Pomrčina
| Pomrčina Pisac: Milan Rakić |
I
Ležim u tami kao klada,
Ne vidim ništa, ne znam ništa;
Od svekolikog svetskog jada
Ne dopire do mene ništa.
Napolju možda sunce greje,
A možda kiša sipa kapi
Na mirna polja i na streje,
Il' pomrčina ko grob zjapi,
Ja ne znam. — Ne znam šta je sada,
Ne pitam šta će sutra biti,
Ležim u tami kao klada,
I živci su mi svega siti,
Udar u meni neće naći
Iskru što tamu obasjava;
Kao po tužnoj gluhoj daći,
U mojoj duši sve sad spava.
I nigde jedna uspomena
Da se ko prizrak u njoj javi,
Ni jedna nekad draga žena,
Ni jedna rana što krvavi, —
A pomrčina mirno pada
Na razvejana pepelišta.
Ležim u tami kao klada,
Ne vidim ništa, ne znam ništa...
II
Pokatkad moja miso plane
Kao nekada starih dana,
Setim se moje večne rane,
Negdašnjih težnja i megdana.
Kako mi miso beše svéža
I prkosnoga puna vrenja,
Što ove zahvata kao mreža
I skamenjene norme menja!
Kako sam mnogo obećavo,
A koliko sam malo dao,
I, čekajući svoje pravo,
Dočeko opšti udes zao!
Ah, krepki prkos gde je sada
Da preziranjem život šine,
Gde mlada snaga borbe rada,
I buntovništvo spram sudbine?
I oni strasni dugi časi,
S neznane boljke kad se strada,
Kad čista suza oko kvasi
Zbog nepoznatih tućih jada.
Taj plemeniti bol sad ćuti,
A život sve obvija tminom,
Nameće svud svoj zakon kruti
I pomirenje sa sudbinom.
Ništa me više sad ne bode,
Sve gledam tuđim, mrtvim okom,
I spavam, kao tihe vode
U miru tamnom i dubokom ...
III
I danas, da meni Gospod reče: „Evo,
Ja ti sada dajem silu i moć, stvori
Svet novi i bolji o kome si pevo,
I otvori širom vrata novoj zori.
Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene
U čekanju strasnom. Budi prava mati,
Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene,
I daj sreću koju ja ne mogoh dati",
Ja bih tužna srca i pognuta čela
Reko bolnu tajnu što me davno kolje:
„Ja znam dobro, Bože, mane tvoga dela,
No ništa ne mogu zamisliti bolje."
Sipi pomrčina kao sitna kiša
I zasipa stvari pred nemarnim okom,
I, dok noć postaje mrtvija i tiša,
Sve spava u miru tamnom i dubokom ...
|