Slava (Radoje Domanović)
| Slava (1903) Pisac: Radoje Domanović |
Sumoran dan duboke jeseni. Nebo zastrto jednostavnim, sivim oblacima, magla pala po bregovima, vazduh mutan, maglovit, iz njega bije hladna izmaglica i meša se s dosadnom, sitnom kišicom; kraj puta ogolela drveta, čije se grane tužno viju od hladnog severca. Sve tužno: put raskaljan, nebo kao da plače ledenim suzama, a sa okislih grana na drveću kaplje voda, pa kao da i drveće s celom prirodom žali svoje zeleno lišće, žali proleće, a vetar kao da jauče nad propalom srećom, nad boljim danima.
Vraćao sam se na konju iz Kragujevca kući u selo. Konj okisao, niz njega curi voda i diže se para u i inače težak vazduh. Nenasut seoski put, te konjske noge klopću po gustom blatu. Više moje glave, kroz težak, vlažan vazduh prošušte s vremena na vreme gavranova krila, razlegne se njegov grobni grokot, ili čavke prelete u jatu i padnu kraj puta na kakvu oranicu, ili kraj kakve okisle slame ili sena, oko koga je uvršljano i utapkano. I mene obuzela tuga tako da bih čisto i sam zaplakao teško za prolećem svoga života, za bezbrižnim detinjstvom. Konj ide lagano, hodom, a ja, udubljen u tužne misli, slučajno se zagledao u neki lisnik zdenut na golim granama jednog šumara. S gornje strane do pola lisnika pokisla suva šuma, te došla crna, a donji se deo, zaklonjen od kiše, žuti. Ozgo na lisniku nekoliko okislih čavaka stoje nepomično i kisnu zajedno s onim lisnikom, kao da su njegov sastavni deo. Odjednom, konj frknu na nos, i uplašen odskoči baš na onu stranu gde sam ja pogledom upro. Jedva se uzdržah u sedlu. Obazrem se, a na drugoj strani puta, na vrljikama, sedi dečak od svojih osam, devet godina, s prebačenom iskrpljenom vrećom preko glave. Jednim ramenom se naslonio na deblo jednog cerića što je baš uza sam čatal vrljika. Kraj vrljika tri ovčice čupkaju ono malo zlonevoljne trave što se još našlo. Na prvi pogled ga ne poznadoh zbog one vreće kojom se zaklonio od kiše, ali čim bolje pogledah, poznam malog Mijata. Tako se zove dečko. Mijat me sobom podseti da sam već na ataru našeg sela.
— Šta radiš tu, more, na ovoj kiši? — upitam ga.
— Čuvam ovce.
— Koliko ih imaš?
— Eto to — reče ravnodušno i povuče više napred onu iskrpljenu vreću da ga kiša ne bije u oči.
— Svega tri — rekoh ja.
— Tri. Imali smo pet, pa dve nana letos prodala ’ča-Pavlu, te smo platili porez.
— Gde ti je onaj stariji brat, Nikola, kako li mu ono beše ime?
— Milan, nije Nikola!
— Jes’, bogami, Milan! Gde je on? Jači je da sedi na kiši.
— On oterao punu vreću šenice u vodenicu da samelje brašno. Imamo još malo projina brašna, a nana veli za sutra treba da imamo strmna brašna… Bata (tako zove starijega brata) juče i onomad je prevlačio drva ča-Pavlu iz zabrana, pa mu ča-Pavle dao volove i dvokolice da otera žito u vodenicu… I nana je kod ’ča-Pavla — dodade posle male pauze.
— Šta radi tamo?
— Tamo ona svakad pomaže ’ča-Pavlovoj Stamenki. Sad joj grebena… Nana najbolje grebena u celoj parokiji… Ima nedelju dana kako grebena, pa veli nana, danas će da uzme od ’ča-Pavla puno ono naše burence vina… Kaže nana: dvaes’ oka ’vata naše bure… Odnela ga nana jutros kad je pošla, pa će nana da ga donese kad pođe kući…
— Što će joj vino?
— Pa za sutra! — reče dečko sa izrazom čuđenja: kako sam tako što mogao i pitati!
— Pa šta je sutra?
— Zar ne znaš šta je sutra?! — reče s još većim čuđenjem i nasmeši se prezrivo.
— Ne znam.
— Pa sutra mi slavimo! … Đurđic! … Zar to ne znaš! …
— Gle, zbilja, a ja još pitam! — rekoh, kao pravdajući se za tako strašnu pogrešku. Malom Mijatu bi po volji što me je tako pobedio, a, zadovoljan mojim pravdanjem, slatko se nasmeja i dodade:
— A ja se čudim kako da se ne sećaš! Još kažem: ’oće nana da uzme vino od ’ča-Pavla. Kaže nana lepo će da spremi… Imamo i kave i šećera i rakije — sve nana spremila, pa će da dođu i kod nas gosti! … ’Oće da dođe i tetka iz Saranova, pa će kod nas i da ruča.
Razgovor s malim Mijatom još me više rastuži.
— Zbogom, Mijate. Pozdravi majku i, daj bože, da zravo i veselo proslavite — rekoh pri polasku.
— A ti pitaš šta je sutra! — reče Mijat, i opet se slatko zasmeja. Veseo detinji smeh izgubi se u sumornoj i namrštenoj okolini. Obodem konja i poteram kasom.
Nije ni pet minuta prošlo kako se rastadoh s Mijatom, a susretnem Milenu, Mijatovu nanu.
Na plećima joj burence, te glavu povila i korača teško, klizajući se po kaljavu putu čas levo, čas desno. Obučena u iskrpljenu gunju, krajeve od tkane, šarene suknje zakačila za pojas, te se vidi dugačka debela košulja, mokra od kiše i ukaljana po dnu. Bosa. Noge modrikavocrvene od ’ladnoće.
S bureta curi voda, lice joj mokro od kiše i znoja. Kad me ugleda, pređe u kraj puta, nasloni burence na vrljike, te ga pažljivo skide s pleća, a zatim otkači suknju od pojasa, te pokri košulju i uputi se meni. Ja sam i inače, čim sam je spazio, zadržao konja da ide lagano, nogu pred nogu, a sad ga zaustavim. Milena priđe i pozdravi se.
— Otkud ti, Milena?
— Od Stamenke Pavlove. — Grebenala sam tamo, pa danas pođo’ kući malo ranije da spremam za sutra. Uzela sam i ovo malo vina, koliko da se prelije kolač i napije u slavu. Šta ću?! Tako je to ostalo od stari’, pa valja i mlađima predati.
— Imaš li gostiju?
— Dok mi je pokojni Petar bio živ i dolazili su, a sad gotovo niko.
Milena zastade, uzdahnu duboko, pa kao za se, gledajući u zemlju, dodade:
— I da te zovem, adeta radi, ali znam da nećeš doći. Tvoji idu Miloju. Tamo idu svi bolji i bogatiji, a kod mene ko će i doći u jad i sirotinju?! Pa i siroma neće sirotome poći. Tako i jeste: dosta mu je i svoje nevolje, a kamoli da i tuđu gleda.
— E, ja ću ti sutra doći na ručak i hvala ti na pozivu — rekoh potresen njenim rečima.
Milena me blagodarno pogleda, u očima joj zasijaše suze, a zagušenim, drhtavim glasom jedva prošaputa:
— Hvala i tebi, a ja sam spremila, iako sam sirota; neću se zastideti.
Jedva sam se uzdržao da suzu ne pustim. Pozdravim se i obodem konja, te pođe kasom.
Milena je pre sedam godina ostala udovica s dvoje dece: Milanom, kome je tada bilo osam godina, i Mijatom, koji je bio još na sisi.
Muž joj, Petar, nije bio bogat, ali je imao taman toliko da ne trpi ni u čemu oskudice. Dugo bolovanje njegovo i lečenje preko dve godine toliko ga materijalno ošteti, da, kad umre, ostavi samo kućicu od brvana i nešto voćnjaka oko kuće, što u isto vreme beše i dvorište.
Milena je redak primer žene i matere. Cela okolina govori o njoj s poštovanjem. Radila je neumorno po tuđim kućama i zarađivala i za sebe i da decu održi.
Sutradan održim reč. Dan isti kao i prošli. Mutni oblaci, maglovito; sitna kišica izmešana sa susnežicom bije u lice, vetar jauče, klopara golo granje na drveću. Kad sam ušao u dvorište Milenino, obuze me čudna tuga. Mala brvnara, pokrivena slamom i šašom, na široki dimnjak kuljaju gusti mlazevi crna dima. Nekoliko okislih kokošaka stoje ispod streje na jednoj nozi, a drugu podigle. Kudravo neko pseto, mokro od kiše, s podvijenim repom, iziđe odnekud i zalaja, ali preko srca, tek kao iz neke zvanične dužnosti.
Otvoriše se kućna vrata i ja uđoh unutra. Na sredini kuće vatrište, na kome pište sirova drva, a kiša kaplje kroz odžak, te gasi i ono malo žara. Vetar duva i zviždi između brvana i razvejava po kući dim što se diže od sirovih drva na vatri. Kraj ognjišta drvena, sniska sovra, na njoj su drveni čanci s jelom, drvene kašike, slavski kolač i na njemu trokraka, tanka, voštana sveća, savijena u donjem kraju u veliki kotur, na kome i stoji. U jednoj staklenoj boci vino, a kraj boce jedna velika čaša. Za sovrom su, na tronožnim stoličicama, sedeli domaći i „tetka iz Saranova”, o kojoj mi juče pričaše Mijat.
Milenu susretoh na vratima, a ostali se digoše kad ja uđoh.
Milan i Mijat stukoše u kraj kuće kad ja uđoh.
Milena mesto da se pozdravi sa mnom priđe Milanu, uze ga za ruke i glas joj zadrhta.
— Gosti, sine moj, domaćine majčin…
Glas je izdade. Zagrli sina i zajeca, a suze linuše niz obraze i pokapaše po kosi Milanovoj.