ Ivan bio slab, pa umre i on siroma’! – uze reč Nikodijeva žena.
– No, kažem ti – obrati se njoj Sima – tako moj babo pokojni krča, krča siroma, pa pred zoru umre, bog da prosti! – ponovi Sima svoje mišljenje, pa se opet počeša pa zatiljku, zenu glasno i ode u svoj ugao, te kroz nekoliko trenutaka opet zahrka u snu.
Već samo što nije zazorilo. Petlovi kukureču i lupaju krilima. Mnogi od gostiju pospali ili zadremali, a tako i ukućani. Samo se Stevana drži budna i ne odmiče se od postelje.
Poče se jedno po jedno buditi. Poustajaše i ukućani i iskupiše se u bolesnikovoj sobi.
Prvi zraci blede zimske zore zabeleše kroz maleni prozor. Sveća dogorela i ugasila se. Oseća se zadah loja, i gust mlaz dima diže se u vazduh što se jedva nazire u prvom osvitku zorinom.
Iz susedne sobe čuje se detinji plač. To je najmlađe Ivanovo unuče.
Sve se više i više razvideljava. Poustajala i deca, te cela kuća vri od dečjih glasića. Stariji već trče i po polju.
Najmlađa snaha ode s bakračima na izvor. Prođe pored prozora Ivanove sobe. Čuje se kako bakrači luparaju na obramnici.
Ivan otvori oči i nejasan, ukočen pogled upre u prozore. Podiže suhu, mrtvačku ruku i mahnu ka prozoru.
– ’Oćeš da jedeš nešto? – pita ga Stevana tiho, meko.
Ivan odmahnu glavom, a u grudima mu sve više krklja. Opet pokaza rukom na prozor i nešto prošaputa isprekidano.
– Mora da ’oće da otvoriš prozor! – veli Nikodije.
– Mnogi tako pred smrt ’oće da otvore prozore. Zar ih nešto guši?! – veli neko od gostiju.
Otvoriše prozor. Hladan vazduh jurnu u sobu, te kao da osveži sve ove što ga čuvahu.
Ivan okrete glavu na drugu stranu. Malo postoja, pa se opet okrete prozoru, i upre napolje pogled, diže jedva ruku i mahnu sinu da dođe bliže. Isprekidano prošaputa nekoliko nerazumljivih slogova.
Hteo je reći da žensko tele od šarene krave ostave za domazluk. Inače je sve drugo naredio još dok mu je lakše bilo.
U tom se zakašlja i krv mu jurnu na usta. Ivan ponese ruku ustima i ruka mu klonu …
Stevana zakuka, zakukaše snahe, ustumara se čeljad, zavriskaše unuci. Zapališe voštanicu…
Ivan je izdahnuo.
Vranjska Banja, oktobra 1896.