Protekcija (komedija u pet činova)/33
ČIN TREĆI
Manojlova soba iz prvog čina.
I
JULKA, JOVANKA
JULKA (Veselo skakuće, tašne rukama i peva): U Beograd, u Beograd, trala-la-la-la; u Beograd trala-la-la-la, la!
JOVANKA: Ta dosta, dosta već!
JULKA: Počeću opet da učim francuski: „Bon žur, sil vu ple, koman vu porte vu?”
JOVANKA: A klavir?
JULKA: I klavir, razume se! (Svira prstima kao po klaviru) Trala-la-la, trala-la, la-la! Zamisli, stan na Terazijama, pa klavir kraj prozora. Pa tu prolaze činovnici, mladi trgovci, oficiri. Prođe na primer neki stariji gospodin, a ja onda (Pevuši nešto tiho i tužno) trala-la-la-la; a prođe mlad oficir, razume se sa crvenim pantalonama, a ja onda (Burno i vrlogaasno) Trala-la-la-la! Pa mora da okrene glavu.
JOVANKA: Blago tebi, kako tebe sve to veseli!
JULKA: Pa onda Topčider, Kalemegdan, balovi, koncerti, pozorište. Ah pozorište, loža, dekolte, a napred u foteljama oficiri...
JOVANKA (Smejući se): Oni sa crvenim pantalonama?
JULKA: Razume se! Pa onda Kalemegdan. Za Kalemegdan ću napraviti nekoliko haljina. Prvo plavu kao nebo plavu, pa ovde za pojasom beo cvet... Pa ja idem napred, a majka za mnom, a klupe u parku poseli mladi pisari, advokati, profesori, sekretari, oficiri, a ja prolazim a oni se gurkaju: „Koja je ovo, ovo je nešto novo za Beograd?” Drugo veče obučem žutu, kao limun žutu haljinu, a za pojasom crven cvet, pa opet ja napred a majka za mnom, a oni na klupama šapću: „Ovo je ona sinoćna!” Posle, zna se već kako ide; ispustim kišobran, mladi gospodin skoči i doda mi ga, ja pocrvenim i kažem mu: „Hvala”. On uzbuđeno odgovori: „O, molim, za mene je velika sreća ova usluga!” Sutradan on mi se javlja i nasmeši se; trećega dana on mi se javlja, nasmeši se, a nasmešim se i ja na njega i onda... no, znaš kako to ide posle.
JOVANKA: Ja ne znam.
JULKA (Iznenađena): Kako? Zar ti nisi još nikad volela?
JOVANKA: Nisam!
JULKA: I tebe niko kije voleo?
JOVANKA: Nije!
JULKA: Iju! Je li to moguće? To je prosto nemoguće! U Beogradu pa ne biti zaljubljen? Ja mislim da u Beogradu svaka devojka mora biti zaljubljena. Pa zar te niko nije ni onako malo ispod oka, malo vragolasto, pogledao?
JOVANKA (Za se): Bože moj!
JULKA: Čekaj samo dok se preselimo, pa ću te ja naučiti kako se to radi. Beograđanke uvek misle da mi palačanke ništa ne znamo, ali se varaju, bome! Čekaj ti samo dok ja dođem u Beograd.
JOVANKA (Za se): On me je odista dosta čudno pogledao.
|