Puštenica

Puštenica Pisac: Svetozar Ćorović

Puštenica

     Mlada, ljepuškasta Habiba-hanuma leškarila je na mekoj, proljetnoj travi, ispod trešnje beharom okićene, i sisala slatku hurmu što joj je njezin Mahmut-aga iz čaršije donio. Oko nje, ispod sniskih plotova, mirišu sitne ljubičice, plave kao i oči njezine; pupčaju ruže, blijedo-rumene kao obrazi njezini; a, iza njihovih bokora, zasađena u širokoj bačvi, izviruje narandža, zlatna kao naknivena kosa njezina. Više glave joj u gustome beharu zuzukaju pčele, a u plavetnilu vedroga dana, vedra kao i lice njezino, kupaju se laste i cvrkuću šareni štiglići. U dnu bašte šapće šedrvan, izbacujući srebrne mlazove prema suncu, i drobeći rosni biser po travi, ružama i jorgovanima, koji ga opkoljavaju, i leprša hitri kosovac, verući se kroz granje njihovo. Habiba-hanumu dva puta su zvali u kuću i nudili je kahvom i lokumima, ali se ona nije mogla rastaviti od ovoga mjesta. Nije se mogla ni pomaknuti, odbijajući oba puta ponude i gledajući i dalje u vedrinu nebesku i u vrhove visokoga, plavoga brda, kuda su se odjutra pentrale nemirne koze i orila vesela pjesma čobanice.
      — Aman, aman, lipo ti je ovdi! — iznenada joj iznad glave zazvuča prijatan, zvonak glas i kadifasta ruka nečija spusti joj se na oči.
     — Ko si? — kao uplašeno zapita Habiba-hanuma, starajući se da progleda.
     — Ha,ha, ha, ha, — glasno se zasmija pridošlica i čitavu baštu zali srebrnim smijehom. — Pogodi, ko sam!
     — Mejrima!
     — Ja sam ...
     I mlada se pridošlica ispravi, nestašno zatrese trešnjevim stablom i beharski snijeg zaigra i zatreperi u vazduhu, pa se osu na Habiba-hanumu i okiti je po svilenim dimijama, po obnaženoj polovici njedara, po svoj kosi ...
     — Danas si nešto rahat — osmjehnu se ona na pridošlicu, pa se podiže i sjede u travi.
     Mejrima hanuma, tanka i vitka kao šibljika, vedra i vesela, uvijala se kao zmija i neprestano se smijala. Lice joj blijedo, gospodsko, da su guste kose i velike joj oči izgledale još crnje zbog toga, a dugačke minđuše u ušima još svjetlije, te su tresući se blistale se i prelijevale prema suncu.
     — Ama, šta ti je? — opet će Habiba-hanuma začuđeno. — Da nisi šenula?
     Mejrima se umiri malo, sjede na travu, pa obavi rukom glavu Habiba-hanuminu i pritisnu je na srce.
     — Danas... danas sam pušćenica! — reče, prigrlivši je još jače. — Ha, ha, ha, ha, pušćenica!
     Habiba-hanuma izvi joj se iz zagrljaja i pogleda je ozbiljno.
     — Pušćenica?
     — Pušćenica jakako — ponosito odgovori Mejrima-hanuma i zatrese glavom, a veliki đerdan, iskićen zlatnim mahmudijama, zazveketa joj na vratu.
     — Ama šta to ti govoriš? — zapita Habiba, gledajući je sve oštrije. — Maskariš li se, šta li? Ako je maskara, ne valja ti!
     — Nije maskara, nego zbiljcata zbilja — brzo dočeka Mejrima. — Moj me Salih-aga pustio ...
     Habiba se prisloni leđima uz trešnjevo stablo i skrsti ruke na prsima.
     — A što? — zapita.
     — Što sam ja tako hotila! — osiječe Mejrima, sijevnuvši očima i isprsivši se, a đerdan opet zveknu.
     — Ti si hotila da se pustiš?
     — Ja, ja, ja, ja, ja!
     Mejrima-hanuma zasmija se opet.
     — Ama kako je to bilo? — zapita Habiba, ne mogavši se nikako pribrati. — Salih-aga je tebe pazio k’o iko ikoga!
     — Pazio me, pazio — upade Mejrima bezbrižno. — Ama ja nisam njega.
     — A kako je bilo?
     Mejrima-hanuma poćuta malo, zagladi bičeve kose koji joj padahu po čelu, pa uze Habibinu ruku i poče je milovati.
     — Sinoć je to bilo — poče, zagledavši se u šedrvanovo biserje, kako se u duginim bojama prelijeva prema suncu. — Iza večere ostali u sobi ja i Salih-aga. Gledam ga ja, a on mi nekakav star i nije lip, k’o što mi se prije činio. Lišce mu se počelo skupljati, a iz brade mu izviruje nekoliko bilih, sidih dlaka. Gleda i on mene i smije se. Veli: "Svaki dan si mi livša” ... Pođe, da me ufati rukom za podbradak, k’o i prije, i da me poljubi. A meni se smuči! Ispali mu zubi, pa kad se smije još ružniji! Odgurnem mu ruku i odskočim u kraj sobe. Počnem se svlačiti. Zbacim sa sebe i ječermu i dimije i sve, umotam se u tanki čaršaf, pa pođem dušeku, da spavam. On stade preda me. Trese mu se brada, ruke mu se tresu, a zažagrio očima, pa k’o da će me proždriti. Hoće da me zagrli ... „Biži”, kažem mu ja, „ja ću spavat’...” „Nećeš”, veli mi on, a sve se više trese ... „Hoću” ... „Nećeš!”... Ja odskočim od njega i pribijem se uz duvar ... „Nemoj me ti dofaćati”, velim, „ja neću s tobom” ... On stade ... „Nećeš?” ... „Neću!” ... On me pogleda, a oči mu još više sivaju... „A znaš li ti, šta po našeme zakonu može bit’, kad stopanica kaže svome domaćinu neću?” ... „Znam” ... „Pa opet nećeš?” .. . „Neću” ... On se načomrdi i stisnu zube. „Ama baš nećeš?” ... „Neću, neću, neću”, velim ja ... On se zaustavi i uprije prstom u vrata ... „E, obuci se, pa mi hajde iz kuće. Nisi više moja žena!” ... Mene k’o da sunce ogrija! Odmah prifatim haljine, obučem se brže nego ikad i prigrnem feredžu... „Ama, zar se baš neš pokoriti?” pita me opet, a glas mu mehak k’o mehlem ... „Jok!” ... I pođem ... Otvorim vrata, a on opet preda me. Sjaje mu se oči, suze mu se svitle na trepavicama, ama se sve susteže i neće da zaplače... „I nećeš?” opet pita još mekše ... „Neću!” ... I on se izmaknu, a ja prođoh. Jutros me pustio i pred kadijom i sad sam pušćenica ...
     Mejrima-hanuma poče tapšati dlanovima i sjedeći poigravati na mjestu.
     — Međer si baš šenula! — tužno prošapta Ha-biba. — Šenula si!
     — Nisam. Ja sam to maksuz učinila! — upade Mejrima brzo i prkosno je pogleda.
     — Maksuz?
     — Jesam. Bio mi ćeif taki i hotila sam da budem pušćenica. Stoga sam i kazala „neću”.
     Pčele su zuzukale, šedrvan je šapćao, štiglići su cvrkutali u vazduhu. Behar-snijeg padao je još i sada pomalo i kitio im kosu, a one su šutile i dugo, dugo gledale se nijemo, netrenimice ...
     — A znaš li ti zbog koga sam to učinila? — opet će Mejrima-hanuma, pošto je Habiba ništa više nije ni pitala.
     — Zbog koga?
     — Zbog Sadik-efendije ... On ti je rođak, pa ti znaš i kakav je i kako je lip. Aman, kad on govori, slađe ga slušat’ nego šedrvan.
     Habiba-hanuma se načomrdi.
     — A što si zbog njega učinila?
     —Pa ... pa ... — poče Mejrima kao postiđeno, obarajući oči i čupkajući travu oko sebe. — On mi drag...
     — A di si ga vidila?
     Mejrima iskrivi glavu i, ne dižući očiju, nekako mazeći se prošapta:
     — Onomadne ... Na Ahmetovoj svadbi.
     Ahmet im bio neki daljni rođak i nedavno mu obje bile u svatovima.
     — Pa šta je bilo? — zapita Habiba oštro.
     — Bila je noć, pa ni sama ne znam kakvim sam poslom izišla u noć, u pomrčinu — poče Mejrima jednako maznim glasom. — Tamo sam zatekla njega sama. Dig’o glavu put neba i zar, broji zvizde.
     — I on ti se javio?
     Ona uzdahnu.
     — Javio mi se i progovorili smo ... Smela sam se, pa nisam mogla da pobignem i da se sakrijem ispred njega. Razgovarali smo. I on mi reče kako sam lipa, kako nije vidio nikog livšeg. Reče, da mu je žao što nisam udovica jali pušćenica, pa da me uzme ...
     Habiba-hanuma pažljivo joj je slušala svaku riječ, stresajući opali behar sa kose i gnječeći ga među prstima.
     — I nije više ništa bilo? — zapita.
     Mejrima-hanuma, postiđena, okrenu glavu u stranu i opet se poče uvijati.
     — Ne znam kako je bilo, — reče, — ama govor mu sladak ... a svatovi ... i ja sam bila rahat i nisam znala za se i ...
     — I?
     — .... poljubi me. Zagrlio me i poljubio pravo u usta.
     Habiba joj se primače bliže.
     — A ti?
     — Ciknula sam, otela se i pobigla. Nisam ga više ni vidila. Ama kako me poljubio i sada mi gori na ustima k’o vatra ... Gori mi svaki čas, a kad pomislim na njega, gori još više ... Prži me ...
     — I stoga si ostavila Salih-agu?
     — Stoga. Dotad mi se nije ni činio ružan i bio mi drag, ama ga otad ne mogu gledati! Mrzak mi. I što je on mrži, sve mi Sadik-efendija draži, a usta gore ... gore ...
     Habiba-hanuma se osmjehnu i tužno klimnu glavom.
     — Ružno si učinila, — reče — ružno, ružno, ružno!
     Mejrima se ispravi i opet joj prkosno pogleda u oči.
     — Znam i ja da je ružno i o tome nećemo govoriti, — osiječe. — Nego ja sam došla tebi da te nešto molim, pa ako ćeš mi učiniti i učini; ako nećeš, nemoj ...
     — A šta ćeš? — zapita Habiba-hanuma, meko kao sažaljevajući je.
     — Lipo ću — nastavi Mejrima živo. — Ti si rodica Sadik-efendijina, a moja si jaranica, pa lipo da mu odeš i da kažeš da sam ja pušćenica, pa da me sad uzme.
     Habiba-hanuma se trže.
     — Ti si šenula! Šenula! — viknu opet. — Šta ti misliš?
     — A što? — začuđeno zapita Mejrima. — Zar je to ružno?
     Habiba je uhvati za ruku i privuče sebi.
     — A zar nisi ništa čula?
     — O čemu?
     Habiba je privuče još bliže i šapnu:
     — Pa baš je Sadik-efendija sinoć isprosio rođenu sestru Ahmetovice ...
     Mejrima-hanuma se ispravi, prigušeno ciknu i počupanu travu ispusti iz ruke.
     — On?
     — U prvi petak uzeće je ... Ja se i čudim šta si radila, a nisi nikoga pitala ...
     I objema rukama zagrli je i, kao razmaženo dijete, šapatom je poče koriti. A Mejrima ciknu opet, opet se izvi poput zmije i jecajući zaroni glavu u Habibino krilo. Njezino jecanje čudnovato se stapalo sa zuzukanjem pčela, šaptanjem šedrvana i cvrkutanjem štiglića. A vedri, proljetnjk dan smiješio se na njih i beharski snijeg još im se krunio na kosu...

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 57-63 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.