Svakidašnja jadikovka

Tin Ujević.

Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igde ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvezde na nebu.

Bez sjaja zvezde udesa
što sijaše nad kolevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, seti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, seti se
i ljubavi, i pobede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom sveta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigde nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja reč
i tesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta beseda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam kres na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna reč,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je venac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad !