Put u Gornjak
| Put u Gornjak Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1857. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Put u Gornjak
Od Velikog Sela do samoga Ždrela
Kô da j' vila neka ćilim razastrela
Od zelene trave i svakakve šare,
Da sebi domami umorne bećare;
Pa dokle ti vila lakkog sanka bira,
Hlađan potok slabe noge ti ispira,
Vetrovi ti tihi lepi miris daju,
Zaslađene hrane gorkom uzdisaju...
Sa dalekog puta umoran sam seo,
Ne bi' l' sanka naš'o, setan, neveseo.
Povilo se cveće, polegla je trava,
Ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti...
Mnogo li sam strad'o, kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče...
U mislima, tako, uzdahn'o sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam —
Što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat' sam mor'o ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram' —
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svez'o, opanak priteg'o,
I ja bih sa suncem nekud dalje beg'o;
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram, što ona prideli.
Vidiš ono stenje, što se nebu penje?
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...
K'o bolanog nada, nebu podignuta,
Podiže se gora od kamena ljuta,
Bonu diže glavu, a kolenom kleca,
Kamenito srce Mlava joj proseca:
Zajazit' se ne da, mumla, ječi, stenje
I u muci teškoj proždire kamenje;
Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija,
Samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
Plamenita munja opali joj lica,
Da većma potamni, sramna prokletnica!
U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
Zato negde grmi i nemo počiva:
Blagoslov je prokl'o srpski care Lazo —
Kako bi joj i Bog milosti ukaz'o!?...
Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
Ali kuda, kuda? — Kud sam or'o hodi.
Poviše oblaka, i od neba više,
Jer umesto neba, pust se kamen diže...
Ne čuje se tica, baš nikakva glasa,
Do večite huke bezbožnih talasa...
Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,
U 'vakoj se gori najlakše zaluta;
Oslabele noge dalje ne možedu,
A i kud ću dalje... dalju tražit' bedu?...
Iznemoglo telo survalo se dole
Pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
Čuvala je verno svoga gospodara,
A danaske šta je razvalina ova?...
Postala je gnezdo surijeh orlova!...
Slušala je negda bojnih truba zvuke,
Šta danaske sluša?... Međede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala —
Namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leže stare slave zanci,
Oružije svetlo, konji i junaci...
Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
Iz prašine njine gušteri se kote...
Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
Valjda gdegod bliže miran krov se diže,
Ili dobar pastir stadu sledi belom?...
Al' ništa ne beše u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini puk'o
I u pukot svoju sve živo povuk'o!...
Al' šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara
I po hladnoj steni zlatne pruge šara.
Jedno se je zvono s bele kule čulo,
U mome je srcu triput odjeknulo;
Zapojaše tiho kaluđeri sveti...
Možete l' me, noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
Primiće me u dvor, strana, nepoznata;
Odmor će mi dati, to mi samo treba,
A blagoslov na nas Bog šalje sa neba!...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|