Realnost u poeziji

Realnost poezije  (1870)  Pisac: Svetozar Marković

    U poslednjem broju Matice za godinu 1869. čitao sam u pozivu na pretplatu za godinu 1870. kako se uredništvo žali što je kod nas zavladao puki „materijalizam”, kako bi mi u današnje vreme trebali da smo na vršku mladićka oduševljenja i poezije itd., a mi nemamo pesnika koji bi bio kadar da pokrene narod na borbu za oslobođenje. Uzrok je tome, veli se, što smo mi „trabanti” zapadnih naroda, koji su sada u „dolini materijalizma”, a mi kao slabiji moramo da se vučemo za njima, moramo i sami da se zaglibimo u blato materijalizma. Čitajući poziv „Matičin”, mislio bi čovek da na zapadu žive ljudi kao u Muhamedovom raju, ne znaju ni za kakve „uzvišene čovečanske misli”, već samo jedu i piju, i da se naš narod takođe odao na uživanje, pa nije mu ni brigeša do slobode i drugih „čovečanskih” misli i potreba. Ako je zaista to bila misao „Matičina” uredništva, onda bi bila najgroznija ironija, upravljena protiv proletarijata na zapadu, koji danas u svoj Zapadnoj Evropi vodi očajničku borbu protiv svojih ugnjetača — borbu, koja se izjavljuje u španskoj revoluciji, u pariskim barikadama i radničkim demonstracijama, a najdivnije u savezu sviju radnika za zajedničku borbu protiv svake tiranije, u „međunarodnom udruženju radnika”, društvu koje broji milione članova u Evropi i Americi i koje ima najuzvišeniji celj koji se samo može zamisliti: da uništi sve mane koje su postale istorijskim razvitkom čovečanstva i koje su sada živa rana na njegovom telu i da podigne društvo na novim načelima, što ih je izradila suvremena nauka. Ali to je još groznija ironija protiv našega naroda, jer kod nas je sav narod puka sirotinja — proletarijat — i, ako ikome, njemu se ne može prebaciti da materijalno uživa. Šta je, dakle, izazvalo onaj poziv, i to baš u vreme kada naš narod činjenicom, ustankom u Boki pokaza da on mnogo dublje i silnije oseća svoje čovečansko dostojanstvo nego njegovi „osetljivi” pesnici? Kao što sam ja razumeo poziv "Matičin", meni se čini da uredništvo nalazi kao uzrok tome to što danas ni na zapadu ni kod nas nema pesničkog genija — nema poezije, već je zavladala puka proza (sigurno u životu).
    Ja sam izrekao u članku Pevanje i mišljenje da se kod nas poezija shvata naopačke i otuda niče kod nas jednako ona sorta poezije koju sam ja tako nazvao „duševni organizam” i koja to ime potpuno zaslužuje. Uredništvo „Matice” samo kudi to pesništvo, ali ono opet pripisuje pesništvu značenje koje ono niti je kadgod imalo, niti ga može imati, a to je, kad veli: da kod nas nema pesničkog genija koji bi mogao pokrenuti narod u borbu za oslobođenje. Takvog ličnog genija niti je ikada bilo niti ga može biti; takav je genije narod sam.
    Sve pobude koje izazivaju patnju naroda, izazivaju ga i na borbu. One ličnosti u narodu koje su dublje i silnije osetile sve patnje što tište ceo narod i koje su kadre da iskažu ta osećanja u veštačkoj formi, to su pravi pesnici, to su probuđeni delovi naroda, to je narodna svest o sebi samom i svojim patnjama. Takvo pesništvo ne samo da je „vino” što uzbuđuje živce i krepi snagu, kao što reče brat Aberdar u pozivu na svoj „drugi jek”, već, što je mnogo važnije, ta probuđena svest naroda postaje zrak svetlosti što osvetljuje narodu put u njegovoj teškoj borbi. Takve su poete kod nas bili oni koji su pevali „narodne pesme” , takav je bio naš ili upravo crnogorski pesnik Petar Petrović Njegoš. Dakle, eto šta je nužno za pesnika: — da je on probuđeni deo naroda, tj. da je on živeo onim životom kojim narod živi; da je on patio one patnje (ili bar da su mu tako bliske) koje narod pati i da je on shvatio taj život, osetio bolju koja tišti ceo narod. Gde su ti pesnici kod nas? Znaju li oni narod, njegove nužde i patnje? Osećaju li oni to što narod oseća i što oni treba da iskažu? Otkud može da pevva ko o stradanju raje u Bosni ili u Boci kad ne zna ni Bosnu ni Boku ni po novinarskim člancima? Eto zašto je naše pesništvo prazno, što se vrze jednako oko lišća i leptirova, ili guguče i cmače se sa svojom „dragom”, a ako se koji put baci u „patriotsku pozituru”, onda je to tako nešto jadno, prazno, nategnuto, bez ikakvog osećanja, radi parade, jednom reči, to je upravo ono što ja nazivljem „duševno onanisanje”. Život narodni, to je sadržina — realnost poezije^[1]. Kod naših pesnika nema sadržine (bar ne sadržine koja bi vredela za narod), jer oni ne znaju za život narodni. Oni pevaju svoj život koji je često izopačen naopačkim pojmovima iz škole i rđavih knjiga. Eto, to je uzrok što naše pesništvo ne vredi za narod, a ne zato što je kod nas zavladao „materijalizam”. Tako isto ne bi vredeo za okate ljude spis „o bojama” koji bi napiao kakav slep od rođenja.
    Vrlo je važno da se shvati šta je to sadržina poezije za jedan narod ili za jedan vek. Kad se poezija tako shvati da je ona pojavljivanje života društvenog ili narodnog i da je to ona vazda, ma u kojoj se formi pojavljivala, u proizvodima pojedinih ljudi ili celoga naroda, u epskoj, lirskoj, dramskoj poeziji itd. — samo tada može da se shvati njeno pravo značenje i da se objasne takve pojave kao što je npr. njeno opadanje u Zapadnoj Evropi. Zapad je preživeo ono vreme kad su iz njegove sredine izilazile silne genijalne ličnosti da u svojim pesmama iskažu sve one misli, želje i nade što su pokretale celo jedno koleno ili da svojim gromkim protestom ili strašnim smehom protestuju protiv tereta što gnječi ceo narod. Narodi su još u našem veku izilazili u boj protiv svojih neprijatelja sa pesničkim oduševljenjem i sa pesnicima na čelu, pa šta je bilo? Pesnik Lamartin beše glavni vođa revolucije 1848. godine u Francuskoj; s pesničkim oduševljenjem borila se Germanija za svoju slobodu iste godine; s pesničkim oduševljenjem borili su se Talijani za svoju „jedinu Italiju”; tako isto Poljaci za svoju „Žeč pospolitu”, pa šta su dobili svi ti narodi? Palo je mnogo plemenite krvi, ali narodi ne dobiše ono za šta su se borili — ne dobiše slobodu onakvu kakvu su je oni želeli. Narodi uvideše da nije dovoljno pesničko oduševljenje pa da se postigne celj za kojim oni žude; oni doznaše da složeno socijalno pitanje ne može rešiti nijedan pesnika pa ma kako on genijalan bio; da se reši to pitanje, od kojega zavisi sloboda naroda, nužna je ukupna umna snaga mase naroda. Narodi počeše sve više sami da se zanimaju svojim tegobama; mesto pesničkog odušeljenja, poče sve više da zauzima maha razmatranje razuma — nauka. Takvo raspoloženje mase naroda jasno se opaža na suvremenoj poeziji. Lirizam iščezava sve više i više i namesto njega se javlja kritično razmatranje suvremenog društva sa svima njegovim potrebama. Suvremeni romani i drame prvih pesnika evropskih ne liče nimalo na velike pesničke proizvode pređašnjih doba; u današnjim pesničkim proizvodima ogleda se suvremena društvena nauka; pesnički oblik postao je nešto sasvim sporedno a glavno je propaganda onih misli što ih je izradila današnja nauka. Da spomenem samo spise Viktora Igoa koji je unekoliko poznat i našoj čitalačkoj publici. To nije opadanje pesništva, to je njegov prirodan razvitak i to je njegov najviši stupanj do kojeg se može ono podići — da se slije s naukom, kao što se filozofija slila. Od jednog romana kao što je Černiševskoga Čto dѣlatь? pa do naučnog spisa o „sociologiji”, samo je jedan korak.
    Eto zašto nema „poezije” na današnjem Zapadu. Sadržina pesništva, život narodni, toliko se razvio da se sad počinju ostvarivati oni ideali koje su nekada jedino pesnici nazidali i shvatili i koje su iznosili pred narod u svetlim bojama. Pesnici su većinom dostigli svoj zadatak. Nastalo je vreme praktičnog rada. Sada, npr., kada je pokrenuto pitanje o „oslobođenju ženskinja” i kad se to radi uveliko, bilo bi smešno kad bi koji na Zapadu počeo pevati o „pakosnici mami”, jer sad treba zasukati rukave pa raditi na tome da nikome ne smeta „pakosnica mama”. Ili kad su pokrenute mase naroda i kad su one već uzele da same rešavaju svoju sudbinu, da traže naukom i opštim dogovorom puteve kojima se dolazi do željene mete – sada bi bilo isto tako smešno kada bi se ko bacakao da „probuđuje” narode svojim „genijalnim” spevovima. Zato sad i nema tamo „poezije” onakve kako se kod nas razume. Njegove poete razumele su život narodni.
    Mislim da mi neće zameriti uredništvo za ovu iskrenu primedbu na njegov oglas. Današnji Zapad baš u ovom trenutku započinje iznova energičnu borbu protiv svojih tirana – borbu koja je bila prekinuta i zadavljena evropskim cezarizmom skoro dvadeset godina^[2]. Baš danas nama je veoma nužno da imamo jasan pogled na tamošnje događaje, jer se otuda imamo mnogome naučiti za naše potrebe. „Kad su ljudi izgubili veru u boga, izgubili su veru i u genije i u njihovu potrebnost”, veli Narodnoe dѣlo, organ ruske radikalne partije; mesto toga, narodi su na Zapadu dobili vere u sebe same. To je zakon ljudskog napredovanja. To neka nam je nauka.
        U Cirihu.

Napomene

1. Ovo što ja smatram za sadržinu poezije i što smatraju sve suvremene realiste, protivno je običnom, suvremenom shvatanju estetičara, među koje spada i brat Kujundžić, sudeći po svem dosadašnjem njegovom radu a napose poslednjoj kritici na „Teoriju poezije” g. Maletića. Estetičari vele da je sadržina poezije osećanje lepote a ne život narodni i sva osećanja koja on obuhvata. Ova zabluda estetičarska dolazi još od pokojne metafizike koja je pojam lepote opredeljivala kao „jedinstvo ideje i forme” i, prema tome, sve što je predstavljeno u takvoj formi da se podudara sa idejom, to je „lepo”, pa ma to bilo samo za se „gadno”, „užasno”, „glomazno” itd., to jest sva osećanja čovekova koja se sasvim razlikuju od soećanja lepote. Prema tome, estetičari nauku o umetnosti i nazivaju „estetikom”, tj. naukom o lepom i, kao što brat Kujundžić hoće, izlažu u njoj zakone lepote. Nego, gospoda estetičari zaboravljaju da svaki čovek kad pravi neku stvar, gleda da se njen oblik podudara sa idejom: cipelar kad pravi cipelu, krojač kaput, mašinista mašinu itd. i pri svem tom niko neće te stvari da meće u estetiku. Estetičari sasvim nelogično trpaju u estetiku — arhitekturu, a ostavljaju druge zanate. Ali tako isto, ako je sadržina umetnosti samo lepota, onda u umetnost ne spadaju ni drame ni romani na suvremenom njihovom stupnju, jer tu se danas izlažu i provode socijalne doktrine. Uopšte estetika, po definiciji njezinih pristalica, s jedne strane je vrlo širok pojam za nauku „o umetnosti”, a s druge strane vrlo uzan. Kao umetnost današnje realiste smatraju samo živopis, muziku i pesništvo, a kao nauku „o umetnosti” zakone u kojima se ogleda ljudski život u tim granama ljudske radnje. Omladini, koja hoće da ima zdrave pojmove o pravom značenju umetnosti, ja veoma preporučujem delo Černiševskog Estetičeskija otnošenija iskustava s dejstvitelnosti, Sočinjenija Černiševskavo, tom I, Ženeva.
2. Aluzija na reakciju koja je zavladala posle 1848. i trajala sve do pada Napolena III. — Primedba redakcije

Izvor

Matica, 31. maj 1870. Broj 15. Godina peta, str. 344-348.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Marković, umro 1875, pre 151 godina.