Prehvala/53

Prehvala
Pisac: Jovan Subotić
SEDAMNAJSTI PRIZOR

SEDAMNAJSTI PRIZOR
Kralj uđe bled i neveseo.

PRVHVALA (Mileni u polu glasno):
Neostav’ me!
KRALj (k Mileni):
Ostani slobodno !
Što sad imam kneginji kazati,
Želio bih do ceo svt čuje.
(Prehvali.)
Ti Prehvalo nisi najsrećnija!
Barem ti se na licu ne vidi
Da u Dukli srećnee broiš dane?
PREHVALA (usiljeno ravnodušno):
Nemam puta ni našto tužit’ se.
KRALj:
Reči ti se sa licem ne slažu.
Čelo, obraz, oči, usta, — sve ti
Glasno viče: Boli, duša boli!
Samo ne znam što joj bol zadaje.
PREHVALA:
Može biti. da pravo ne kažu.
KRALj:
Pravo kažu, dobro ih razumem;
Moje srdce podpuno ih shvaća.
PREHVALA:
A što srdce moga kralja pazi
Što govore crte lica moga?
Za njega je da u sunce gleda
A ne dole na mrava u travi!
KRALj:
Ne pogađaš. To je krasno lice
Mome srdcu više od sunašca!
PREHVALA (neugodno):
Kralju!
KRALj:
Znam što hoćeš da mi kažeš:
Ćuti! Nemoj o tom govoriti!
Al’ te danas poslušat' ne mogu.
Ćutio sam; ćutanje me ubi;
Pa kad mi je ginuti pisano
Il’ ćutio ili govorio,
Neka ginem kad ti sve izkažem.
(Razgarajući se.)
O kneginjo, ne budi što nisi.
Led studeni toga ognja nema,
Sinji kamen tog’ života nema!
PREHVALA:
Ne id’ dalje... ne deri zavese...
Jer jošt ne znaš što se za njom mrije!
KRALj (žestoko):
Neka bude i sam grob ledeni!
Danas, sutra i pred njom zinuće!
(Mirnije.)
Baš sam za to i doš’o ovamo,
Da iziđem s tobom na čistinu:
Netreba mi da ti rečma kažem.
Da te ljubim: to i tako znadeš.
Ali neznaš da te više ljubim
Nego život neg' ime i slavu;
Da si život mojega života
Vid očiju duša moje duše...
Da bez tebe živiti ne mogu!
PREHVALA (dok on govori dižu joj se grudi kao uskolebano more, okrene se na stranu i rekne za sebe):
Pući će mi od teške slasti srdce!
KRALj (pristupi joj):
Na tvom licu zrak radosti sinu;
Tvoje grudi giblju se žestoko
Kao silni na moru talasi:
O reci mi: je l’ to moja sreća
Što mi sijnu sa tvog lepog lica?
Je l’ to talas od života moga
Što ti diže devojačke grudi?
O nećuti! Grehota je ćutat’
Kad će glas ti u nebo me dići!
Progovori, pa ćeš se uverit’,
Da ti silu Bog sa neba dade
Da daš kralju više neg što ima...
Da mrak crni u svetlost pretvoriš...
Da učiniš boga iz čoveka!
PREHVALA (u ushićenju tihom, za sebe):
Oh, da bih sad mogla umrijeti!
Čas ovaki dvaput ne dolazi!
KRALj:
Ne govori... samo daj mi ruku..
Ruka će ti jače govoriti
Neg da grmi stotinu gromova!
PREHVALA (užasnuta od čustva svoga, za sebe):
Izdaće me ova treskavica...
KRALj:
Ne. Ne treba da mi dođe sama;
Dopusti mi da je smem uzeti...
(Uzme je za ruku.)
PREHVALA (upne krajnje sile, za sebe):
Pomozi mi, anđelu čuvare!
Kaž’te mi se otčina vešala!
(Povuče ruku nz kraljeve.)
KRALj (korači natrag):
Tako dakle?... (žalostno)
Jadno srce moje
Tu si žalost napred osećalo!
(Gledi je tavno.)
Ti lijepa slika od mermera
Nemaš srdca u hladnim prsima!
PREHVALA (meko kroz suze):
Imam kralju, ali nije moje!
KRALj:
Da koji ga dobi od anđela...
Čoveku ga nisi dati mogla.
PREHVALA:
Dala ga je detinjska zahvalnost.
KRALj:
Reč si dala: srdce nisi dala.
Da ga imaš meni bi ga dala;
Da zna ljubit ta grud od kamena
Morala bi meni odazvat’ se
Jer ovako još niko ne ljubi
Od kad ljubi srdce čovečije.
PREHVALA (moleći i negodujući):
Kralju, nemoj dalje govoriti!
Oad znaš, da te slušati ne smijem!
KRALj:
Pak i opet mora da kog ljubiš!
Jer si cela sama ljubov žarka.
Na licu ti ljubov presijava,
U oku ti njena vatra gori,
Svu te njena milina obleva,
Iz svakog ti govori pokreta...
Ili ljubiš, il’ si ljubov sama...
Znam da reč te za drugoga veže,
Al’ ću ja to s njime narediti.
Tek mi kaži, smem li pomisliti
Da je taj zrak luča sunca moga
I taj govor odziv srdca moga!
PREHVALA (uzvišeno i mirno):
Ljubov mi je senka od dužnosti:
Gde je jedna tamo je i druga!
KRALj:
O ne taji što će te krasiti
Lepše nego kruna od bisera!
PREHVALA (kao gore):
Pred takovim srdcem plemenitim
Nema tajne ustna Prehvalina.
KRALj:
I zaista ne ljubiš me devo?
PREHVALA (s teškom mukom):
Ne!
KRALj:
A smeš li jošt jedared reći
Tu reč kobnu?
PREHVALA (s poslednjom silom):
Ne ljubim te kralju!
KRALj (pokrije oči rukama):
I izreče! (Ćuti i bori se čustvom.)
PREHVALA (hoće da padne, prihvati se za stolicu.)
KRALj (skine ruke s obraza):
Dobro! neka bude!
Neću tebi više dosađivat’!
Al'znaj da si život mi ubila
I da si mi mladost otrovala;
Znaj da si mi sreću ukopala,
I sunce mi jarko ugasila,
I u srdce guju mi turila
Koja će ga i dan i noć gristi
Dok me u grob crni ne polože.
PREHVALA (zaplače se gorko, no odmah se savlada.)
KRALj:
Je l’ to suza na tom bledom licu?
Suzo sladka suzo neocenia,
Da te mogu u srdce uliti
Da mi budeš bistro ogledalo
Prve sreće potonje nesreće!
PREHVALA (s dostojanstvom ženskim):
Ako nećeš, il’ ako ne možeš
Tuđe u meni štovat' verenice,
A ti Boga seti se višnjega,
Pa se tuđoj odzovi nesreći!
KRALj (s punim štovanjem):
Razumem te... evo me odlazim.
(Gleda je poduže, pa onda ode.)
PREHVALA (povede oči i nehotice za njim glavu okrene.)
KRALj (stane na vrati i pogledi je.)
PREHVALA (okrene se natrag.)
KRALj:
O nemoj mi oka odvlačiti...
Ko zna hoće l’ više viditi me?
(Ode.)
PREHVALA (postoji malo, pa onda teško krene se i zapita):
Ode l'?
MILENA:
Ode!
PREHVALA (s rezignacijom uzvišenom):
Obraz čist mi i svetao ostade:
A sad... pucaj jadno moje srdce!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.