Priča o jednom čuvaru pruge

Priča o jednom čuvaru pruge  (1942)  Pisac: Dimitrije Ljotić

Mi smo godinama bili kao čuvar pruge što pokušava jurećem vozu da znacima iz svog fenjera kaže izvesne važne istine. Davali smo znake mašinovođi i ložaču, — davali ih vozovođi i sprovodnicima voza, davali putnicima. I to ne — mnogo komplikovane stvari, — sasvim proste istine: da je ogromna opasnost pred vozom, — da treba hod voza sasvim zaustaviti, da su naši koloseci podlokani, a most nabujalom vodom skoro odnet, — dok na drugoj strani reke ni pruge ni nasipa već nema. Mašinovođa je na sve to udario čuvara po fenjeru žaračem, te ga je ovaj iz ruku ispustio. Vozovođa se nagao iz jurećeg voza da čuvaru ljubazno dovikne da ga treba zatvoriti u ludnicu. Neki putnici su ga pljuvali, a neki uzdignutim pesnicama pretili.

Voz je pobedonosno progurao pored sirotog čuvara pruge — i njegovog razbijenog fenjera. A odmah zatim desilo se ono što je čuvar hteo sprečiti: voz je naleteo na rovitu prugu, prednji vagoni s lokomotivom su uspeli da naiđu čak i na most, zadnji su ispali i odvojili se od voza s ove strane i preturili, — prednjima se to desilo na samom mostu, pa neki pali u reku nabujalu, a neki se zadržali na stubu kao čudom nekim, — lokomotiva sa dva tri vagona preletela s one strane i upala u duboki mulj. Nesreća ogromna i neviđena. Zapomaganje jezivo. Žrtve nebrojene.

Tako biva uvek kad se signali ne daju: voz juri, pruga slobodna, a čuvar pruge zaspao. Njegov fenjer čkilji pored njegovog kreveta. A nesreća zija pred jurećim vozom.

Ali tako biva i kad se signali daju, a niko neće da ih vidi.

O! Nije tragedija u ovom drugom slučaju u osramoćenom čuvaru pruge i njegovom razbijenom fenjeru. Tragedija je u rastavljenom vozu, prevrnutim i polomljenim vagonima, u putnicima izmrcvarenim, podavljenim i osakaćenim. Čuvar pruge i njegov razbijeni fenjer dolaze u tu tragediju samo kao objašnjenje zašto se nesreća dogodila, a sami nisu nesreća.

***

Od marta 1939. naše signalisanje je prešlo u naš Bilten. Jedan po jedan od naših ranijih listova behu zabranjeni. Onda smo se svom snagom bacili na Bilten. Svakih deset dana otprilike izlazio je po jedan broj. Tako godinu i po dana. Zato vreme napisali smo mnogo strana da izložimo, objasnimo i dokažemo samo nekoliko istina.

Nekoliko puta manuti fenjerom bilo je dovoljno za to. Ali jureći voz nije zaustavljao hod. Signali čuvarevog fenjera morali su zato biti produžavani i umnožavani neprestano.

Zato nekoliko redaka nije bilo dovoljno. Zato je napisano za osamdeset nedelja preko hiljadu tri stotine štampanih strana. Samo da nekoliko krupnih istina saznadu mašinovođa i ložač, vozovođa, sprovodnici i putnici jurećeg voza kroz noć koja je zemlju obuhvatila, voza koji se zvao Jugoslavija.

Molimo da nam čitaoci ne prebace uobraženost. Da ne kažu: „Šta? Vi da sprečite takvu nesreću? Sa Vašim Biltenom!” — Molimo ih da se sete našeg gornjeg primera. Zar sasvim skromni, nepoznati, siromašni usamljeni čuvar pruge, pored koga svaki dan stotine miliona bogatstva zemnog prolete i hiljade putnika, često svetski čuvenih ili izvanredno bogatih i slavnih, ne može sa svojim zamašćenim čkiljavim fenjerom da spase od ogromne nesreće po danu i noći jureće vozove? A mi smo tu sebe sveli samo na njegovu ulogu. Ni malo važnu. Važniji su svakako svi oni što guraju vozovima, što svaki dan prolaze pored čuvara pruge.

On je radi njih a ne oni radi njega. Ne prebacujte nam dakle ni uobraženost ni neskromnost.

— „Eh!” — Dobacuje nam naš pronicljivi čitalac, „ne pravite se tako naivni kad niste. Nije vaša neskromnost u poređenju sa običnim čuvarem pruge, već sa čuvarem pruge koji nije spavao, koji je video opasnost, koji je istrčao u voz, koji je očajno davao znakove da se voz zaustavi, čiji znakovi nisu bili primljeni, koga je čak mašinovođa udario žaračem po ruci te mu fenjer iz ruku izbio. I tako dalje, i tako dalje”.

— Imate pravo! Odgovaramo mi sasvim ponizno našem čitaocu. Priznajemo grehe svoje neskromnosti. Molimo da nam to oprostite. Iskreno molimo. I verujte da i nama nije ugodno o tome govoriti, utoliko pre što se već nesreća dogodila.

Naša uloga je neuspela. Nesreću nismo sprečili. Sad ćemo biti samo svedoci pred istražnom komisijom koja mora doći, sigurno mora doći.

Ali znate li, čitaoče — prijatelju, zašto o tome govorimo: Zato što se sve nesreće još nisu dogodile. Još ima živih putnika u raskomadanom vozu. Još ima vagona koji vise na porušenim stubovima. Zbog toga govorimo. Da je sve gotovo, verujte, ne bismo ni pisali, ni govorili. Nemamo želje, ni vremena, da pišemo ni memoare ni istoriju, ali hoćemo, moramo i nemamo kud već u istoriji da učestvujemo, jer smo tu u životu, u punom životu. Zbog još nedogođenih nesreća, zbog još nepogibših putnika pišemo, da ih opomenemo na čuvara pruge i njegov bedni i prezreni fenjer koji nisu hteli videti ni poslušati. Da bi bar sad poslušali. Sad kad se toliko već zla dogodilo. Da poveruju bar sad kad onda nisu.

Da se drže mirno u onim vagonima što vise nad vodom ili su se izvrnuli po nasipu, jer najmanji nerazuman pokret može ih strmeknuti u nabujalu reku. Da dobro paze na svaki korak svoj bar sad, kad su onda s hukom i sladostrasnim zadovoljstvom i mašina i vagoni, i vozovođa i mašinovođa, i ložač i sprovodnici i mnogi putnici, jureći vozom, gurali kroz tamnu noć tamo gde se sad nalaze.

A to pišemo, jer i sad vidimo neke pesnice podignute u prevrnutim ili nad vodom visećim vagonima, ili u onima što su u mulju zaglavili, — i sad kao da čujemo mnogu psovku upućenu nama koju je već u ranijem proletanju jurećeg voza pored čuvara pruge ovaj uspeo uhvatiti.

Nije nam do tih pesnica, verujte! Ta već smo rekli napred da u tome nije nesreća.

O kako je to sve malo i neznatno prema ogromnoj i neizrecivoj nesreći što je zadesila celi voz i njegove putnike.

Nego zbog toga što se bojimo da je to znak da se nesretni putnici još nisu snašli, još ne vide položaj svoj, još ne vide istinu.

Kako bi inače, da je vide, mogli produžavati da dižu pesnicu, škrguću zubima i dovikuju psovke bednom čuvaru pruge koji je baš hteo nesreću tu strašnu da spreči dajući one očajne signale svojim fenjerom.

Eto zato smo samo, verujte, molimo vas, ispričali ovu priču.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.