Priča o Srbima

Bilo je to u leto i na žarkoj vrućini. Gospod beše zauzet preteškim brigama. One Mu ne davahu ni glave da digne i samo usrdna pomoć svetoga Petra, vernoga Mu pomagača, olakšavala je donekle Njegove božanske napore. Radio je tako Gospod jednoga dana i brinuo kad, usred ovih napora, začu On nekakvu neobičnu larmu koja se sa Zemlje podizala. Ta larma, na koju se On najpre i ne obziraše, nako na nju nije navikao, postajala je sve jača, žešća i nesnosnija dok Mu, najzad, u onome Njegovome nebeskom radu, stade silno dosađivati.

Tada Gospod, ne mogući dalje da je podnosi, ostavi pero, podiže glavu, pa oslušnu i zamisli se, tru deći se da pojmi one čudne uzroke jedne tako nečuvene i paklene uzbune. Ali i pored sveg Njegovog božanskog staranja, to Mu ne pođe za rukom. Iznenađen time Gospod se obrati svetom Petru.

— Petre — reče on blago. Ovo nije bez ništa. Ne ostaje nam drugo nego da ti lično siđeš dole i uveriš se šta znači ova larma koja nam obojici toliko dosađuje.

Smerno i krotko sv. Petar pokloni se tada Gospodu, obećavši da će tačno ispuniti ovu Njegovu želju, pa se brzo spremi i navrat-nanos siđe na Zemlju. Ali ne potraja dugo, vrati se on natrag, i vrati se brže nego što je i sam Gospod očekivao, pa stade pred Njega:

— Gospode — reče Mu on - evo ispunih ja Tvoju naredbu i saznah ono što si želeo. Urnebes onaj dole na Zemlji, a zbog koga nas dvojica ne mogasmo ništa da radimo, ne potiče ni od koga drugog, već glavom od Srba, od onih koji Ti inače nikada mira i spokojstva davali nisu.

— Gle! — začudi se ipak Gospod. Šta mi kažeš? Dakle od Srba? A šta bi oni hteli? — Srbi — nastavi sv. Petar — Srbi hoće da ratuju! — Da ratuju? A s kim i zašto? — pitaše Gospod, a sv. Petar odgovori: — S Turcima, Gospode! Zbog zemlje, vele, koju su im od predaka oteli. Tada se Gospod ponova zamisli, a posle male počivke: — Pa neka ratuju — Neka im se takva želja ispuni! Ali sv. Petar usudi se da primeti: — Gospode — promuca on. Ti reče neka ratuju. Dobro, i sam sam za to. Ali u tom ratu hoće li oni pobediti, ili će biti pobeđeni, jer i to…

— Petre — prekide ga Gospod — tačno sam znao šta ćeš me pitati. I baš to hoću da Mi ti kažeš, ali da mi rečeš po duši: jesi li za to da oni pobede ili da ih Turci pobede. Reci mi, dakle, slobodno, jer dobro znaš da sam ja na tvoje mišljenje uvek mnogo polagao. No na ovo sv. Petar oklevaše da odgovori i snebivaše se, pošto u tom času ne pogađaše volju Božiju. — E vidiš, Petre, — primetiće Gospod, izvodeći ga iz zabune i kad se uveri da svetac još uvek oklevaše — što se mene tiče Ja sam zato da ih pustimo neka pobede. Vrag bi ga znao zašto i ne znam tebi, ali su Meni ti Srbi vrlo dragi. Dakle neka pobede, kako sam kazao!… I doista, zbi se onako kako zapovedi Gospod. Napadoše Srbi Turke još iste jeseni, nadbiše ih i Kosovo, toliko oplakivano, osvetiše, pa sve to ispuniše lako, čudeći se i sami kako bez velike muke, sa pesmom i radosno, ostvariše one vekovne snove tolikih svojih naraštaja.

I opet bijaše leto i Gospod svejednako a sa sv. Petrom baktaše se i znojaše između bezbrojnih i zamršenih računa što Mu ih čitava vojska Njegovih svetaca svake godine u to vreme na vrhovno odobrenje podnosaše. Ali baš u jeku Njegova tako mučna rada ona čudna larma ponova Ga uznemiri. Gospod beše dobre volje zamisli se malo, ostavi pero, podiže glavu i opet blago pozva sv. Petra pa mu naredi da se se ponova potrudi do Zemlje i tamo izvidi u čemu je put povrati i još sa samih rajskih vrata doviknu Gospodu: Gospode, opet Srbi!

A sa svojim dobrim izrazom Gospod ga upita blago: No? A sad šta hoće? Opet da ratuju! S kim, pobogu? I zašto sad?

— S Bugarima. Ne daju im, vele, ono što su oteli od Turaka! — Dobro, a Bugari? Oni jedva čekaju, jer tvrde da su upravu! Pa lepo neka ratuju kad hoće Samo nas neka ostave na miru. - odobri Gospod I rekavši ovo On se taman htede ponova zagnjuriti u sijaset onih svetačkih bilansa, kad Ga sv. Petar opomenu: }- Gospode primeti on. } Ti zapovedi da ratuju. Ama opet ne reče ništa o pobedi. Ko će pobe diti treba i to da narediš, jer nisam rad da među nama bilo kakav nesporazum zbog toga nastupi. - - Srbi! zapovedi Gospod kratko i rukom dade znak da je razgovor svršen. I opet se zbi kako, reče Gospod. I Srbi pobediše braću i vratiše se kućama svojim ovenčani slavom junaka, ali još slaćom od prve baš zato što to behu braća koju su pobedili. • A posle toga opet prođe godina dana. Uvek neumoran, milostiv, dobar i blag radio je Gospod mirno svoje poslove, neizneveren nikad od svoga prvog pomagača, koji i sam ne poznavaše odmor i slasti od njega. Bejaše opet leto i računi svetaca zauzimahu svu pažnju njihovu, kad se namah, i opet sa Zemlje, zaori i zatrese jedna nova, ali nezapamćena uzbuna od koje se činjaše e će i samo nebo prolomiti se. Uzbuđen, a bogami donekle i naljućen, Gospod brzo dozva sv. Petra pa ga odmah posla dole te da se i po treći put uveri u čemu je sad razlog paklenoga ovog novog urnebesa pored koga je već i samom Njemu nemoguće da se svojim poslovima ozbiljno posveti.

Ali se On iznenadi kad sv. Petar i po treći put javi: Srbi, Gospode! Pobogu! - uzviknu tada Gospod, trudeći se koliko je god mogao da sačuva hladnokrvnost i zadrži A šta bi sad hteli? onu božansku svoju blagost. promuca sv. Petar kao I opet rat, Gospode! da se on stidi umesto Srba. A s kim, da od Mene nađeš? uzbuđenje upita Gospod. - ne krijući svoje S kim sad? Zašto sad? Sad sa Švabom. Oće, vele, da ih proguta! Poćutavši kratko vreme, Gospod opet odseče: Pa neka bude! Bavo nekʼ ih nosi! Neka ratuju! Molim, a pobeda? požuri se sv. Petar sa uobičajenim pitanjem, te da Ga posle ne bi uznemiravao. - - odseče strpljivi Pobeda na njihovoj strani! Gospod, dajući rukom znak sv. Petru da se udalji, jer hoće sam da ostane. I ponova se dogodi kako odluči Gospod. Odneše Srbi pobedu nad protivnikom i na dvema čuvenim planinama njihove zemlje, na Ceru i na Rudniku, potukoše ga do noge i slomiše potpuno. Tada im neizbrojna carska vojska i silan plen od nje pade u ruke, pa se slavno ime njihovo prenese širom sveta, čiji najbolji deo i sam beše u plamenu strašnoga rata. Ali tada, posle takve pobede, i za njihovu nesreću, Srbi se osiliše, zaboraviše Boga spasitelja svoga i rasrdiše ga delima svojim. Osiliše se oni i opiše ovim pobedama, pa se propiše, zavadiše i pokvariše tako da onaj skromni i pošteni narod niko više nije mogao poznati. Njihovom razmetanju nije bilo kraja, a hvale njihove nisu se više mogle podnositi, jer stadoše omalovažavati čak i svoje saveznike i u pesmama pevati kako im junačkog takmaca na svetu nema i kako će oni sad,i Belgiji u pomoć." I tako ta dreka ovakve njihove hvale i pretnje i onaj zaborav na Boga, dosadi i razgnjevi samoga Gospoda. Pa ozlojećen time Gospod pozva sv. Petra. verni moj, počuj me što Petre, ću ti sad reći. Čuj me, dakle: ovi Srbi, nezahvalni ovaj narod, dojadili su mi; dovde su mi došli. Blagost I tu Gospod pokaza rukom više glave. - — reče mu On - -

Moja i dobrota Moja, Milosrđe Moje za njih i dobročinstva Moja, o kojima si se ti bar toliko puta uverio, iscrpena su. Sam znaš da sam vazda bio na njihovoj strani i pobede im dosuđivao, budući uvek široke ruke za njih a na štetu drugih. Ali sad, sad evo priznajem ti, ja ih prezirem i o njima više neću ni da znam. Zato ti naređujem da ih ispred Mojih očiju ukloniš! Neka nestanu, nesretnici, neka propadnu, neka potonu, neka sasvim iščeznu, zemlju svoju rođenu neka izgube, neka im se traga ne zna, o njima, kao što rekoh, ni da čujem neću! Razumeš li me, Petre, verni moj pomagaču!

A sv. Petar tresući se sav od ovog strašnog gneva Božijeg, i zbunjeno čupkajući bradu, jedva izgovori: Razumem te, Gospode. Dosadili su!… I opet zbi se tačno kako reče Gospod. Kao besni, napadoše, sa svih strana, Srbe silni neprijatelji: zemlju im opustošiše, iz nje ih proteraše, mnoge pobiщe, a sela i varoši popališe im i sa zemljom sravniše. Tada mnogi poumiraše, a što ostade izgubi se bez trata, baš kako Gospod naredi, po mračnim gudurama, pećinama i šumama tuđinskim, te nestaše kao da nikad ni postojali nisu. I tek posle toga smiri se i vazduh i voda i nebo i zemlja, te se u tom miru Gospod odade brigama svojim na koje se nikad više ne potuži ni svetome Petru niti bilo kome drugom nebeskome svecu.

I tako, u tome predanome radu Gospodovom, prolažahu dani i meseci, sve do jednoga dana kad se najedanput, a pri osobito dobroj volji svojoj, Gospod opet ne opomenu Srba. Bilo je to u zimu, ali kad umesto snega On beše pustio veliku kišu te da bi oprala ljudske krvave tragove kojima je zemlja bila isprskana. Sedeo je tako Gospod sa sv. Petrom i sa njim ćaskao o svačemu, pa će tek najedanput reći: Ama, Pero! A sv. Petar pokloni se i odgovori: Molim, Gospode! Ama, boga ti, upitao bih te nešto. - Da čujem, Gospode!

Evo - nastavi Gospod. - Mislim maločas te na ovo te na ono, pa mi tek odjedanput nešto na um padoše Srbi. Da li ti, tako ti Mene, znadeš šta bi s njima, kud se dedoše ti ljudi, šta se s njima pogodi? Jer, evo, mi na njih besmo sasvim i zaboravili. Sv. Petar položi ruku na srce. odgovori on a ko bi i mogao - Gospode, znati gde su ti?! Kao što se sećaš naredi mi Ti jednoga dana, onda kad Ti ono dodijaše, da ih pošljem u bestraga, da ih uklonim ispred Tvojih očiju, kako im se traga ne bi znalo i ja, pravo da Ti kažem, tako i učinih. Od tada više nikad na njih ni pomislio nisam, e pa otkud ću sad znati gde su! Znam, znam, Petre, nastavi Gospod lepo je to što si ti Moju naredbu izvršio i sećam se Ja nje dobro. Ama, brate, priznaćeš i sam, i tako nije pravo: Narod je to, bratac, kao i svaki drugi moj narod, i ne može biti tako da ni Ja ni ti ne znamo šta je sa njima. Nego evo šta: kako smo mi inače, uglavnom, otaljali naše poslove i sedimo ovde tako reći skrštenih ruku, pravo je i Meni drago da ti sićeš dole i potražiš naše Srbe. Kao što rekoh, nemamo mnogo posla i Ja mogu neko vreme sam i bez tebe, pa ti zato dajem neograničeno odsustvo, sve dotle dok ih, jadnike naše, ma gde ne nađeš. A posle, videćemo šta ćemo s njima. Dakle spremi se, duše ti, pa idi! • I tako se sv. Petar obrete na Zemlji. Obrete se sv. Petar na Zemlji i stade tražiti Srbe. Pa ih je tražio, tražio, ali sve uzalud. Nigde Srba ni od korova, kao da su u zemlju propali. Gde nije išao sv. Petar i gde nije zavirivao i raspitivao, ali njih nema pa nema, te se on uveliko zabrinu kako će Gospodu na oči izaći. I tako sve bez rezultata do jednoga dana kad je mokla noć bila i kad se post poed okom nije video. Taman se sv. Petar stao ljutiti na samoga Gospoda što ga po najgorem vremenu šalje radi Srba koji su, po njegovom mišljenju onakvu sudbinu potpuno i zaslužili, kad se najednom obrete nad nekim maslinama. Obreo: se sv. Petar: nad maslinama, natukao kapuljaču na glavu i svemu puri kiša niz njega V mlazevima, kad mu se ujedanput učini kako među tim tim maslinama, mokrim do srži, miče

nešto baš kao da su živi stvorovi. Tada on uspori malo let i baš lepo začu gde jedna od onih prilika i čisto na srpskom opsova jednu kapku koja joj je, kako sv. Petar logično zaključi, morala pasti iza samoga vrata. „Tako mi Gospoda Boga, pomisli on, eto po ovoj psovci, rekao bih da sam nabasao gde treba.”. I bi mu milo i bog zna kako što će Božju volju moći ispuniti, jer dotle nikad nije bilo da naredbu Njegovu nije izvršio. Tada i u toj nadi reši se on da obleti nekoliko puta ukrug i pođe mu za krilom da se zadrži u mestu, kad začu nekakav žagor. Tu se on zguri i stade prisluškivati pa zamalo glasovi oni postadoše razgovetniji i jasno se začu nekakva prozivka sve poznatih srpskih imena kao što su Milun Jokić, Milovan Krivokapić, Gojko Gizdavić i druga. Onda ova prozvata imena stadoše redom odgovarati i to neka za, a neka protiv i sv. Petar, kad to ču, umalo ne vrisnu od radosti, jer mu sad beše kao dan jasno da to niko drugi ne može biti do Srbi, jer ih evo zateče na njihovom najmilijem poslu na glasanju. Tada srećan, što ih beše pronašao, pretvori se on u starca prosjaka, te ti najedanput siće među njih. Ali se brzo pokaja sv. Petar što je to učinio, jer mu se duša stade stezati od bola, videći ih kako jadni i žalosni izgledaju. Pribili se Srbi uza one mokre masline, pokrili se šatorskim krilima, sve po desetorica pod jedno, pa, pocrneli, pomodreli i mršavi kao avetinje, a pocepani kao prosjaci, te sede onamo prema maloj svećici, što se svaki čas na onoj kiši gasi, i onde turili nekakve kutije od konzervi i glasaju. Čim su ga ugledali saleteše ti ga oni da sedne, pa ga ponudiše peksimitom i konzervom što je još bilo ostalo, a onda jedni navališe da glasa u crvenu, a drugi u belu kutiju, pošto se pre toga svi složiše da i on ima pravo glasati. I tako glasa i sv. Petar, prvi put u životu, pa posle kad zbog ovoga nasta velika svađa ratosilja se on svega i polete Gospodu. ·

Veliko je bilo nestrpljenje u Gospoda kad je sv. Pe tar naišao. A čim svetac stade pred Njega On ga dočeka:

Pero, vere ti, šta bi? Govori, pronaće li ih? Jedva te sačekah da čujem šta Mi donosiš. Pronađoh, Gospode! odahnu umorno sv. Petar. A tako ti neba, gde su? Gospode produži sv. Petar Krfu. - Na Krfu? rade? Kako su? - zaprepasti se Gospod. eno ih na A šta Kako su, pitaš me Gospode? Pokisli kʼo nesretnici, propali kʼo niko, a glasaju, pa i mene nateraše da glasam. I tada i sam Gospod, kad ču ovo od sv. Petra, zagrcnu se i zaceni od smeja, pa kad se malo utiša: ako ćemo pravo dosta im je — Petre, reče bilo. Nego sad odmah duše ti, naredi: neka se izoblače i dobro na rane, pa posle more neka pređu, niko da ne fali, i zemlji svojoj neka se približe. A kad stignu tamo, odakle je mogu gledati, na samom pragu njenom, oko tri godine neka ostanu, i tek to kad se ispuni i kad budu dokazali da čuvaju zapovesti Moje i zakone Moje da paze, onda neka pobede, zemlju svoju neka povrate i triput je većom učine pa od tada neka žive i vladaju u sreći i zadovolj stvu sve dokle traje sveta i veka.