Srdačno te zdravim, moj kutiću znani,
Utočište mira, nadahnuća, rada,
Gde nečujnim tokom teku moji dani, U sreći, bez jada.
Tvoj sam: jer promenih grešne carske dvore,
I raskošne gozbe i zablude njine
Za tišinu polja i šuštanje gore,
Gde će duh slobodan kʼo orʼo da sʼ vine.
Tvoj sam: jer ja volim ovaj vrtić mračni
Sa njegovim hladom i bezbrojnim cvetkom,
Tu livadu lepu okićenu plašćem,
Gde potoci šume po ševaru retkom.
Tu preda mnom svuda stoje slike žive:
Dva jezera bistra u dolji se plave,
Gde se bela jedra kad i kada jave;
A iza njih šume i dugačke njive;
U daljini mnoštvo razbacanih kuća,
Kraj obala rosnih beloruna stada,
Tu mlinovi mnogi i staje od pruća,
Sve tragovi sami obilja i rada.
Ovde oslobođen od taština prazni,
Ja se učim naći u istini draži,
I ceniti veru, koju duša traži,
I ne čuti ropot neznalica razniʼ,
Na smirenu molbu saučešća dati, I s prezrenjem glati
Zločinca, ilʼ ludu s nepravednim sjajem.
Proroci vekova, tu ja pitam vas —
Kad se letnjeg dana pod lisnatim spletom.
U samoći divnoj i u miru svetom
Još jasnije čuje vaš utešni glas:
Jer on goni snažno san sumorni, leni,
I na rad me kreće, a unilost guši,
I te vaše misli tvoračke i smele
Sazrevaju tada duboko u duši…
Alʼ užasna miso ovde dušu slama:
Usred cvetnih polja i zelenih gora,
Svud prijatelj ljudstva ugledati mora:
Ubistveni prizor neznanja i srama.
Ne mareć za suze, ne čujući pisku,
Određeno samo nekom sudbom pukom:
Tu vlasništvo divlje u bezboštvu nisku
Sve otima, grabi nasilničkom rukom:
I rad i svojinu i radničko vreme,
Pod fijukom biča pognuto za plugom,
Tu se ropstvo vuče po brazdama tuđim I pečali drugom.
Tu se jaram tegli sve do groba hladna,
Tu ne gaji niko ni ljubav, ni nade,
Tu rastu i cvate devojčice mlade
Za nasladu gnusnu gospodara gadna.
A otaca sedih uzdanica draga:
Ti sinovi mladi, ta smena i snaga,
Od svog doma beži i svetom se vije
Da umnoži roblje velikaškog praga…
O, što nemam glasa, što u srca rije!
Što mi grudi gori uzaludni žar,
Zašto nemam strašni rečitosti dar?…
Da lʼ ću videtʼ, druzi, oslobođen narod
Da lʼ će kadgod ropstvo na mig carev pasti,
I da li će jednom i nad zemljom našom
Zasijati zora slobode i časti?
Izvor
Srpski književni glasnik, 1. april 1899. Str. 434–436.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Mitrović, umro 1907, pre 119 godina.
