Protekcija (komedija u pet činova)/36
IV
AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNjI
MANOJAO: A šta si se ti, snaho, tako zamislila? Biće praviš planove kako ćeš se smestiti u Beogradu?
SAVETA: Pa i to, bome! Eto, kad se zrelo razmislim, nemam ni čestite haljine da izađem u svet. Aćime, to bi nam morala biti prva briga da napravim haljinu.
AĆIM: Pa jeste, zato smo i tražili premeštaj, zbog tvoje haljine.
SAVETA: Ali, čoveče, pogledaj me, ako imaš očiju. Pa valjda i ja u svojoj tridesetoj godini treba da izgledam k svetu.
AĆIM: More, ženo, pa tebe će Julka još malo pa stići u godinama. Woj je već dvadeset.
SAVETA: To se tebe ništa ne tiče koliko Julka ima godina. Hoćeš valjda sad, pod starost, da se mešaš u ženske poslove. Što mora biti mora, ja sam predsednikovica i moram imati čestitu haljinu, inače kako bi me svet poznavao?
AĆIM: Ama, za to se ti ne brini, Saveta! Ovde u Beogradu ima tako mnogo predsednikovica, da svet i ne zna koja od njih ima novu haljinu a koja staru. Nego, deder ti da mi zbrinemo druge preče brige.
SAVETA: Pa ako je to, a ono meni je najpreča briga ovo dete što si uhapsio.
AĆIM: Pst!
MANOJLO: Pst!
AĆIM: O tome nemoj tako glasno govoriti.
MANO JLO: Šapći!
SAVETA: (Šapćući): Pa dobro, dokle ga misliš držati tako?
A ĆIM: (Šapćući): Dok se stvar potpuno ne svrši.
MANOJLO (Šapćući): Dok se potpuno ne svrši.
SAVETA (Opet šapćući): Pa ti reče da je sve svršeno kod ministra?
AĆIM (Šapćući): Obećao, al’ treba da potpiše. Od obećanja do potpisa koji put je dalje nego od Beograda do Carigrada. Treba da potpiše, Saveta!
MANOJLO (Šapćuća): Crno na belome!
AĆIM (Šapćući): A ako ovoga pustim, pa raspali ono...
MANOJLO (Šapćući): „Tečete zvanja i položaje!”
AĆIM (Šapćući): Ode sve do đavola!
SAVETA (Šapćući): Pa dobro, a šta ćemo s onom drugom brigom, sa Julkom?
AĆIM (Glasno): E, to govori glasno.
MANOJLO (Glasno): Sasvim glasno!
SAVETA: Pa reko’, šta ćemo sa tom brigom? Mladen je položio ispit, pa će sad doći i tražiti da mu otvoreno kažemo.
AĆIM: E, pa, kazaćemo mu otvoreno.
MANOJLO: Sasvim otvoreno!
SAVETA: Znam, al’ šta ćemo mu kazati?
AĆIM: E, to ne znam ni ja.
SAVETA: Kaži ti meni, je li to izvesno da ti dobijaš Beograd?
AĆIM: Ama zar ti nisam kazao! Nije to da kažeš da smo onako s nogu razgovarali, nego „Izvol’te sedite, gospodine Aćime!” — „Izvolte cigaru, gospodine Aćime!”
MANOJLO: „Šta želite, gospodine Aćime?”
AĆIM: Razume se! Pa ja njemu...
MANOJLO: „Taka i taka stvar, gospodine ministre”.
AĆIM: Jeste. A on meni...
MANOJLO: Vi to zaslužujete, gospodine Aćime; ja ću to učiniti, gospodine Aćime!”
AĆIM: „Budite bez brige, gospodine Aćime!"
SAVETA: E, pa kad je tako, onda možemo Mladena odbiti. Ne kažem da ga prosto oteramo, nego lepim načinom reci, kako ti se on jako dopada, ali ne možeš da mu daš ćerku.
AĆIM: Pa kad mi se dopada zašto onda ne mogu da mu dam ćerku?
SAVETA: E, pa, ako ti se tako ne sviđa, a ti mu reci u oči.
MANOJLO: Sasvim, u oči!
AĆIM: Pa dobro, al’ šta da mu kažem u oči?
SAVETA: Da mu kažeš: da je suviše visoko skočio kad je poslao provodadžiku da traži tvoju ćerku.
AĆIM: Dobro, kazaću mu! (Razmisli) Nego, znaš, Save-ta, bolje kaži mu ti to. Onako, tebi više liči da mu kažeš da je suviše visoko skočio.
SAVETA (Pogleda na prozor): Iju! Eno ga kao naručen. Baš pravo ovamo. Ja odoh, Aćime, a ti mu reci! Nemoj da propuštaš, nego mu reci otvoreno. (Odlazi naglo.)
|