Ruslan i Ljudmila/Pesma peta

Prevod: Dragutin J. Ilić

Pesma peta

Kako je mila knjeginja!
Ćud joj je draža sviju čari:
Osetljiva je nevina
Supružnoj ljubavi verna,
Nestašna malo… no šta mari?
Baš tim je još i milija!
Svakog časa s milinom novom
Znade nas ona pleniti;
Pa rec’te, ko sme ceniti
Ljudmilu s Delfirom surovom?
Sudba je prvoj dala dar,
Dušu i srce da razgori;
Osmejci, njeni razgovori,
U meni bude ljubavni žar.
A druga — u suknji husar,
Dajte joj samo brk, mamuze;
Blažen taj, koga u sumrak,
U usamljeni kutak,
Ljudmila moja očekiva
I drugom srca naziva!
No, verujte, blažen i taj,
Ko od Delfire dalje miče,
I nepoznat je čak sa njom.
No sada nije reč o tom!
Već ko to trubi? Čarovnika
Na ogled ko je pozvao?
Ko je to vešca prepao?
Ruslan. Osvetom plamteći smeli
Zlikovca stiže obiteli.
Već vitez stoji pod gorom,
Prizivni rog ko bura vije,
Nestrpljiv konjic pod zamkom
Sneg moćnim kopitima bije.
Knjaz grbu čeka. No, u taj tren,
Po šlemu snažnom čeličnomu,
Ko usov s gore obrušen,
Udarac pade, sličan gromu.
Ruslan obrati oči gor’,
Al’ ozgo, ugod nad junakom —
Sa uzmahnutim čvornovakom,
Uzleće grba, Crnomor.
Štitom pokrivši s’, i u stranu
Zatrese mačem i uzmahnu;
No taj pod oblak uzleti,
Iščeznu u čas — i snova
Ozgo na knjaza poleti.
Sad vitez ko iz zasede;
I veštac ispod mačine
Na zemlju pade — i sede;
A Ruslan ni reči jedine
S konja, u gnevu skoči svom,
U bradu kô pomamljen leti;
Zastenja kepec, i u tom
Nenadno s Ruslanom odleti…
Konj za njim gleda pomaman;
Pod oblakom je veštac veće;
O bradi visi naš Ruslan
I nad gorama s vešcem leće;
Lete nad divljim gorama,
Lete nad morskim bezdnama;
Kao kost stvrdnuv od napora,
Ruslan o bradi svog zlotvora
Upornim visi rukama.
Međutim, u zraku slabeći,
Nadmoći diveć’ se ruskoj,
Grbonja Ruslanu gordome
Podmuklo reče: knjaže moj!
Životu neću smetat tvome;
Mladićsku smelost volem ja,
Nek’ ti je prosta borba sva;
Sići ću — ali s ugovorom…
„Podmukli čarobniče, ćut’!”
Uzviknu vitez: „s Crnomorom,
Sa mučiteljem žene mi
Ruslan ne trpi dogovora!
Mač grozni kazniće zlotvora,
U zvezde možeš hitati
Al’ ćeš bez brade ostati!”
Obuze strava Crnomora,
Sumoran, bled, u bolu svom,
Dugačkom bradom zalud on
Umoreno je stresat’ stao:
Ruslan je nije ispuštao,
No je još čupka po kad — kad.
Dva dana veštac njega nosi,
A trećeg smerno milost prosi:
„Viteže, sažali se sad,
Predišem jedva (ne mogu kriti)
Oprosti život, tvoj ću biti;
Reci, gde hoćeš, kud veliš…”
— Aha pokoran; sad drhtiš!
Mirno! Predaj se ruskoj sili
I odnesi me ka Ljudmili.”

Pokorno sluša Crnomor;
S vitezom doma zavihori,
Leti — i u čas on se stvori
Sred strašnih gora pred svoj dvor.
Viteški Ruslan tada rukom
Prihvati za mač u taj čas,
I dohvativši bradu muklom,
On je odreza kao klas.
„Evo ti!” uzviknu žestoki;
„Šta? kud se denu onaj kras?
Gde sila?” i na šlem visoki
Starčeve brade veza vlas.
Zviznu na hata plamenog;
Veselo leti i hrže konj;
A vitez grbu prepalog,
Strpa u torbu za sedlom;
A sam da vreme ne utrati
Žuri brdu strmenom;
Kad stiže, dušom plamenom
Polete čarobnoj palati.
Smotrivši otud šlem bradati,
Što mu pobedni dade boj,
Pred njim arapa crnih roj,
Jato robinja bojažljivih,
Kao prizraci sa svih stran,
Beže — skriše se. On jedan, sam,
Posred odaja gordeljivih
Suprugu milu doziva —
No eho svodȃ mučaljivih
Njemu se samo odziva;
I on uzjuran, čustva živih,
Otvara vrtu dvari sve —
Ide al’ nikog ne nalazi;
Unakrst okom obilazi —
Mrtve su šume dremljive;
Senice puste, vrh strmnina.
Ispod potoka, sred dolina,
Ljudmilin ne vidi se trag, —
Bar uzdah da joj čuje drag! —
Knjaza zahvati očaj klet,
U očima mu pomrknu svest,
Misao mračna umom leti:
„Možda od tuge… plen nesretni…
Trenutak… reka…” Sumorna
Miso ga tišti. Malaksao,
Poniklom glavom on je stao,
Kinji ga, mori grdni strah.
Zacipljen kao nemi kamen;
Um mu se muti, divlji plamen
I očajanje, ljubavi jad,
Pale mu krvcu, truju nad.
No sad knjaginjin prizrak krasan
Ko da mu k usni doleti...
Odjednom pomaman, užasan,
Vitez po vrtu poleti;
Ljudmilu bono dovikuje,
Sa brda stenje odvaljuje,
Sve krši, mačem ruši sve;
Obara šume i senice,
Mostove ruši nemilice,
I stepa u čas ogole!
Daleko odjek odjekuje,
Rika i treska, šum i grom;
Svuda mačina zvoni seva
Opustošen je divni kraj;
Bezumni vitez žrtve sneva,
Mašući levo, desno; vaj!
Pustinjski vazduh mačem bode…
Odjednom — nenadni udar,
I s nevidovne neve ode,
Odlete Crnomora dar…
Mađiska u mah minu sila,
Pred njim je ležala Ljudmila!
Zacipljen vitez umah stade;
O sreće divne, premile;
Opijen srećom Ruslan pade
K nogama verne Ljudmile.
Ljubeći je mreže kida sad
I slatko suze roni mlad,
Zove je, ali moma spije,
Sklopljene oči, usta — kam;
I sladostrasne mašte plam
Kroza san mlado srce vije.
Ruslan je gleda, cepti vas,
Opet ga zgrabi tuga silna…
Kad u tom začu znani glas,
Glas čestitoga, dobrog Fina:
„Ne boj se knjaže! Već na put
S usnulom kreni ti Ljudmilom;
Potkrepi srce novom silom,
Ljubavi, časti veran bud’!
Nebo će zlobu u bespuće
I ovladaće tišina, —
U svetlom Kijevu neva
Pred Vladimirom ustanuće
Iz mađijskoga ovog sna.”

Tim glasom Ruslan ohrabreni
U naruč ženu uzima,
I noseć teret dragoceni
Spušta se s ovih visina,
I slazi u dôm usamljeni.

Ćuteći, s grbom za sedlom,
Jahaše on po putu svom;
Na rukama mu spi Ljudmila,
Sveža, ko zora proleća,
I na bogatirska pleća
Mirno je lice priklonila.
Kovrdžave joj kosice,
Dotiče vetrić, prepun žudi;
Pokatkad uzdahnu joj grudi,
Čas po čas lice nevino
Razaspe rujne ružice!
Ljubav i mašta potajna
Lice joj dragog dočarava,
I ime svoga Ruslana
U sanku ona prošaptava…
U slatkom milju lovi on
Čarobno njeno uzdisanje,
Osmejak, suze, nežni dah,
Nedara sanih talasanje.

Tako kroz gore, doline,
U dan i noćne tamnine,
Naš vitez jezdi neprestano.
Stanište željno još daljno,
A deva spi. No mladi knjaz,
Bezplodnim plamom prožet vas,
Da l’ je stradalnik postojani
Suprugu svoju stražio,
Neskromnih želja suzbiv’ tajnu,
„Celomudreno” u maštanju
Blaženstvo svoje tražio?
Monah, koji je sačuvao,
Potomstvu daljnome predanje,
O bogatiru slavnom mom,
Utvrdo jamči baš o tom.
I ja verujem bez dvojenja, —
Nečista, gruba nasleđenja,
Srodna su s našim vremenom;
Pastirke, sanak knjaginjice
Ne beše nalik na vaše sne,
U blage dane, proletnje,
U hladu mekane travice.
Sećam se malog šumarka,
Po sredi brezove dubrave,
Sećam se jednog sumraka
I sanka Lidije lukave…
Ah! poljub što ga ulovih,
Uzdrhtan, lak i nestrpljivi,
Razagn’o nije, drugovi,
Dremež joj tvrd i trpeljivi…
No našto prazan razgovor!
Ljubavi našto pominjanje?
Utehu njenu i stradanje
Zabacih davno u timor;
Sada privlači pažnju moju
Knjaginja, Ruslan, Crnomor.

Pred njima pukla je ravnina,
Vitkih jela tu je red,
I strašnog brda na pogled
Crni se okrugla visina,
U jarkog neba dere zrak.
Pogleda Ruslan — tu se seti
Da je to glavin boravak.
Silnije bujni konj mu leti
Tu je već čudo nad čudom;
Zaleđenim ga gleda okom,
A vlasi gusti ko gora
Uzrasla na čelu visokom.
Na licu život ugašen,
Bledilom glava pokrivena,
Orjaška usta otkrivena,
Ogromni zubi stisnuti…
Nad umirućom glavom onom
Poslednji čas već obleće.
Njoj vitez hrabri doleće
S Ljudmilom i sa Crnomorom.
I viknu: „Zdravo, glavo, ti!
Tu sam! Kažnjen je izdajica
Evo, rob mi je tvoj ubijca!”
I knjažev usklik ponosni
Povrati mrtvoj glavi duh,
Za trenut njoj se vrati sluh,
Prenula kao iza sna,
Pogleda, strašno zastenja…
Vitezu pogled dopade.
S užasom brata poznade.
Nozdre se šire; na bledu
Obrazu oganj prosijava,
U umirućem pogledu
Poslednji gnev se ocrtava.
Prožeta mržnjom tolikom,
Ona je zubma škrgutala,
I bratu hladnim jezikom,
Nečujni prekor šaputala…
Na oči pade maglen pram,
Svrši se patničko stradanje:
Trenutni s čela trne plam
I teško oslabi disanje.
Ukočen pogled gleda gor’,
A u tom knjaz i Crnomor
Spaziše smrtno trepetanje…
Počinu glava večnim snom.
Ćutljivo vitez pođe dalje;
Dršćući grba za sedlom,
Ni diše ni da se promoli,
Već crnoknjižnim jezikom
Vrazima on se strasno moli.

Na rubu tamnih obala,
Gde šumi rečica neznana,
Pod šumskim hladom zaklonjen
Kućice krov je naheren,
Opkoljen gustim jelama.
U sporom toku rečica
Uz put je plot od živica
Sananim valom umivala,
Kraj njega tiho proticala
Sa lakim šumom vetrića.
Na mestu gde se tiho svila
Samotna ljupka, dolina,
Izgleda da se tišina
Od iskon veka zacarila.
Ruslan ustavi konja svog.
Sve beše tiho, primireno,
Pod zrakom lica zorinog,
Dolja sa šumom zamagljenom,
Treptaše kroz jutarnji dan.
Ruslan na travu spusti ženu
I setan gladi kosu njenu
Sa bolom slatkim i nemim;
Kad al’ u času spazi nekom
Čunić pod krilom jedara,
I začu pesmu ribara
Nad tihom i žubornom rekom.
Baciv u vale mamak svoj
Ribar, o veslo naslonjeni,
Obali plovi zelenoj,
Kućici pod krov nahereni.
I gleda Ruslan, dobri knjaz:
Obali čunić zaokreće,
A iz kućice plaho leće
Devojče milo; tanki stas,
Bezbrižno vlasi raspuštene,
Osmejak, njezin pogled blag,
Pleća i grudi obnažene, —
Zanosna kao sanak drag.
I jedno drugom na grud pada,
Obala nuka hladak svoj,
Nad njima žudnja i naslada
S ljubavlju plete venac svoj.
No iznuren u tom čaru,
Naš vitez u sretnom ribaru
Čiji li ovo pozna lik?
Hazarski-han, izbranik slave,
Ljubavi i vojne krvave
Ratmir, Ruslanov suparnik.
Ratmir sred tihe te pustinje
Ljudmili, slavi preveri;
U zagrljaju mome divne
Za vek ih on izneveri.

Pristupa vitez u taj čas;
Pustinjik poznade Ruslana,
Polete k njemu. Jeknu glas…
I knjaz zagrli mladog hana.
„Šta vidim?” zapita heroj,
„Ti ovde? Zašto ostavi
Viteški, burni život svoj
I mač kog divno proslavi?”

— Moj druže! — na to će ribar:
Dodija duši bojna slava,
Taštine puste varljiv čar;
I veruj, nevina zabava:
Ljubav i tihi san dubrava
Srcu je draže po stokrat.
Proš’o je mene krvav sanak,
Niti bezumlju plaćam danak,
I srećom istinskom bogat
Sve zaboravih, druže mili,
Pa čak i snove o Ljudmili!
„Moj mili hane, tom sam rad!” —
Reče mu Ruslan: „Vodim je sobom.”
— Knjaginja ruska… ona s tobom?
Kakvom je srećom nađe ti?
Je l’ to moguće? Pa gdi je gdi?
Dopusti! ne, ne našto meni?
Ovo je moja jedina;
I mojoj presretnoj promeni
Uzrok je njena milina.
Ona je život, ona radost,
Ona mi snova vrati čar,
I izgubljenu moju mladost,
I mir i ljubav i čisti žar.
Zalud mi sreću obećaše,
Ustašca moma čarovnih,
Dvanaest, što me milovaše,
Rad ove jedne ostavih.
Napustih njihov dom veseli,
U hladu guste dubrave,
Šlem teški bacih i mač smeli,
Mahnuh se slave krvave.
Pustinjik mirni i neznani
Živim u sretnoj tišini,
S tobom, dragana, cvete bajni,
Duše mi, zrače jedini! —

A pastirka je slušala
Razgovor srca plamenog,
Pa pogledavši hana svog
I smejala se i uzdisala.

Do mrkle noći, po danu,
Ribar i vitez presediše,
S dušom i srcem na dlanu.
Nečujno časi proletiše.
Potamne šuma, slazi noć;
Zvezdano jato zatreptalo,
Vitezu nasta vreme poć’.
Spustivši meko pokrivalo
Na devu usnulu, Ruslan
Pojaha konja, na put kreće,
A zamišljeno, nemo han
Za njime dragom dušom leće,
Ruslanu sreću, radosti
Pobedu, ljubav bratski želi…
A sanci bujne mladosti
Po setnoj duši leću smeli.

Što usud ne reče svoje
Nepostojanoj liri mojoj
Samo viteštvu da poje
Uz to (neznano u svetu)
Ljubav i družbu starine?
Pesnik sumorne istine,
O, zašto moram, rad potomstva,
Porok i zlobu otkriti,
I mučke spletke verolomstva
U pesmi izobličiti?

Knjaginjin prosac nedostojni,
Jezikom hrabar kao lav,
Prezreni kukavac Farlav,
U stepi nemoj i spokojnoj
Nainu čeka prikriven.
I eto, čas je stig’o njen.
Veštica mu se javi, zbori:
„Da l’ se još sećaš ko sam ja?
Za mnom. Na konja pomamna!”
I u mačku se tu promete,
Osedlan konj je… Ona krete;
Stazama mračnih dubrava
Veštica vodi Farlava.

Tihanim snom je dolja spala
U noći, setnom nemilu,
Luna je bleda promicala
Kroz oblak, pa je mogilu
Trenutnim bleskom obasjala.
Pod njome sumorni Ruslan
Sedi, (ko uvek tužno lice)
Kraj uspavane knjaginjice;
Dubokom mišlju saputan,
Promiču mašte za maštama,
I nesnosno lebdi san
Nad njime hlađanim krilima.
Na momu sananim očima
Kroz dremež pogleda Ruslan,
I klonuv glavom tvrdo zaspa
Kraj njenih nogu umoran.

I čudni san se nad njim vije
On vidi: kao Ljudmila
Nad rubom strašne provalije
Nepomično se nadvila…
I u čas, a nje ko nestade,
Nad bezdnom samac stoji on…
I poznat glas, uzdisaj bon
Iz provale se dizat’ stade…
Ruslan polete za ženom,
Strmoglav tamnini dubokoj…
Sad, kao vidi pred sobom:
Vladimir u sobi visokoj
U kolu sedih vlastela,
Između dvanaest sinova,
S gomilom slavnih gostiju,
Okolo bogatih stolova.
I još je gnevan stari knjaz.
Ko u dan strašnog rastajanja;
I ne čuje se ničij glas
Da ruši pokoj od ćutanja.
Nemo je sve među njima,
Nit kruži pehar rumen sjaja…
I vide među gostima
U borbi paloga Rodgaja.
Ubijen ko živ izgleda,
U ruci kupa zlaćana,
Veseo pije, ne gleda
Na začuđenog Ruslana.
Knjaz vide i mladog hana;
Tu drug i nedrug… u taj mah
Zašumi struna sa gusala
I poklič slavnoga Bajana
Pevca viteštva, zabava.
Sad u odaju Farlav dođe,
Ljudmilu on za ruku vodi,
No starac u sret ni da pođe,
Već na grud tužno glavu svodi.
Knjaževi, bojari i sad
Ćute, od zbora svaki preza;
I sve iščeznu — smrtni hlad
Obujmi usnuloga kneza.
Dremežom teškim ophrvan
On mučeničke lije suze,
Uzbuđen misli: „to je san!”
Muči se, ali kobne uze
Prekinuti je nemoćan.

Treperi mesec nad tminom,
Skrivene gore tamninom;
Dolina spi u mrtvu snu…
Izdajnik jezdi na konju.

Pred njim se ukaza poljana,
On spazi sumračni kurgan;^[1]
Kraj nogu neve spi Ruslan.
A konj mu šeće put kurgana,
Farlav od straha zazire,
Vešticu uze magla gusta;
U njemu srce premire,
Iz hladnih ruku uzde pušta.
I mač lagano izvuče,
Gotov je viteza bez boja,
Na pole da razdvoji on…
Tiho se krade. Konj heroja
Osetiv vraga zavriska,
Kopitom bije. No znak kasni
Ne čuje Ruslan — san užasni
Ko olovo ga pritiska…
Izdajnik vešticom hrabreni
U grudi junaku, prezreni,
Zabode triput hladni nož…
I ode sad što brže mož’
Dobitak noseć’ dragoceni.

Svu noć proboden, knjaz Ruslan,
U mraku leža, ispod gore,
Promiče vreme. Krvi more
Iz otvorenih lopi rana.
Kad zorom otkri pogled tamni,
Iza nj se odbi uzdah bon,
I s mukom podiže se on;
Al’ pred očima sve potamni,
Na uznak pade vitez slavni. —

Fusnote

↑ Reč tatarska; što i mogila, grob, nasuto brdašce.

Izvor

Delo, 1904. Trideset treća knjiga. Godina deveta. Str. 83–97.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 100 godina.

[1] Reč tatarska; što i mogila, grob, nasuto brdašce.

[1]