Posle propasi

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Posle propasi
Pisac: Matija Nenadović
Memoari
Memoari Matije Nenadovića


Pri padeniju Srbije 1813. godine 23. septemvra meseca, Nikola Marinović, Zemunac, bivši dobar poznanik, a možno da i ortak pokojnoga Milana Obrenovića, poruči da vojvoda Miloš Obrenović, što pređe može, na klenački prema Šapcu čardak dođe: „Imam mu nešto važno kazati”. Vojvoda Miloš, ne hotev sam ići, zovne i mene; pređemo oba, gdi zapita Marinović: „Kako ste s Turcima?” Kažemo: da se sa šnjima bijemo i da i se ne bojimo, a skoro će i zima dva zla rastaviti. A Marinović kroz plač: „A jadno vam vaše bijenje i nebojanje! A gdi vam je Černi Georgije?” Kažemo: da je dole na Moravi pred onom turskom ordijom. Marinović kaže: „Nije istina, no eno ga pobegao u Zemun, a Beograd pust ostao, Turci došli u Smederevo i k Beogradu spješe” i proče. Kad se dobro izvestimo i o istini uverimo, vratimo se natrag na bair u naše šančeve, kažemo samim vojvodama, i dogovorno odredimo vojvodu Miloša Obrenovića i buljubašu Petra [Jokića] Topolca, da uzmu sve konjike koji se onde nahode i da trče menzilski onu noć i beogradski grad ufate, ako pređe Turci ugrabili ne budu, i kako grad ufate, da nam dadu znak, da i mi svu vojsku i lake topove dovezemo preko Dobrave, k valjevskoj nahiji, a da ostane Luko sa Šapčanima i Čupić Stojan sa Mačvanima prema Turcima, gde i sad stoje, neka šabački grad čuvaju, i neka se Turci oko tvrdog Šapca zabavljaju ili, ako smedu, na Vračar pokraj Save idu, kad je naš Beograd, a mi im u narod ne damo.

Malo zatim dođe Andrija Milošević iz Kutišice i posvedoči, da je Černi Georgije doista pobegao u Nemačku; da je Jakov Nenadović u Sovetu napunio dva bureta najvažniji̓ pisama, i na Zabrežje, da se u Cesariju preture, umesto rakije, poslao; i da je njemu — Andriji — zapovedio, te Sovet zapalio, da ne bi Turci važna još pisma zatekli; i da su Turci na beogradsku nahiju nastupili, i da već pale. To sva vojska veće doznade, i kao gromom poražena ono veče sva pobeže niz Savu. Ovim načinom ostanemo ja i kapetan Jovica Milutinović, sadanji člen suda valjevskog, u našem šancu sa 18 momaka, puneći veliki top i na Turke bacajući, da bi naša vojska i topovi dalje izmakli; i Turci ćute. Dok mnogo posle odlaska naše vojske zapali se jedna kuća u gradu; i zvono poče naopako lupati, i Turci onda povikaše: „Ala, ala, ala!” i na grad juriše, koga prazna nađoše. (Govori se da je Luko od Dumače vratio jednog momka, te je kuću zapalio.) Veće se zasvetli i po našem šancu, i mi sa 18 momaka pobegnemo niz polje šabačko za pročom našom vojskom. Na dnu polja, nedaleko od Dumače ćuprije, stigoše nas Turci u mraku, i na stražnje momke opališe puškama, gde Nikola Živkelić iz Kutišice padne s konja neubijen, no blizu u rit sakrije se, a mi za našom vojskom pobegnemo. No čusmo gdi oko Mišara puške pucaju i han u Mišaru gori. Poznamo da su Turci nas pretekli i da nam je put od naše vojske presečen, malo se povratimo, da i̓ okolo obiđemo i pretečemo, no kad dođemo na Mišare, vidimo da i na Dobrani me̓ana gori i puške pucaju.

Vratimo se put k Valjevu, i u sunčevo rođenje dođemo na koceljevačku ćupriju, tu se s Jovicom oprostimo i isplačemo jedan drugom, aki poslednje celovanije odamo. Jovica ode svojoj kući, a ja sa ono momčadi na Zabrežje, gdi se narod u Cesariju prevozi: kuda je i vojvoda Miloš Obrenović na dan pređe bio došao s vojvodom Jefremom Nenadovićem (a nije, kao što Milutinović kaže, sa svojim Dimitrijem), i ne našavši svoje familije, po koju je jošte pređe sa Šapca poslao svoga Dimitrija, da je dovede, našavši Jakova Nenadovića u Zabrežju, a ne u Nemačkoj, i svoga sinovca Ristu, sina Milanova, koga je Jakov sa sobom iz Beograda i izveo, Miloš preda na amanet Jakovu i sablju Milanovu i Ristu; koga je neće Jakov u Rusiju odveo. A Miloš uzme gunj od Damjana Markovića iz Brankovine, i ode u Brusnicu tražiti svoju ženu i decu. Ja kad sam posle Miloša došao uveče, nađem Jakova u Zabrežju i počnem ga ukoravati zašto nam pređe ne kazaše da će begati, da zajedno svi bežimo, ili da sirotinju Turcima predajemo, kako mi je bosanski vezir [Ali-paša] Derendelija buruntiju i Hadži-beg svoje pismo u logor naš u Lipolist poslali i ponuđavali: da narod predamo na carski obraz, da se ne robi i ne propada, jerbo je tako zaključio sultanski devlet i rosijski car. Jakov se meni izgovara i zaklinje: da i on ništa znao nije da ćemo ovako begati. Ja noćim u zabreškom šancu i ostavim kapetana Milovana Zujalovića iz Tulara s preporukom, da on tune komandira i došavši narod u Cesariju prevozi, a da ću ja ići pred Turke, i kad vidim da oni idu niza Savu, ja ću mu haber poslati, ko se ne bude mogao preko Save prevesti, da bega u šume. I otiđem uza Savu. U Grabovcu noćim, poranim; dođem u Orašac, odakle iz planine vidim, gdi Turci iz Drena teraju goveda i proču stoku k Savi, na ušću u Savu reke Vukodraži. Vratim se na veliki drum, i koga sretnem da na Savu s familijom i kolima ide, kažem: da se vrati natrag, i koga sretne neka vraća i neka begaju natrag u velike planine, jerbo su Turci, jedni od Beograda a drugi od Šapca, Savu u̓vatili i od Cesarije put presekli, i koji pođe upašće u Turke. Pošljem haber kapetanu Milovanu i Đorđu Krstivojeviću, da su Turci na konaku na Ušću i da će danas ili sutra na Zabrežje, a od Beograda i sami vide dimove, dokle su Turci došli.

Odatle se vratim i odem u Brgule, mojoj vodenici, uzeti brašna i ̓leba umesiti, i onde ostavim moje konje i proče momke, a sa šest momaka peške odemo u selo Konatice, gde vidimo Turke paleće sela i ̓arajuće, i oni nas vide, i misle da smo i mi Turci. Drugi su iza naši̓ leđa, u Lisom Polju i Piromanu. Pokraj Turaka prođemo i odemo kroz planinu u Kožuar, na međi šabačkoj. Vidimo iza leđa gdi Turci pale Banjane i Ljubinić. Pred veče vratimo se i, kroz ljubinske popaljene kuće i pokraj jednoga odeljenja Turaka, dođemo u Takovo Živanu popa-Petrovu, kome je kuća u lugu, gde smo pređe još naručili, da on svagda gotova za nas ̓leba u prepravnosti drži. Al̓ to sve Turci popalili. Odemo u jednu livadu i noćimo. Rano ustanemo. I ̓odam nekoliko dana i danju i noću u nedoumeniju. Turke vidim, a topove čujem, kako turski topovi, jedni od Smedereva i Beograda do Kolubare, a drugi od Šapca i ušća u Savu reke Vukodraži, glas topovski glasom glasu odgovara. Vidim i dimove od zapaljeni̓ selski̓ kuća: jedni od Šapca a drugi od Beograda u nebu se sastaju, u vedru danu oblak načinili, i za svakoga Srbina koji čuje i vidi kanda ga u srce udaraju, ili sam u ognju gori. Sad mi dođi, o vitijo, slušaj i gledaj i opiši ako možeš ondanje grozno pozorije naroda srpskoga! a naipače od Morave te do Beograda, gde ni junija deti obojego pola ni stoletnija starci ne poščažahu sja. (Od Morane do Kolubare, jerbo je valjevska Posavina, što nije moglo ugrabiti preko Save, to je pobeglo u planine, a sela i kuće prazne ostale i gore u vatri koja su blizu druma.) Ispituj vinovnika, a ne osuždavaj sama Černago Georgija.

u tako krajnjem nedoumeniju pomislim: nebo visoko, zemlja tvrda, a od Cesarije Turci vodu zatvorili, begati se nema kuda a braniti se ne možemo. Neizbežimo ropstvo i smrt pred očima vidim. Preznem i otrgnem se iz ruku očajanija, i aki od sna probudim se i pomislim: a da l̓ bi se jošte u čem sebi i svom rodu pomoći moglo? Od sviju misli ova mi se učini neophodimo najpreča i najnužnija: moliti najvećega vraga, Turčina. Od dva zla birati manje.

Pređem na kraj turske vojske. Dođem više Uba na brdo Vučjak, gdi nađem oko 30 Srba u skupu; plačući se pozdravimo. Zamolim ja nekoga Glišića Milovana iz Paljuva, da me posluša i odnese moje molebno pismo u tursku vojsku. Glišić iza glasa poviče da ne sme, no da molimo starca Jakova. Pošljem istog Glišića i dva moja momka; dovedu starca Jakova iz Paljuva. Ja mu kažem moje namerenije, i molim ga da odnese moje pismo do vezira Derendelije i do Hadži-bega, u kome molim se u ime naroda: da ne pale i da ne robe, a da će se narod na carski obraz predati. No evo nevolje, starac Jakov viče jednako: „Ne smem, te ne smem, poseći će me Turci.” Molim, namoliti ne mogu, a pretnje mi ne pomažu. Naposletku kažem starcu: „Jakove, ti si od sviju nas ovde stariji barem 25 godina, umri pre nas 25 dana, a moreš spasti toliku sirotinju od palenja, sečenja i robljenja.” I kažem mu: ako odnese pismo u vezirov logor, mogu ga Turci živa pustiti, ali „ako ne odneseš, Bogom ti se zaklinjem, da ćeš ovde za po sata od mene poginuti”. Kad Jakov vidi da mu je mreti te mreti, pristade da nosi pismo.

Odsekoše mu veliki prut, navr̓ pruta načiniše procep, i u taj procep metu pismo. On uze taj procep s pismom, podiže ga visoko da se vidi, I ode u turski logor. U tom pismu priklinjao sam vezira da prestane robiti i paliti; sav se narod razbeža. Šta će caru pusta zemlja, šta će Srbija kad sve Srbe iseku? i pročaja; — veće da ustavi palenje i sečenje po selima, a narod se predaje i na miru će biti, i pročaja. Starac iz Paljuva doista pismo odnese u procepu, no kad je preko polja blizu logora bio, triput je padao, pa opet ustane i dalje. Nije smeo nikud na stranu, jer smo mu kazali, da ćemo mi za njim iz šume jednako gledati, hoće li baš u Turke otići. Vezir, kad pročita pismo, zapovedi odma te se sva turska vojska iz sela povrati i prestane svuda više paliti i pljačkati, i krene se dalje. A starca Jakova nevredima otpute. Naši odu na Vračar, prime od vezira: muselima i kadiju, i odvedu u Valjevo. I s otim se od Kolubare do Drine mir učini i sudovi turski i knezovi postave. Po nekoliko dana tome sleduje Aksentije [Miladinović] knez beogradske nahije, i posle ode knez Aksentije sa [Ali-agom] Šerčesmom i preda vojvodu Miloša i proče.

Ja pređem na Kupinovu. Čujem da je Verhovni Vožd u manastiru Feneku. Otiđem njemu, gde su bili i sveti kralj studenički i svi kaluđeri. Na večeri napi jedan od kaluđera: „U zdravlje Verhovnoga Vožda gospodara Đorđa Petrovića, komendanta serpskago!” — a on siroma briznu plakati i suzama lice mu se obli. Daj mi sad onoga junaka i inoverca, koga se ništa ne kasa kao nas, da se drži i ne zaplače, ako ima i kameno srce. Sva se večera u plačevno pozorije obrati. Tu je g. Jevtimije [Ivanović], ondašnji prota zemunski bio samovidec, koji bi može biti i bolje kazao. Odemo u sobu gdi se kafa pije. Studenički arhimandrit Melentije [Nikšić], stari Vasilije [Radosavljević] i Samuil. Siroma Verhovni Vožd, sve jednako jecajući i držeći ruku na očima, na stolici sedi. Ja uprav da kažem od plača jedva sam progovarao za utešiti Vožda, i reknem mu: „Gospodaru, nije fajde plakati, no uzmi pasoš, idi u Brisel gdi se čuje Aleksander, i kaži mu: „Ja sam Černi Georgije Petrović, koji sam podigao moj narod, da ga od turskoga zuluma izbavim, i deset godina držao se; a sad dođe 20 Turaka na jednoga Srbina i osvojiše nas. Zato došao sam, kaštigujte kako hoćete mene, a izbavite narod moj”. — Reče mu prota zemunski: „Gospodaru, taj sovet vrlo je dobar. Ni drugi ti lepši dati ne može”. — A Vožd: „Tako je, kojekuda; iskao sam pak mi ne dadu Nemci pasoša”. — Ja mu reknem: „Išti samo do ćesara Franca, daće ti se; a u Brislu čuju se da su obadvojica imperatora i prajski kralj, a kad dođeš jednome, onda možeš svima trojici”. — On: „Tako ću i iskati. No idi ti obiđi i namesti tvoju familiju pak dođi, pak ćeš i ti sa mnom ići”.

Ja odem u Kupinovo i u Ašanji obiđem svoju rodbinu, koja je kod svoji̓ ljudi već nameštena, i odem u Fenek. Kad ja tamo, al̓ njega i proče oterali u Golubince; te i ja tamo. Kaže on da mu ne dadu Nemci pasoša, „no ne znam ko će nositi prošenije”. — Ja opomenem za Stevu Živkovića, i oni me pošlju, da ga zovem da napiše na careve prošenije. Odem u Zemun, kažem Stevi zašto ga u Golubince zovemo. Steva kaže: „Braco moj, ja hoću; no neka one kurve novaca dadu, jerbo ja nemam”. Ja opet u Golubince — i odem u Novi Sad da obiđem stričevu decu, kao brat-Jevrema, njegovu majku i proče. Dok se ja u Novom Sadu bavi̓, al̓ i oni svi se iz Golubinaca u Varadin doteraše i u gornji grad metuše. Budem onde dan-dva, pak beži u Ašanju i Kupinovo, dok me nisu Nemci šnjima.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 168 godina.