Dela davno minulih dana,
Predanja starine duboke.
Među sincima roda slavna,
S družinom sred sobe visoke,
Vladimir-sunce piruje;
Najmlađu ćerku svatuje
Za kneza hrabroga Ruslana,
I medovinu iz bokana
U njihno zdravlje ispija.
Nije žurilo pretke naše,
Nit su dizali naglinom
Pehare i srebrne čaše
S penastim pivom i vinom.
Veselje u srce su lili,
Brizgala pena okolo,
Sluge su važno obnosili,
Gostu se nisko klanjalo.
Slila se reč u šum nejasni,
Gostiju bruji veseli luk;
A u tom jeknu glas prekrasni,
Gusala jasnih burni zvuk.
Svi ćute, slušaju Bajana:
To slavi pevac miljeni
Ljudmilu divnu i Ruslana
I Ljeljom venac svijeni.
No plamnom strašću ulovljeni,
Ne pije Ruslan zaljubljeni,
On milu nevu gleda, vri,
Uzdiše, plamti i gori,
I gricka brk od nestrpljenja,
Svaki mu časak — dan mučenja…
A tamo, čelom stuštenim,
Za stolom burnim, svadbenim,
Viteza troje mladih sede
I ćute za praznom zdelom,
Ni rujno vino da poglede
Nitʼ rukom tiču za jelom;
Ne čuju mudroga Bajana,
Mutan im pogled, srušen nad,
Takmaci to su knez-Ruslana,
Tišti im dušu bolja davna:
Ljubavi i zavisti jad.
Prvi je Rodgaj, mišce kivne,
On mačem dobi zemlje divne:
Kijevska polja bogata;
Drugi je Farlav, hvastun hudi,
Na pirovima prvi svudi,
Alʼ uvek skroman sred rata.
A treći — prepun strasnog plama,
Mladi hazarski han Ratmir;
Svi troje bledi kao čama,
Veseli pir im nije pir.
I pir se svrši, svi ustali,
U gomile se izmešali,
Mladenci tu su, gledaju njih;
Nevesta oči oborila,
Stidljivim srcem zanemila,
A miljem obasjan ženih.
I tama zemlju hvata bleda,
Ponoć ih gluha nuka snom;
Bojari dremljivi od meda,
S poklonom kreću domu svom.
Razdragan ženik među njima,
Potajno gleda u mislima
Stidljive nevestice čar;
A knjaz veliki, prepun milja,
Mladence sretne blagosilja,
Očinskog srca to je dar.
Vreme je; milu nevesticu
Postelji bračnoj vode lećʼ;
Ognji se gase… i svećicu
Ponoćnu, Ljeljo pali već.
Ispunile se slatke nade,
To ljubav nuka mladence,
I sarevnjiva odeća pade
Na carigradske velence…
Ljubavni da li čuste govor
I poljubaca mili zvuk
I isprekidan tihi šumor,
Sramežljiv šumor? — I suprug,
Oseća sladost već zarana,
Ona se bliži… No, šta bi?
Grmnu i sevnu kroz noć sAnu,
Utuli žižak, gusti dim
Sve zavi tamom, drhte svi,
Pretrnu duša u Ruslanu…
Mir je. U strašnoj tišini
Zagrme dva put glas neznani;
Neko, u dimnoj gustini,
Uzvi se crn ko demon tamni…
I opet trem je pust i tih.
Preplašen poskoči ženih;
Sa lica kaplje znoj ledeni,
Dršćući kao listak lak,
Rukama pipa nemi mrak…
No, jaoh, mile druge kamo?
Postelja pusta stoji tu,
Ljudmile nema, u mrak, tamo,
Neznana sila sakri nju.
Ljubavi patnik ako, ah,
Muči se strašću u bezpuće,
Ma da je težak žića dah
Živeti ipak je moguće.
Alʼ posle dugih, dugih leta
Grliti milu svoju drugu,
Pa tek trenutnu, ah, suprugu
Izgubitʼ na vek… Druzi, o!
I smrt bih rađe nego to!
Alʼ ipak živ je Ruslan jadni;
No šta veliki kaže knjaz?
Poražen čudom, kO zver gladni
Na zeta baca munja mlaz.
Njega i sav dvor zove, hita:
„Ljudmila gde je?” mrko pita;
Sa mračnog čela užas vri.
A Ruslan ćuti. „Deco, druzi!
Vazda sam davo po zasluzi:
O, smilujte se starcu, vi!
Recite, ko bi od vas, žudan
Za mojom ćerkom kroza svet?
Bude lʼ mu uspeh nezaludan
Tom — (stenji, plači zlikovče klet,
Kad ženu čuvatʼ nisi znao)
Tomʼ za suprugu kćer bih dao,
S pȏ carstva dedova mojih!
Ko se odziva, deco, druzi?”
— Ja! — kliknu očajni ženih.
— Ja! Ja! — s Rodgajem povikaše
Farlav i radosni Ratmir:
„Sedlajmo odmah konje naše,
Preletećemo sveta šir.
Oče, rastanka skrati muke
Ne brini, svi ćemo za njom!”
A starac zahvalan u tom
Pruži im obe svoje ruke,
Plačan, u gorkom bolu svom.
Sva četir izađoše skupa:
Ruslan je tugom ubijen,
Nevestin udes srce čupa,
Tišti ga kao smrti sen.
Na konje skočiše vatrene,
Niz Dnjepar žurno hitaju,
Za njima prah — strele itlene
U nedogled se skrivaju.
Jahače već ne vidiš davno,
Ali još dugo, nem ko kam,
Veliki knjaz kroz polje ravno
Za njima okom žuri sam.
Satrven bolom Ruslan muči,
Jadima on je izgubljen sav.
Preko ramena gledajući
I važno podbočen Farlav,
Naduto jaše za Ruslanom.
On progovara: jedva ja
Slobodan dahnuh, druzi, da!
No da lʼ ću skoro s velikanom? —
A već da vidiš krvav boj;…
Na žrtvu ljubavi ću smelo!…
Veseo budi maču moj,
Konjicu verni, veselo!”
Hazarski han, u umu svom,
Ljudmilu već grleći sada,
Tek što ne igra nad sedlom,
U njemu kipi krvca mlada.
Nadeždom plamti pogled mrk,
Čas-pȏ poleti u sav trk,
Čas trza drskoga letuna
Okolo, upropnice čas,
Ilʼ smelo uz breg jurne s nova…
Rodgaj, sumoran, baš ni slova…
Neznane sudbe muči ga sen,
Zavišću kinjen hata žuri,
Nespokojstva je najveći plen;
Užasni pogled često juri
Na knjaza mračno ustremljen.
Takmaci jednim putem nagle,
Zajedno jašu celi dan.
Nad Dnjeprom već se slaze magle,
S istoka stupa noć i san;
Tama je nad Dnjeprom dubokim,
Konjima valja odahnutʼ;
Pod gorom, baš drumom širokim,
Unakrst prostran deli se put.
„Raziđimo se!” rekoše oni.
„Neznana sudba stazu nek dȃ!”
I svaki konj, bez da ga goni,
Po volji pođe u taj mah.
Šta radiš, Ruslane žalosni,
Samac u nemoj pustinji?
Ljudmile svadbu, dan pakosni,
Ko da si na snu video ti!
Na veđe medni vizir spuštaš,
Iz moćnih ruku uzde puštaš,
Ti krokom stupaš stazom tom
I nečujno u srcu tvom,
Nadežda gine, trne vera…
No pred vitezom, gle, peštera,
U njojzi plam. On pravo njoj,
Pod dremljive ulazi svode
Srezane rukama prirode;
Sumorno uđe: šta je to?
Unutri starac: svetȏ lik,
Spokojna oka, brada seda,
Pred njim kandilce — svetilnik;
Nad drevnom knjigom starac sed,
Preleće pomno svaki red.
„Dobro mi došȏ, o, sine moj!”
S osmejkom reče on Ruslanu:
Već dvaestʼ leta u špilji toj,
U mraku stari dani sahnu.
No, najzad, eto, i to bi,
Predviđȏ što sam ja odavna,
Nas dva smo sudbom vezana,
Sedi i počuj starca ti.
Ruslane, ti si bez Ljudmile;
Snažnog ti duha kopne sile,
Ali će brzo minutʼ zlo,
Privremeno je, sine, to.
Sa nadom i verom veselom,
Spremaj se na sve, ne tuži;
Napred! sa mačem, mišcom smelom,
Kroz ponoć svoj put produži.
„No znaj, Ruslane, tvoj je zlotvor
Čarobnik, strašni Crnomor,
Momica divnih otmičar,
Ponoćnih gora gospodar.
Još ničij pogled ne proniče,
Do ovog dana u njegov dvor,
Alʼ ti, pravedni osvetniče,
Prodrećeš tamo, i zlotvor,
Pod nožem tvojim mora leći,
Dalje ti ništa nesmem reći;
Sudbine tvoje budući dni
U ruci su ti, — gospodar, ti!”
Naš vitez starcu u polet,
I radosno mu ljubi ruku,
U oku zatreperi svet,
I zaboravi srce muku.
Ožive snova, alʼ opet,
Na sveže lice paʼše jadi:
„Viteže, ja te razumem mladi
Ali, razagnaj očaj klet.”
Reče mu starac — „tebe plaši
Vračara sedog gadna strast;
No zalud ti se srce straši,
Nevestinski je netaknut kras.
On zvezde svodi s nebosklona,
Kad zvizne, drhće mesec, noć,
No protiv vremena zakona
Nauke mu je slaba moć.
Revnivi i brižni branilac
Besramne svoje tvrdinje,
Nemoćni on je tek mučilac
Prekrasne, mlade robinje.
Okolo nje on nemo hodi,
Opaki kune udes svoj…
No moj viteže, dan prohodi,
A tebe traži sanak tvoj”.
Na meko mȃlje Ruslan leži,
Pred izdišućim plamenom;
On žudno izgleda za snom
Vrti se, muči, no san beži…
„Uzalud!” Vitez reć će sad:
„Ne spava mi se, oče! Jad
Klonulu dušu trza živi;
Daj, srce moje nekʼ oživi
Besede tvoje sveti nad!
Pitanju drskom prosti mi;
Kaži se, ko si, dobročinče,
Nepojmljiv sudbe miljeniče?
Pustinji ko te dogoni?”
S osmehom tužnim glavom mahnu,
I reče stari: „ljubezni sine,
Već i ne pamtim zemlju daljnu
Sumorni kraj. Rođeni Fin,
Kroz dolje, meni znane tada,
Okolnih sela gonećʼ stada,
Bezbrižni mladić, znađah ja,
Samo dubrava seni plavne,
Potok, pećine planina
I divlje, sirotne zabave.
No u tišini divotnoj
Živetʼ mi ne bi udes moj.
„Tad u blizini naših stena,
Kȏ cvetak nežni, usamljena,
Naina beše… Međ drugama
Slavilo sʼ njeno lice bajno.
I jednog jutra zorom rano
Izjavih stada u tamni lug;
Naduvah svoje gajde tada;
Potočićʼ šumi preda mnom,
A na obali moma mlada
Venčić je plela pažnjom svom.
Njojzi me vukla sudba silna…
Ah, sine, beše to Naina!
Ja k njoj — i plamen slatkog nada
Za drski pogled bi nagrada;
Poznadoh ljubav dušom svom,
S nebesnom njenom milinom
I mučeničkom gorčinom.
„Kad minu goda polovina,
Sa strepnjom bol joj kazah svoj,
Rekoh: „ljubim te, o, Naina!”
Ali na uzdah skromni moj,
Naina gordo pogleda me,
Jedino sebe ljubi ta,
Bez srca baci pogled na me:
„„Pastiru, ne ljubim te ja!””
„I sve mi mračno, divlje stade,
Koleba, šume zelene,
Pastirske igre milene —
Ne zblaži ništa moje jade.
U bolu srce sahnutʼ stade,
I najposle dokonah ja:
Sa finskih otići polja,
Nevernih mora pučine
S družinom bratskom broditi
I bojnom slavom dobiti
Naklonost gorde Naine.
Sakupih jato boraca,
Zlata i borbe željnih vazda.
Prvi put tihi kraj otaca
Viteški začu zvuk mačeva
I šum nemirnih čunova;
Smelo su šajke zaplivale
Sa jatom hrabrih drugova,
I deset leta sneg i vale
Bagrismo krvlju vragova.
Rašču se glas: carevi daljni
Trepere ispred imena mog,
Njihni se borci rasprštali
U beg od mača severnog.
Veselo smo se i smelo bili,
Delili pljačku, boj i mir;
S pobeđenima bratski pili,
Drugarski s njima vodili pir.
No srce, svladano Nainom,
Pod šumom bitke, pirova,
I rastrzano tugom kivnom,
Željeno je finskih bregova.
— Vreme je doma, pohitajmo,
Oklope naše povešajmo
Pod svetom senkom krova svog —
Rekoh i vesla zamahaše
I, strah ostaviv za sobom,
U zaliv kraja rođenog
Prispeše gordo šajke naše.
„Ispuniše se divni sni,
Izvršila se želja sveta!
O, času slatkoga susreta
I meni jednom zasja ti!
Pred noge mome omiljene
Položih nože obagrene,
Korale, zlato i biser;
I pred njom zanet žarom divljim,
Okružen rojem zavidljivim
Druga joj, kao ulovljen zver,
Stajo sam nemo i poslušno:
No moma, odlazeći, vaj!
Reče mi hladno, ravnodušno:
„„Viteže, ne ljubim te, znaj!””
„Našto da pričam, sine moj,
Što iskazati nemam moći?
Ah, u samoći i sad toj,
S dušom na pragu večne noći,
Osećam tugu, i kad — kad
U prošlost misȏ mene nosi,
I po sedoj mi bradi tad
Kruni se suza, lice rosi.
„No čuj, u kraju rođenom,
Među braćom mi sirotnom,
Nauka tu se čuva divna;
Pod onom večnom tišinom,
Sred šuma, u gluši dubokoj,
Vračari žive od davnina;
K mudrosti divnoj i visokoj
Misli im dižu polet svoj.
Svak čuje njihov glas užasni,
Šta beše i šta mora biti;
Volji su njihovoj podvlasni
I ljubav i grob strahoviti.
I ja, pomamljen dušom žednom,
Reših, u jadu nedoglednom,
Nainu, čarima steći;
I gordo srce mome hladne
Ljubavlju strasnom užeći.
Pohitah u krilo slobode,
U udaljenih šuma sen;
Međ vračarima, usamljen,
Nebrojne proveo sam gode.
I nasta davno željeni čas;
I tajna strahotne prirode
Mom umu posta pravi kras.
Upoznah silu zaklinjanja,
Metu ljubavi i čekanja!
Naina, sad si ti moja!
Pobedio sam — mišljah ja —
Ali istinski pobedilac
Beše moj udes, zli gonilac.
„Zamaštan nadom mlađahnom,
U plamu žudnoga čekanja,
Započeh svoja zaklinjanja
Dusima. I u šumskoj tmi
Prolete strela gromovita,
Čarobni vihar zatutnji,
Zemlja se ljuljnu poda mnom…
U tom se stvori preda mnom
Starica uvela i seda,
Očima upalima gleda
Zgrbljena, s glavom drhtavom:
Žalosne starosti ruina,
Ah, sine, to beše Naina!…
Dušu mi sledi strašni strah,
S grozom sam prizrak pogledao,
Čisto još nisam verovao
I od jedared zaplakah;
Šta vidim? Ah, ti si Naina!
Gde ode tvoga lica čar?
Kako iščeze sjaj, milina,
Izneverilo te nebo, zar?
Kaži, davno li, napustiv svet,
Rastah se ja s dušom i milom?
„„Četrdesetog leta cvet!””
Odgovor njezin beše klet.
„„Sedamdeseto već se svilo;
Eh, šta ćeš!”” — zapišta joj glas, —
„Mnogo se leta ugasilo
Proleća našeg minu kras,
I lice nam je ostarilo.
No čuj, to neka ne muči nas
Što minu mladost mirisava,
Malo sam možda i grbava;
Što bejah onda nisam sad,
Živahan, mio cvetak mlad;
No za to” — mignu brbljavica —
„Tajnu mi čuj — ja sam veštica!
„I istinu je odala;
Nem i kao skamenjen pred njom,
Ja bejah prava budala.
Sa celom mudrošću svojom.
Alʼ šta najgore dočekah ja,
Čaranje meni nahudi samom,
Zgrbljena moja boginja
Strasno mi priđe s novim plamom.
Osmeh joj njušku raširi tad,
I grobnim glasom stari gad,
Šušljetnu ljubavno tepanje;
Zamisli moje očajanje!
Drkćem, a pogled bludi gor;
Tresući glavom iskašljala
Veštica strasni razgovor:
„Tek sad sam srce iskušala;
Premili druže, ah, ono
Za nežnu strast je rođeno;
Čustva se bude, umreh ja!
Ljubavi moje srce žudi,
Da te pritisnem sad na grudi,
O, mili, gorem, gorem sva!”
I međutim, da gorki dan!
Namignu usalim očima,
I međutim, za moj kaftan
Dohvati koštavim prstima:
Ah, u tom času, premirah,
Sklopivši od užasa oči;
Ne mogah duže, naglo skočih
Pobegoh s krikom u taj mah.
A ona tad: „o, nedostojni!
Ti mi uzmuti vek spokojni,
Nevine mome trnu sni!
Naina primi tvoje žudi,
Ti prezre — eto, to su ljudi,
Izdajstvom dišu oni svi!
Ah, samu sebe krivi ti:
Što on sablazni jadnu mene,
Dadoh mu draži neljubljene…
Izdajo! Alʼ nek strepi sad
Razbojnik momȃ, odljud, gad!”
„Tako se svrši. I od tad
Usamljen živim u samoći,
Snoseći mirno udes svoj;
Starca će, mnih, utešitʼ moći,
Priroda, mudrost i pokoj.
Mene izgleda poklopnica,
Alʼ ona čustva nemila,
Mahnula nije pomamnica,
I plam poznoga ognjila
U zlobu sad je obratila.
U crnoj duši gajećʼ zlo,
Veštica stara na tebe sad
Kovarstvo svoje lije svo;
No nije večan zemaljski jad!”
Vitez je pomno slušao
Pričanje starca; budne oči
Nije mu dremež sklapao,
I tiha krila tamne noći
Zamišljen nije slušao.
No već se danak javlja žarni…
S uzdahom vitez blagodarni
Vračara starca zagrli;
Nada mu dušu obgrli;
Pomamnog hata svog obisnu
Ruslan je spreman za put svoj,
U sedlo skoči, silno zviznu…
„Ne ostavljaj me, oče moj!”
I po pustome kasa lugu,
A sedi mudrac mladom drugu
Doviknu sada: „srećan put!
Praštaj, i ljubi svoju drugu,
Savetu starca veran budʼ!”
