Politička prošlost Hrvata 20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Francuska revolucija i hrvatske zemlje[uredi]

Prve vesti o događajima u Francuskoj posle 1789 izazvale su zaprepašćenje i zgražanje kod konzervativnog sveta u hrvatskim zemljama. Pogubljenje Luja XVI i Marije Antoanete 1793 i pokolji nad plemstvom i sveštenstvom izazvali su ogorčenje kod povlašćenih staleža. U strahu od zajedničkog protivnika Ugarski i Hrvatski staleži obustavljaju borbu protiv Beča, početu pred smrt Josifa II. Staleški interesi bili su jači od nacionalnih, zato se ugarski i hrvatski velikaši ne bune kad Franjo I povede 1792 krstaški rat protivu revolucije. Oni bez pogovora daju vojsku, plaćaju poreze i prinose najveće žrtve da bi se revolucija u Francuskoj slomila. Reč sloboda, ma i staleški shvaćena, ne čuje se otsad kao pre iz usta ugarskih i hrvatskih velikaša. Nasuprot, oni nemaju ništa protiv toga da se ojača policiski režim, ma i na štetu istoriskih prava Ugarske i Hrvatske, samo da bi se suzbilo strašilo revolucije.

Iz straha od revolucije Ugarski i Hrvatski staleži stajaće verno uz dinastiju kroz sve krvave peripetije njene borbe sa Francuskom tamo do 1815. Više nego išta drugo, ova je revolucija učinila da se ugarsko i hrvatsko plemstvo odreklo svojih starih staleških i državno-pravnih potraživanja od dinastije i da će velikim delom kroz XIX vek biti slepi izvršilac njene volje.

Zahvaljujući agitaciji sveštenstva i široke narodne mase u Hrvatskoj i Slavoniji nisu bile sklone francuskoj revoluciji. Tek tu i tamo po neki napredniji plemić ili građanin gajio je simpatije za ovaj pokret. Morao ih je vrlo dobro da krije ako nije hteo da padne u ruke nemilosrdne policije Franje I.

Pored svih dobrih želja ugarskih i hrvatskih povlašćenih staleža revolucija se nije tako lako dala ugušiti. Pobede francuskih revolucionarnih vojska dovele su ih 1797 do pod zidine Beča. Kampoformiskim mirom pobednički francuski general Napoleon Bonaparta za uzetu Belgiju dao je Austriji mletačku Dalmaciju, pošto je prethodno 1798 uništio ovu staru jadransku republiku.

Zauzimanjem Dalmacije Austrija je ispunila vekovni san Hrvata, zato se u Dalmaciji i u Hrvatskoj još od samog početka javlja zahtev da se ova pokrajina po istoriskom pravu pripoji zemljama krune sv. Stevana. Beč je to odbio i od Dalmacije napravio posebnu pokrajinu, vezanu neposredno za sebe. Tako će to ostati pored svih hrvatskih želja i traženja sve do propasti Monarhije 1918.

Mirom u Požunu 1805 Napoleon je prisilio Austriju da mu ustupi tek pre nekoliko godina dobijenu Dalmaciju. Posle borbe sa Rusima i Crnogorcima 1806, kojom prilikom su Francuzi zauzeli Dubrovnik i tako uništili staru republiku, oni su zavladali celom Dalmacijom. Za guvernera je postavljen jedan od najboljih Napoleonovih generala, Marmon.

Očajno je bilo stanje, u kome je Marmon zatekao Dalmaciju. Zemlja je bila bez škola, bez puteva, sa slabo razvijenom poljoprivredom i stočarstvom u unutrašnjosti, a zakržljalim zanatima i trgovinom u gradovima. Veliki deo zemalja držali su u svojim rukama crkva i plemstvo. Narod je bio nepismen, zaostao i verski zatucan. Venecija je pri kraju svoga života bila tako slaba da je bila nesposobna ma za kakvu ozbiljniju reformu. General Marmon i njegov civilni guverner Vicko Dandolo pregli su da leče zlo iz korena.

U roku od nekoliko godina ova dva čoveka iz temelja su izmenili stanje u Dalmaciji. Kroz celu pokrajinu su izgrađeni putevi, pomagana trgovina i promet, zavedeno moderno sudstvo i uprava, otvorene osnovne, srednje škole i licej u Zadru kao neka vrsta Univerziteta. Svugde je uveden narodni jezik kao službeni i pomagani domaći ljudi da dođu do izražaja. Dete francuske revolucije, Marmon je i u crkvi sprovodio reforme, ukinuo mnoge katoličke manastire, pravoslavnim dao ravnopravnost sa katolicima i omogućio im stvaranje episkopije. Ovaj Marmonov i Dandolov rad u Dalmaciji istrgao je zemlju iz vekovne začmalosti i dao osnovicu za njen kulturni i nacionalni preporod u XIX veku. U Zadru se 1806 izdaju prvi put na hrvatskom jeziku pisane novine „Kraljski Dalmatin“.

Posle nove pobede nad Austrijom 1809 Napoleon ju je mirom u Šenbrunu prisilio da mu ustupi sve svoje jadranske zemlje počevši od Gorice, Gradiške i Koruške na severu pa preko Kranjske, Istre i Hrvatske na desnoj strani Save, tamo do Dalmacije. Sve ove zemlje ujedinio je Napoleon u jednu upravnu zajednicu pod imenom Ilirskih Pokrajina, sa sedištem u Ljubljani. I u ovim pokrajinama sprovedene su reforme, slične onim u Dalmaciji: ukinuti su ostaci feudalizma, izvršene upravne i sudske reforme, podizana prosveta i svugde pomagan narodni jezik i narodni čovek. Padom Napoleonovim 1814 ove se zemlje vraćaju Austriji.

Iako je francuska revolucija u početku naišla na otpor kod ogromnog dela hrvatskog naroda njene su ideje uticale više no što se to obično misli i na Hrvate. Istina, oni se verno drže dinastije i prinose velike žrtve za njenu odbranu u ratovima protiv Napoleona, ali već sam boravak hrvatskih pukova u tim ratovima po raznim evropskim zemljama proširivao je znanje i vidokrug hrvatskog čoveka, izvlačeći ga iz ove polusrednjovekovne začmalosti stare Ugarske i stare Venecije. Napoleonovo zavojevanje hrvatskih zemalja i reforme Marmona, Dandola i drugih njegovih ljudi u njima bile su i suviše velike i značajne da bi ih mogao docnije zbrisati i jedan Meternihov sistem. Pod uticajem novog vremena i novih sila, što ih ono izbacuje na površinu nestaje starog staleškog društva u Hrvatskoj. Nove ideje formiraju nova gledišta na kulturni i nacionalni život Hrvata; ono će doći do izraza u vremenu posle revolucije.