Sibinjanin Janko i car Otmanović
Knjigu piše care Otmanovića,
Posla je vojevodi Janku:
”More, Janko, srpska vojevodo,
Pošlji mene dvanaes’ banovah
I pred njima tvojega Sekula, 5
Koji turskoj zemlji dodihaše;
Ne zovem ih da ih posiječem,
No ih hoću, Janko, poturčiti!”
Kad je Janka knjiga dopanula,
Knjigu gleda, iz glasa se smije, 10
Pa mi knjigu banovima kaže –
Drugu bješe caru opravio –
Zdogovor šnjima učinio.
Janko caru knjigu opravio:
”Čuješ li me, care Otmanoviću, 15
Ja ne sudim, care, s banovima,
No opravi do trista delija,
Šnjima pošlji hodžu i kadiju,
Za njima Ture sunetliju,
Pred njima Bećir-bega tvoga, 20
Pošlji ih Sibinju gradu
Da poturče cela Sibinja!”
Viđe care što mu knjiga piše,
Posili se, Turke opravio,
Opravi ih u Sibinju gradu. 25
Dobro Janko Turke dočekuje,
Na skup večeru donese.
I dofati carev Bećir-bega,
Povede ga u svoju kamaru,
Te mu kafu i rakiju daje 30
I ostalu svku đakoniju.
No govori carev Bećir-bego:
”Kamena ti gospoština, babo,
Pri Jankovoj u Sibinju gradu!” –
Ema Ture svoju veru fali. 35
A kad sjutra dan i zora dođe,
Tek udrile slavlje u lugove,
Stade tutanj na Sibinj lubarde,
E se tresu po Sibinju kule.
Sano skoči Ture iz aljinah, 40
Pa je Janku riječ govorilo:
”O, za Boga, vojevoda Janko,
Što je tutanj na Sibinju gradu?”
A Janko mu riječ govorio:
”Ne boje se, carev Bećir-bego, 45
E se noćas Sibinj poturčio,
I tvojoj se vjeri posilio
I zorom šamlak učinio!”
No govori carev Bećir-bego:
”Hajde, Janko, da se opašemo 50
I binjiše silne prigrnemo,
Da dugačke lule zapalimo,
Da idemo po Sibinju gradu,
Da uvodim bedem od Sibinja
Mogu li naši topovi podnijeti, 55
E u Sibinj hoću carovati!”
Pa se ondolen oba podigoše
I pođoše niz Sibinju gradu.
Kad dođoše po bedem od grada,
No da reče vojevoda Janko: 60
”Nu pogleda’, carev Bećir-bego,
kako ti se Sibinj poturčio!
Dimno li se bedem okitio
Sve glavama trista delija –
Sad viđi, carev Bećir-bego, 65
Može li ti carstvo podnijeti!
No je Ture glave pogledalo –
Svaka žđaše, Carigrad gledaše.
Pođe Ture na sibinjska vrata –
O njih vise hodže i kadije, 70
Među njima Ture sunetlija,
Oni vise na vrata od grada.
Al’ šetaju dčvanaest banovah
I pred njima Banovac Sekula,
Šetaju se pred vrata od grada. 75
No Sekula Ture mrko pogleduje –
Da smijaše od ujaka svoga,
I Bećira izgubit’ hoćaše.
Pa ga hitro doma opravio
I caru se bješe pozdravio: 80
”Čuješ li, care Otmanoviću,
Što ti hoćeš da primiš Sibinja –
Ako tebe nije od kurve majka,
Odi izljezi nakra’ Kosovoga
Da bijeli medan dijelimo!” 85
Bježi Ture u Stambolu grdno;
Kad je care sina ugledao,
Veliki mu šemlak učinio:
”On omiče trista lubaradah
I pet stotin’ šibah dugačkije. 90
Evo Ture svome caru dođe,
No ga care upitivat’ pođe:
”Dabar doša, Bećir-beže sinu,
E li ti se Sibinj poturčio,
E li bedem naredan za carstvo?” 95
A Bećir mu tade govorio:
”Dimno l’ se Sibinj poturčio,
A ljepše se bedem okitio –
Sve glavama od trista delija,
Svaka žđaše, u tebe gledaše, 100
A na vrata hodžu objesiše,
Objesiše hodžu i kadiju,
Među njima Ture sunetliju,
Ava’, babo, pamet izgubio!
A da nije u svijet junaka 105
Do junaka Banovac Sekule,
On bi turskoj zemlji dodijao,
On junaštvom, a Janko mudrinama!”
I to bilo, Bog te veselio!
