Slobodan Jovanović (J. Dučić)

Slobodan Jovanović  (1942)  Pisac: Jovan Dučić

Slobodan Jovanović je središte srpskog intelektualnog društva u Beogradu. Pedeset godina već ovaj čovek stoji na vrhu piramide. Svi su ga slobodnjački pokreti smatrali svojim učiteljem, a svi mračnjački režimi svojim glavnim neprijateljem. Svake četvrte godine je izlazila iz njegovih ruku jedna nova pravnička generacija njegovih učenika. U svojoj struci nenadmašiv, u svojim uverenjima neustrašiv, Slobodan Jovanović je, kroz celo pola veka dizanja i rušenja, ostao najlepšim srbijanskim imenom. U Srpstvu, izvan granica Srbije, on je bio kao koplje zabodeno na jednoj velikoj meti svog srpskog plemena.

Kao naučnik, on je prvo ime među pravnicima, naročito u oblasti državnog i međunarodnog prava. Kao književnik i esejist, ovo je jedno veliko i zlatno pero naše srpske duhovnosti i književne veličine. Kao istoričar, on je učitelj.

Njegova istorija srpskog političkog života u XIX veku, pretstavlja remek delo najdubljih državničkih opažanja, najšireg i demokratskog kriticizma, nemilosrdne i gospodstvene ironije za jedan veliki niz poznatih političara, koji su stvarno bili šarlatani i lakrdijaši. Ali i neoborivih istina o protagonistima što su onu obnovljenu Nemanjinu državu vodili kroz najcrnja vremena snagom uverenja, koja je bila uvek glavno oružje srpskog čoveka. Mnoge su reputacije u tim istorijskim delima Slobodana Jovanovića nepovratno oborene, druge dignute, treće osvetljene i vraćene u život. Od Miloševog doba do kralja Petra, nije ostao ni jedan znamenitiji politički čovek da nije bio tačno postavljen na mesto koje mu pripada, čak i kad se to ticalo samih vladalaca. U tim knjigama ima epskog posmatranja Plutarhovog, pomešanog sa filozofskim produbljivanjem Hipolita Tena.

Ta istorija ostaje i glavno delo ovog velikog mislioca. U njegovim snažnim rukama pojedini su ljudi nestajali kao mrvice, jer je i kriterijum ovog pisca bio nesrazmerno veći od onog o čemu je pisao. U svakom slučaju, ova istorija XIX veka je kruna onog što je taj vek mogao za sobom ostaviti pokolenjima. Ovo je veliki srpski pisac koji je ostavio naučne knjige pisane najčistijim jezikom i najsavršenijim književnim stilom; a ovako udvostručen naučnik i pisac, to je ono što srpska književnost i nauka nisu nikad ranije imale, a što osim malo slučajeva u Francuskoj, nemaju ni najveći među ostalim narodima. Ovo je naš Mekole, istovremeno kada i naš Šatobrijan.

Već njegov otac, ministar Vladimir Jovanović, bio je liberalan duh, veliki politički protivnik Kneza Mihajla, koji je za ljubav svog oslobodilačkog plana vangraničnog, bio nametnuo Srbiji svoj sistem jake ruke. Povučen u Ženevi, uređivao je opozicioni list "Slobodu", šezdesetih godina prošlog veka. Docnije je svog sina nazvao Slobodanom, a svoju kćerku Pravda. Mladi Jovanović je počeo kao diplomata u Carigradu sa velikim Stojanom Novakovićem. Uskoro, kao profesor prava, napisao je diplomatsku istoriju "Srpsko-Bugarski Rat", već originalno i po mislima i izrazu, u kojem pravi razuljivim taj rat s obzirom na interese Srbije tog vremena. U zadnje doba je osnovao Srpski Klub u Beogradu sa Dragišom Vasićem, danas slavnim drugom Draže Mihailovića, Vladimirom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Nikolom Stojanovićem, istoričarom Čubrilovićem, Bogdanom Popovićem, Gen. Živkom Pavlovićem, i drugim prijateljima. Po ovom su primeru osnovani svi Srpski Klubovi u zemlji, za studiranje državnih pitanja i srpske nacionalne kulture. Za ovaj Klub u Beogradu je bio vezan jedan list, “Srpski Glas” Dragiše Vasića, kojeg je mračnjačka vlada Dragiše Cvetkovića zabranila žalosne 1939 god. Slobodan Jovanović nije bio nikad član ni jedne stranke, niti član ni jedne vlade, ni učesnik ni jedne zavere.

U ličnom životu, on je veliki gospodar, kakav i na peru; i isto onako čist i hrabar; i isto onako blagorodan i plemenit. Držeći se uvek daleko od vladajuće politike, on je ipak zato stajao blizu nje, kao njeno merilo, njen sudija, i njen državni tužilac. Nazivali su ga “savest srpskog naroda”. On nije bio politički čovek, nego državni čovek: uvek na kapetanskom mestu broda, uvek obuhvatajući odatle ceo vidik pred sobom.

Ovo kao teoretičar. Ali ovih je dana seo na to mesto ne više kao onaj koji meri, nego i onaj koji drži kormilo u rukama. Bila bi sreća da danas izvesne slučajnosti i eksperimenti ne oštete ovo veliko ime, nego, na protiv, da ono iziđe jače od onih koji u opsesiji diletantizma i maniji amaterstva, prave pazar sa Nemanjinom državom: da se više ne napušta vekovna nacionalna ideja i zavetna ideja državna, u zamenu za jednu fikciju i utopiju, koju su, kao nasukan brod, ostavili talasi danas na obalu. I to posle jednog brodoloma, koji, ako ne bude služio za pouku, služio bi jedino za konačni poraz.

Slobodan Jovanović i Draža Mihailović, to su ravno dva dioskura koja je srpski narod dočekivao u žalosnom razdoblju poslednjih dvadesetinu godina lutanja i sramote. Sa njima dvojicom, ovako zajedno udruženi na istoj liniji, taj će narod bez napora na dan nepobednog sunca — die invicti solis, stići na svoju pravu belegu.

Izvor

Amerikanski Srbobran, 19. januar 1942. Str. 1.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Dučić, umro 1943, pre 83 godine.