Prosjakinja na mostu
Talasi bistri tiho žubore.
I putujući k'o da romore:
Kol'ko smo samo bolnih jauka,
Kol'ko uzdaha i teških muka,
Koliko plača, kol'ko cvilenja,
Koliko samo tužnog molenja,
Putujuć k' moru dalje nosili,
I svud milosti tužno prosili.
Tamo na mostu dugom, širokom,
Što se nad rekom diže dubokom,
Jadnica jedna — tugom skrhana,
Proseći cvili svakoga dana.
Ah, zaman molbe — jadnice prosti! —
Na svetu davno nema milosti...
„O dobri ljudi milost pružite,
Bogu se moćnom tim odužite,
Pružite darak, prušte bogati,
Tim ćete bogu poštu odati.
Tako vas sreća vazda pratila,
I muške teške čase kratila;
Tako vam zvezda zdravlja sijala
I u kolevci čedo nijala."
Zalud je jauk, zalud uzdasi,
Zalud su molbe i tužni glasi,
Zalud je sve to — nema milosti
U svetu mržnje, zlobe pakosti.
Da, svet je ovaj grešnik grešnika.
Ljudi su nemi — srca kamena,
A duša im je — duša paklena;
U njih je demon — demon gordosti.
Sebične celji, laži, podlosti
Molbe im pre će led istopiti,
Nego li što će njih umoliti!...
„A zar bog, majko, bedne ne voli?
Zar patnja naša njega ne boli?
Sirote zar on bedi ostavlja,
I njih za navek sve zaboravlja?
Zar mogu jedni mnogo imati,
A drugi od same gladi skapati?
U grešnom sanu jedni snevati,
A drugi mrve hleba nemati?
Zar da u bedi oni umiru,
Što put bogatstvu svima utiru?
Je l' pravo to?
Ili je gluh — il' je nem taj bog?
Il' nema boga — niti neba tog?"
Al' tužnom jadu nema odjeka,
Do samo što mu žubori reka,
A bistri vali dalje protiču.
Pored nevolje, patnje promiču!
1895 g. Šabac
