Poslanica drugu
Sebičnost i glupost, dosada i mora, —
Već sam davno željan iskrenoga zbora.
Da me bolje društvo i prilike kruže,
Pisô bih ti, veruj, i ranije, druže.
A ovako volja posrne i pada,
I nastupi vreme, kad te mržnja svlada,
Sve kroz mržnju gledaš, sve se u njoj gubi,
Pa mrziš i ono, što ti srce ljubi.
Da znaš kako živim! Kao usred kala,
Niti imam vere, niti ideala,
Mladalačke snove zakrilila tama,
Još razvale stoje od negdašnjeg hrama;
Dizô bih ih s nova u visine neba,
Alʼ ne mogu, druže, jer tu snage treba.
Ilʼ šta da me kreće? Ova varka pusta,
Ili laž, što mili iz svačijih usta;
Podlaci su gore, a zabluda dole,
Pa istinski ljudi šta mogu da vole?…
Rado prošlost sanjaš? Sećaš li se, je li,
Onih naših misli i pregnuća smeliʼ?
U srcu je tada čista ljubav sjala,
Kô najlepša zvezda da je s neba pala;
Voleli smo ljude, na grudi ih zvali,
I kô oganj bili, koji čelik kali;
Borili se muški na pravdinoj strani,
Tako nekad beše, a sad? Ali mani!
Gorčinu mi ljutu uzalud je kriti,
Još kap jedna samo, pa će mnogo biti….
Alʼ oprosti, druže! Ima teških dana,
Kad pojuri krvca iz svih starih rana.
I taj udes mučni sad je mene sputô,
I ne rekoh pravo, jer me boli ljuto.
Ko god borbu traži, nikad ne sme kleći,
Zato napred, druže, borca borba sreći.
Napred čvrstom voljom i jačinom pravom,
Napred, snove naše da stvaramo javom.
Je li savest iskra sa nebesnog krila,
Šta nam onda može i pakost i sila?
Što ću u grob pasti, to me uvek čeka,
A ti primi barjak svesti i čoveka,
Ponesi ga napred, a kad padneš i ti,
Primiće ga drugi i dalje ga viti.
Da, takva je borba, tu ne niče cveće,
Ali vera naša nek nas napred kreće.
