Kako je mila knjeginja!
Ćud joj je draža sviju čari:
Osetljiva je nevina
Supružnoj ljubavi verna,
Nestašna malo… no šta mari?
Baš tim je još i milija!
Svakog časa s milinom novom
Znade nas ona pleniti;
Pa rec’te, ko sme ceniti
Ljudmilu s Delfirom surovom?
Sudba je prvoj dala dar,
Dušu i srce da razgori;
Osmejci, njeni razgovori,
U meni bude ljubavni žar.
A druga — u suknji husar,
Dajte joj samo brk, mamuze;
Blažen taj, koga u sumrak,
U usamljeni kutak,
Ljudmila moja očekiva
I drugom srca naziva!
No, verujte, blažen i taj,
Ko od Delfire dalje miče,
I nepoznat je čak sa njom.
No sada nije reč o tom!
Već ko to trubi? Čarovnika
Na ogled ko je pozvao?
Ko je to vešca prepao?
Ruslan. Osvetom plamteći smeli
Zlikovca stiže obiteli.
Već vitez stoji pod gorom,
Prizivni rog ko bura vije,
Nestrpljiv konjic pod zamkom
Sneg moćnim kopitima bije.
Knjaz grbu čeka. No, u taj tren,
Po šlemu snažnom čeličnomu,
Ko usov s gore obrušen,
Udarac pade, sličan gromu.
Ruslan obrati oči gor’,
Al’ ozgo, ugod nad junakom —
Sa uzmahnutim čvornovakom,
Uzleće grba, Crnomor.
Štitom pokrivši s’, i u stranu
Zatrese mačem i uzmahnu;
No taj pod oblak uzleti,
Iščeznu u čas — i snova
Ozgo na knjaza poleti.
Sad vitez ko iz zasede;
I veštac ispod mačine
Na zemlju pade — i sede;
A Ruslan ni reči jedine
S konja, u gnevu skoči svom,
U bradu kô pomamljen leti;
Zastenja kepec, i u tom
Nenadno s Ruslanom odleti…
Konj za njim gleda pomaman;
Pod oblakom je veštac veće;
O bradi visi naš Ruslan
I nad gorama s vešcem leće;
Lete nad divljim gorama,
Lete nad morskim bezdnama;
Kao kost stvrdnuv od napora,
Ruslan o bradi svog zlotvora
Upornim visi rukama.
Međutim, u zraku slabeći,
Nadmoći diveć’ se ruskoj,
Grbonja Ruslanu gordome
Podmuklo reče: knjaže moj!
Životu neću smetat tvome;
Mladićsku smelost volem ja,
Nek’ ti je prosta borba sva;
Sići ću — ali s ugovorom…
„Podmukli čarobniče, ćut’!”
Uzviknu vitez: „s Crnomorom,
Sa mučiteljem žene mi
Ruslan ne trpi dogovora!
Mač grozni kazniće zlotvora,
U zvezde možeš hitati
Al’ ćeš bez brade ostati!”
Obuze strava Crnomora,
Sumoran, bled, u bolu svom,
Dugačkom bradom zalud on
Umoreno je stresat’ stao:
Ruslan je nije ispuštao,
No je još čupka po kad — kad.
Dva dana veštac njega nosi,
A trećeg smerno milost prosi:
„Viteže, sažali se sad,
Predišem jedva (ne mogu kriti)
Oprosti život, tvoj ću biti;
Reci, gde hoćeš, kud veliš…”
— Aha pokoran; sad drhtiš!
Mirno! Predaj se ruskoj sili
I odnesi me ka Ljudmili.”
Pokorno sluša Crnomor;
S vitezom doma zavihori,
Leti — i u čas on se stvori
Sred strašnih gora pred svoj dvor.
Viteški Ruslan tada rukom
Prihvati za mač u taj čas,
I dohvativši bradu muklom,
On je odreza kao klas.
„Evo ti!” uzviknu žestoki;
„Šta? kud se denu onaj kras?
Gde sila?” i na šlem visoki
Starčeve brade veza vlas.
Zviznu na hata plamenog;
Veselo leti i hrže konj;
A vitez grbu prepalog,
Strpa u torbu za sedlom;
A sam da vreme ne utrati
Žuri brdu strmenom;
Kad stiže, dušom plamenom
Polete čarobnoj palati.
Smotrivši otud šlem bradati,
Što mu pobedni dade boj,
Pred njim arapa crnih roj,
Jato robinja bojažljivih,
Kao prizraci sa svih stran,
Beže — skriše se. On jedan, sam,
Posred odaja gordeljivih
Suprugu milu doziva —
No eho svodȃ mučaljivih
Njemu se samo odziva;
I on uzjuran, čustva živih,
Otvara vrtu dvari sve —
Ide al’ nikog ne nalazi;
Unakrst okom obilazi —
Mrtve su šume dremljive;
Senice puste, vrh strmnina.
Ispod potoka, sred dolina,
Ljudmilin ne vidi se trag, —
Bar uzdah da joj čuje drag! —
Knjaza zahvati očaj klet,
U očima mu pomrknu svest,
Misao mračna umom leti:
„Možda od tuge… plen nesretni…
Trenutak… reka…” Sumorna
Miso ga tišti. Malaksao,
Poniklom glavom on je stao,
Kinji ga, mori grdni strah.
Zacipljen kao nemi kamen;
Um mu se muti, divlji plamen
