Primedbe na „Estetičke odnošaje veštine ka prirodi”

Primedbe na „Estetičke odnošaje veštine ka prirodi”  (1874)  Pisac: Laza Kostić

1. Ovde se odmah u početku promolila osnova svekolike zablude, kojom je ova rasprava Černiševskoga zadahnuta: njemu fantazija nije realna. To se može razumeti, kad se govori o politici, o ikonomiji i o drugim naukama, što imaju posla sa svakidanjim životom čovečijim ili sa onom stranom prirode, što se daje neposredno opipati i sagledati. Ali kad je ko naumio naučno raspravljati estetiku, što joj je fantazija, ako ne jedini, ono bar glavni predmet, onda sam odriče svojoj nauci predmet, sušnost. — Fantazija je isto tako realna, kao ma kakva druga funkcija čovečijeg mozga, kao ma kakva druga pojava u prirodi, kao padanje kiše, kao sevanje munje, kao sijanje sunca. Za to, što se njeno nicanje i stvaranje ne može uvrebati vivisekcijom ili pod stakletom, za to joj odricati realnost, bilo bi detinjasto prikrivanje svoje nemoći, bila bi naučnička naduvenost.
2. Ovako kuse pojave apsolutnoga nihilizma, kao što je ta uslovka „ako je još govoriti o estetici” moraju neugodno taknuti svakog čitaoca, u koga je kole zdrave svesti i osećanja za lepo i savršeno. Ili Černiševski misli, da ne bi trebalo više govoriti o estetici, pa onda, što zapodeva o njoj? ili kad već zapodeva, što ne kaže iskreno i pravce, da ne bi trebalo? ili misli, da ipak još treba govoriti o estetici, kao što odmah za tim priznaje da treba, pa na što onda ta nihilistička preseta?
3. Pisac je rekao u pređanjem pravilu, da je značajni pravac, koji vlada danas u nauci, „neverovanje u apriorističke — ipoteze.” A zar ovo, što sam ovde reče, nije najdeblja aprioristika? Zar pitanje o tome, šta je veština i poezija, tek tim postaje značajno, što priznajemo „veliko značenje istorije veštine”?
Ta nije li baš značaj same stvari, što nas privoleva, da joj ispitujemo istoriju? Pisac očevidno brka naše saznavanje stvari sa razvitkom, sa postankom njenim, brka objektivnost i subjektivnost, brka stvar i čoveka.
4. Ovo je očevidno protivuslovlje. Ako „za potpuno razvijeno mišljenje ima samo istino, a lepota i nema,” onda se nikako ne da razumeti, kako da „razvitak mišljenja u čoveku nikako ne remeti u njemu estetičkoga čustva.”
5. Da se pisac ograničio na obaranje „metafizičkog” pojma o lepome, na obaranje osobito one nemačke definicije lepoga, što je njome započeo, njegova bi zasluga bila tolika ista, koliko je zaišao obarajući jednu, pa još po estetiku kao nauku važniju, polovinu lepoga sveta, obarajući, uništavajući veštačku lepotu prema prirodnoj. Kako se prebacio, vidi se iz ovoga, što dolazi.
6. Ovde već počinje krpež. Kad se kaže o kojoj definiciji, da ne može izdržati kritike, onda je valja sa svim oboriti, ne posle ipak podvezati svoje umovanje na jedan odrpak te iste raščupane definicije, pa jednoj otvorenoj rani metafizičkog pojma nadojiti svoje realističko odojče. Kako može to dete odrasti zdravo? U ostalom i ne dolikuje ozbiljnom naučenjaku to hvatanje „za novo opstojatelstvo,” to izvrtanje reči, ili bar smisla reči, jer ona sistema, u koje je dotična definicija, jamačno nije htela ono reći, što Černiševski iz nje izvija.
7. Ali nije dovoljno ni „lepo napisati lice,” ni „napisati lepo lice” — treba „lepo napisati lepo lice!” — Ta to baš i jeste ono, oko čega se vrzemo: armonija suštine i oblika, „zlatan plod u zlatnoj zdeli.” — No kad pisac odgađa dalje razlaganje, i mi ćemo dotle odgoditi svoje primedbe.
8. Posle ćemo videti, da je pisac zaboravio na obećanje ove beleške, kojoj je glavna mana, što nam je pisac ostao dužan dokaz, da „veštačke izrade, probuđujući estetičku nasladu svojim veštačkim vrlinama, mogu probuditi dosadu pa i gnušanje suštinom izrađenoga.” — Mi bismo se zadovoljili ma i samim jednim primerom. U ostalom rečenica „probuđujući estetičku nasladu svojim veštačkim vrlinama” nikako ne dolikuje černiševskoj estetičkoj veroispovedi.
9. Ta je odredba očevidno i preširoka, a s jedne strane i teskobna. Prvome ne treba dokaza, jer u životu ima svaki dan stvari, koje nisu baš lepe. A da može biti lepote i u mrtvoj prirodi, to zna svaki pejsažista.
10. Černiševski jamačno nije čitao srpskih narodnih pesama, inače bi znao, da uzor-lepotice naših narodnih pesama rastu po kavezima,

„Niti znadu na čem žito raste
„Na čem žito, na čem rujno vino i t. d.

pa kamo tu „ozbiljnoga rada?” Pa i to bi znao, da u nas nije „vrsta bolesti, ako je seoska devojka debela.” To se možda može pripisati istočnom uplivu na naš narodni ukus, ali dosta da ga ima u srpskim pesmama, mimo koje ni kakav zapadni književnik ne bi trebao bezozirce da prođe, kad je u opšte razgovor o narodnim pesmama, a kamo li slovenski.
11. Gušter gadan kao kornjača? — Na čast vam! de gustibus et gusteribus ne ćemo da se prepiremo.
12. Ako to pri najete, onda ćete već i to morati dopustiti, da je veštačka lepota naučnom smatranju estetike pretežnija od prirodne. No na to ćete valjada doći i sami.
13. Imaju tome još jasniji uzroci za što je veštačka lepota po nauku više lepoga u objektivnoj prirodi. Pre svega vas pitamo: daje li se lepota u objektivnoj prirodi kritikovati, daje li se objašnjenjem popraviti, usavršiti, kao što to biva u svetu veštačke lepote? — Ne da. — A šta je poziv nauke o lepome, za što je na svetu? Da bude merilo kritici, kao zakon prema sudu. — Osim toga i za to je veštačka lepota po nauku važnija, što se postajanje, embriolođija, lepih veštačkih stvorova daje smatrati i razaznavati, što u objektivnoj prirodi do sad još nije nikom pošlo za rukom. — Vi nam uvek možete kazati kako je zamisao za ovu ili onu pesmu, ovu ili onu sliku, postala u vama; ali kako ste udesili da rodite ovo ili ono dete lepše od ostale svoje dece, to će vam biti malo teže razložiti nam.
14. U ostalom to će, po svoj prilici, biti onaj razlog Černiševskog, što je tako pridobio Sv. Markovića, kad je ono dokazivao suvišnost pozorišta time, što je potrebnije jesti i piti. — No da Černiševski ipak nije hteo reći, da je jesti i piti zaista uzvišenije od ljubavi, mržnje i t. d. to se vidi odmah iz pravila, koje dolazi. On je samo naumio dokazati, da nije zato uzvišenija, što „budi ideju beskonačnosti svojom neodoljivošću,” već prosto za to, što je strast po sebi „daleko silnija od onih svakidanjih običnih pobuda.” — Da je hteo više šta reći, bilo bi više nego omana, bila bi prosta glupost. No, kao što izložismo, mi mislimo, da mu ni ono nije pošlo za rukom, što je zaista hteo.
15. Dakle očovečenje, oličavanje, personifikacija prirodnih sila i pojava, to je divljaštvo? Zašto? Jer „nauka daje čoveku pojam o tom, da je život bilja i životinja savršeno različan od čovečijeg života.” Zar mislite, da svaki divljak u običnom stanju mišljenja nije kadar bolje razaznati život bilja i životinja od čovečijeg? Pa zar tek nauka „daje pojam o savršenoj razlici” čoveka i okolne mu prirode? — Na protiv, što se dublje upuštamo u nauku, sve većma uviđamo, da čovečiji život počiva na istim osnovnim zakonima, na kojima i životinjski i biljni. Svaka analiza prelazi u svojoj krajnosti u sintezu. Svako dublje ispitivanje u sravnjivoj nauci svršićete pre s uverenjem o sličnosti, nego o različnosti svega života.
Taj put, na koji nauka dolazi tek posle duge Odiseje analitičke, priroda ga je otvorila detinjem oku vaših divljaka baš u tim personifikacijama narodnoga pesništva. To nije ništa drugo, do urođena težnja čoveka, da se raširi po svoj prirodi, da svoju okolinu sebi asimiluje, to je onaj nagon svakoga deteta, da sve pojede, da je sve „njegovo” što vidi; to je, na posletku, u duševenom svetu jedna pojava osnovnog fizičkog zakona vaseljenskog, zakona gravitacije. Ta „detinjasta” težnja može se u docnijem razvitku naroda kao i pojedinog čoveka umeriti i ublažiti, ali izbrisati nikada. I ona nauka, koja bi se latila, da to učini, bila bi budalasta.
16. „Slučaj je često štetan za čoveka?“ — Ali je često i koristan. Već po tome vidite, da sa slučajem u estetici ne možete nikako izaći na kraj, a najmanje u razlaganju starogrčkog pojma o sudbi, a još manje u razjašnjaju novijeg pojma o tragičnom. Pre bi se moglo dopustiti i dokazati, da ni u životu, ni u prirodi nema slučaja (slepog slučaja, događaja bez povoda), nego što bi se slučaj mogao s razlogom uneti u nauku, a još manje u nauku o umetnosti, o lepoti. — Ona izreka jevanđelska, da „ni dlaka ne padne sa glave vaše bez njegova znanja” ima u sebi naučnu jezgru u pesničkom obliku proročanstva, misticizma.
17. Ali i to je „usiljena i preka” dedukcija iz teorije o tragičnome i o tragičnoj krivici, što je vi kritikujete. — Niko ne kaže, da je „svaki krivac, koji pogine,” jer onda bi, ne velim Dezdemona, ne velim Romeo i Đulijeta, već n. pr. i Merkucije morao biti krivac; a to niti ko ište, niti može iskati. Razgovor je samo o junacima tragičnim. Dezdemona nije junak. Tragičnost Romea i Đulijete leži u sukobu njihne prevelike ljubavi sa prevelikom mržnjom njihovih porodica, u njih je tragičnost naravstvenoga sukoba. — Na posletku, ako se može kazati, da ovaj ili onaj slučaj u životu ne ulazi u koju estetičku definiciju, time još nije definicija oborena. Samo ako bi joj se protivio koji od većih pesničkih stvorova, od priznatih uzora, onda se ljulja. Černiševski nije ni jednog takog uzora napomenuo.
18. I to se zar može reći u našem veku, kad ljudi padaju tusućama kao muhe po bojištima? Zar je sudba svakoga rekruta, što ga pogodi tane, tragična? Zar je sudba svake babe, što izdahne za pećkom, tragična? — I to mi se zove definicija, odredba! Zar vi ne vidite kakav nesmisao izlazi iz te odredbe, kad se uporedi sa vašom odredbom lepoga? „Lepo je život,” „tragično je smrt;” dakle: tragično nije lepo! Vi velite, da je Gustav Adolf bio tragične sudbine, ma da je „sa svim slučajno” poginuo. — Sa svim slučajno? Slučajno je samo, što je poginuo baš kod Licena, ili što ga je pogodilo baš ovo ili ono tane. Ali kad čovek opako leti u smrt, kao što je leteo taj severni Aleksandar, onda bi čudo bilo, da je u opšte izašao živ iz rata, osobito iz one žestoke bitke.
19. Da znate, koliko biste nam ugodili time, vi biste nam imenovali bar jednu iz tog „većeg dela tragedija Šekspirovih;” u toliko pre ste trebali to činiti, što ste malo čas ispovedili, kako „veći deo proizvoda veštine daje prava dodati: užasno, što postiže čoveka, više ili manje neizbežno je.” Kako to, da je „veći deo tragedija Šekspirovih” u sukobu sa „većim delom proizvoda veštine u opšte”?! Sad, ili Šekspir nije veštak, ili — vi nemate pravo. — U ostalom ovo celo pravilo, u kom se skupljaju rezultati dugog nagađanja, koliko je kratko, toliko je u svakoj vrsti puno nadrtosti i aljkavosti. Na pr. vi velite: „čini se, da vrlo često samo po navici tražimo u svakom proizvodu veštine neophodni suticaj okolnosti — — nahodimo — —.” Nije nam ni na kraj pameti, da je to, tako reći, uvreda po osetljivog i radoznalog čitaoca, ostaviti ga u najdubljoj neizvesnosti u važnom pitanju, od kud nama ta navika? Je li opravdana, ili nije? Možemo li se, ako nije, odviknuti od nje, ili ne možemo? — Zar vam se ne sluti, da je baš tu čvor celoga pitanja, da je to ona navika, osnovana u našoj prirodi, u sklopu naših živila, što nam kazuje, dopunjavati maštom svojom one praznine, izravnjavati one slučajnosti i neskladnosti, što u životu i u prirodi često kvare armoniju učinka? Zar vam se ne sluti, da je to baš ono, onaj „prizrak ideje”, što ste ga vi u svojoj odredbi lepoga onako na prečac odricali, a sad ga i nehotice priznajete u liku „navike.”
20. Ovde je zaista jedna ahilova peta nemačke teorije. Černiševski je osetio, da bi to bilo suviše teleologično, suviše za čoveka udešeno shvatanje, uzimati, da je fantazija prinuđena prerađivati lepotu objektivne prirode zbog njene nepotpunosti. Černiševski je opazio tu ahilovu petu, ali kad je hteo zgoditi, promašio je. Da fantazija prerađuje pojave prirode,, to stoji: da su te pojave spoljne prirode obično nepotpune, nesavršene, i to stoji. Ali ne stoji ovo: da fantazija za to prerađuje te pojave, što su nepotpune. Ona bi ih po svoj prilici prerađivala, da su još mnogo potpunije, nego što se to i Černiševskome čini, jer ona to čini po organskoj potrebi, po fiziologijskim zakonima onih čuvila, onih živila, što posreduju saznavanje i sećanje u čoveka. To pozitivno dokazivati, odvelo bi nas daleko, morali bismo i mi razviti čitavu teoriju, što bi premašilo okvir obične glose, te moramo to ostaviti za drugi put. Za sad samo još nešto o Černiševskovom „amartematu.” U mesto da pokaže labavost logične kopče između „prerađivanja fantazije” i „nepotpunosti objektivne prirode;” on se prebacuje, te nas uverava prvo, da je fantazija, što prerađuje prirodu, patolođijski, bolesni pojav, — što nije istina; drugo nas uči, da je zdrav čovek potpuno zadovoljan i sa osrednjom prirodom, tako da mu ne treba baš ni malo fantazije, da je popuni, — što opet nije istina.
21. Kao što već rekosmo, to, što vi uzimate da je bolestan pojav, nije ništa drugo, do posledica prirodne radnje onih živila, što čine fantaziju. Vi prezirete fantaziju, koja se ne zadovoljava ni s čim, ne ćete da razgovarate s njome; kao da ima fantazija, koja bi se sa svim zadovoljila s kojim stvorom prirode, kad ga pozna do kraja, i kao da to stoji do njene volje, zadovoljiti se ili ne.
22. Da, samo što onda, kad ih pozna „onake, kakvi su,” prestaju biti lepi. Možda za to i jeste u mojsijevom postanju prvo poznavanje ujedno i prvi greh, seoba iz raja, iz carstva lepote, sveta fantazije. — Uzmite sami kakav lep vidik, divan predeo, što će vas sa jednog ili drugog gledišta zaneti, a kad pristupite onom drveću i stenama, pa stanete svaki predmet razgledati iz bliže, stanete ga „poznavati onakvog, kakav je,” nestane lepote i zanosa, kao da ga nikad nije ni bilo. — Prirodna je lepota obično svetla buba; dok je gledate iz neke daljine svetli se; čim je se dotaknete, potamni.
23. Blago onome, ko to može. Ali zadovoljiti se s čim i uvideti da je lepo, to je tek razlika. A razgovor je o lepoti, a ne o zadovoljstvu.
24. To vam niko ne poriče, ali o tom ovde nije razgovor. Razume se, da ćete se vi ta pre ta posle zasititi gledajući ma najdivniji stvor veštine; ali, ma ga gledao sto godina, navek ćete morati priznati, da je lep.
25. Ti primeri ne svedoče, da se „estetičko čuvstvo” brzo i lako zadovoljava, već na protiv, da je retko delo, što će ga potpuno zadovoljiti.
26. Zar ne vidite, da se uplećete u kontradikcije? — „Estetičko čustvo traži što je valjano, a ne fantastičko-savršeno!” Čim traži ono, što je valjano, onda se po sebi razume, da će tražiti sve valjanije i valjanije pa i najvaljanije, a to je, od prilike, to vaše „fantastičko-savršeno.”
27. To ne dokazuje toliko „realnost prirodine težnje za lepotom,” koliko pravilnost radnje prirodnih sila, neodoljivost prirodnih zakona. — U ostalom pozivamo se na svoju 13. primedbu.
28. Kako se to razume? Jer ako mislite, da stoji do volje čoveka, „do kakvog stupnja je život njegov ispunjen lepim i velikim,” onda se varate; ako pak mislite, da stoji do sastava, do lične naravi i snage, onda niste kazali ništa, jer taki su ljudi zaista retki.
​29. Ovo je zagonetka. Šta je to „duh događaja?” Je li povod? jesu li posledice? ili je na posletku način, kojim se događaj zbiva? — Ako je ovo poslednje, što je po frazi najpriličnije, onda je „duh događaja” to isto što i „događaj.”
30. Mi ćemo se navek boriti za ustavnost i ustavne zavode; ali tako žestok „ustavobranitelj” ne ćemo nikad biti, da poverimo i presudu o lepoti — „većini.” — U vas to još razumemo i praštamo; jer vi Rusi toliko ste željni ustavnosti, da biste i lepotu uživali — ustavnim putem (što ne bi bilo neprijatno, kad bi etimon reči „ustava” dolazio od „usta”.)
31. To je sa svim sporedno pitanje, da li je lepota u prirodi ređa ili češća. Celo razlaganje Černiševskoga, u ostalom, nije ni pokušalo oboriti lođičke sveze između „naprednamerenosti” i „retkosti,” što zaista postoji. — Što se tiče pojedinih primera, tužbom rafailovom ne može se nikako dokazati, da lepota nije retka u prirodi. To je baš jedan dokaz i za onaj „prizrak,” na koji je Černiševski napadao obarajući definiciju lepoga. Verujemo, da bi se svaki severni slikar zaneo za mnogim modelom, što bi ga Rafailo odbio; pa Rafailo ga ipak odbija, jer je već imao lepših. Tako isto će nas italijanska priroda zaneti, ako dolazimo iz Rusije; ali došavši sa Antila ili iz istočne Indije, ne ćemo se tako zanositi italijanskom prirodom, kao pre poznavanja veće lepote. — Primer Otela i Makbeta još je slabiji. I ako uzmemo, da je jedan vredniji od drugoga ipak znamo, da se ni Makbeti ne prodaju na merov.
32. Nije tako. Što mi retko, pa gotovo i nikada ne nalazimo savršenstva, za to ne mora biti, da ga i ne tražimo! Na protiv: što ga ređe, što ga teže nalazimo, tim ga češće, tim ga žešće tražimo. Na toj očevidnoj omani, na toj prostoj „ošipci,” vi nazidaste čitavo krilo vašeg znanstvenog dvorca. — Vi se pozivate na primenjenu matematiku. Istina, da se ona zadovoljava sa približnim količinama, ali ipak traži što veće približenje idealnoj tačnosti, i na tom traženju osniva se upravo napredak te nauke ili veštine. — Ni primer o naučniku svaštaru nije najspretniji. Niko ne traži svaštara ni sveznalica, ali ne za to, što bi bilo teško naći ih, već za to samo, što smo uzeli na um, da suvišno raširenje znanja na mnoge predmete ide uvek na štetu dubine znanja u pojedinostima, na štetu samostalnog zamišljanja i na štetu ostaloga karaktera.
33. To nema smisla. Zar između lepoga i nakaznaga nema ničega, što ne bi bilo ni lepo ni nakazno? U tom se zaključku ogleda nespretnost svega umovanja, što se njim završuje. — Da je pupčina mora matematička mana, i da bi morska pučina matematički savršenija bila, da je sa svim ravna, — to bi vrlo teško bilo dokazati, teže možda, od protivnoga, t. j. da je baš matematički savršenije ovako, nego što bi bilo, da je ravno.
​34. Ta baš iz pravila vašeg iskustva: similis simili gaudet izlazi, da nama individualna lepota za to godi, što je nama nalik, nama svima; a to opet ide na apsolutno. Circulus vitiosus.
35. Pozivamo se na ono što smo već govorili o tome. Samo beležimo priznanje prema našoj 33 belešci, da uz „individualnost” idu „mane.” —
36. Svega može nestati, samo one snage u čoveku, što stvara sve nove i nove lepote i zida na starijem osnovu, te ne će nestati, dok je čoveka, i na to ste zaboravili.
37. Dopustite, da vam kažem: Zbogom, laku noć. I nama bi svaki izgledao smešan, koji bi hteo dokazivati protivno.

Izvor

• Letopis Matice srpske 1874. II. Knjiga 117. U Novom Sadu: Srpska narodna zadružna štamparija. Str. 66-71.
  
• Letopis Matice srpske 1875. Knjiga 118. U Novom Sadu 1875: Srpska narodna zadružna štamparija. Str. 200-201.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 116 godina.