Sat/VII
Tik-tak, tik-tak!
U samoj stvari sve je dovoljno prosto u ovom svetu zamršenom u protivrečnostima, u ovom svetu, koji živi u laži i zlobi. I bilo bi još prostije, kada bi se ljudi ugledali jedan na drugog, i svaki imao za sobom druga.
Jedan, ako je i veliki, ipak je mali. Neophodno je da jedan drugog razumevamo: za boga, svi mi govorimo i nejasnije i gore, nego što mislimo. Čovek nema dovoljno reči, da bi mogao izneti svoje srce pred drugoga, i otuda mnogo krupnih i važnih za život misli propada bez traga zato, što se za njih u svoje vreme nije našlo potrebnih oblika. Rađa se misao, ima iskrena želja da se ona izrazi rečima, tvrdim i jasnim rečima… a reči — nema. Više pažnje na misao! Pomozite joj da se rodi, ona će uvek isplatiti vaš trud. Svuda i u svemu ima misli, — pa čak i u ožiljcima kamenovim vi ćete je pročitati, ako samo to htednete. Ljudi ako hoće, dostiće će sve; ako hoće, biće gospodari života, a ne sluge njegove, kao sada. Samo kad bi se javila želja za životom, gordo saznanje svoje sile, i sav će život sobom doneti divne časove, pune pojava siline duha, poražavajuće blagorodnošću podviga — velike časove.
Izvor
[uredi]Delo, novembar 1905. Knjiga 37. Sveska 3. Str. 217.