Polikratov prsten

Polikratov prsten (???) Pisac: Fridrih Šiler, prevodilac: Isidor Ćirić

Na kuli tankoj bela grada
Stajaše on, — a Samos ada
Pred voljnim okom leži sva.
„Kud gledneš, sve to mene dvori,”
Misirskom kralju tako zbori,
„Pa priznaj, da sam srećan ja.”

„Na tebi milost neba stoji;
Podanici su sada tvoji,
Što pre bijahu ka’ i ti;
Al’ jedan će ih svetit’ znati,
Zato te neću srećnim zvati,
Dok dušmana ti oko bdi.”

I pre no kralju rečca stade,
A pred tirana vesnik pade,
S Mileta njemu nosi glas:
„Neka se dime žrtve svete,
Ti, gospodaru, svijaj splete,
Lavorikom ovenčaj vlas.

„Dušmana tvoga koplje zgodi;
Poruku ovu, što ti godi,
Polidor šalje, vođa tvoj” —
I u crn sasud ruku turi,
I pred njih znanu glavu vuri,
A nji podiđe ladan znoj.

Al’ kralj u grozi opet reče:
„Oh, varljive se čuvaj sreće,
Poslušaj verni savet moj!
Na moru plove tvoji brodi,
A bura može da im škodi,
Da im razlupa laki stroj.”

I još ni rečcu ne dovrši,
A s obale se vika krši,
I ves’o ječi usklicaj;
E tuđe evo nosi zlato
Brodova silnih belo jato
U postojbine mili kraj.

A kralj se divi, čudom čudi:
„Sreća t’ je danas voljne ćudi,
Al’ kratak biva osmeh njen.
Krićanske čete, vične boju,
Na zemlju evo idu tvoju,
Da zadobiju bogat plen.”

I još ni rečcu ne izusti,
A s lađa vrvi narod gusti,
Tisuće kliču: „Pobeda!
Oprošteni smo naših vraga,
Rasu ih bura sve bez traga,
I svršena je vojna ta!”

A gost u jezi ’vako reče:
„Zaista, ti si čedo sreće,
Ali se bojim za tvoj spas.
Bogova zavist nikad ne da,
Da sreću čistu smrtna čeda
Uživaju i jedan čas.

„I moja vlada dugoletna
Bijaše uvek sjajna, sretna —
To kaže mnogi divni čin;
Al’ i ja sreći danak plati,
Ne mogu s’ tužan srećnim zvati,
Jedinac meni umre sin.

„Pa hoćeš li, da t’ minu muke,
To svevišnjima digni ruke,
Da dadu sreći neki kvar;
Još niko nije skonč’o vedro,
Na kog su bozi uvek štedro
Razasipali bujni dar.

„Ne uslišaju l’ molbe tvoje,
A ti poslušaj reči moje,
I nesreću prizovi sam;
Od tvoga blaga ponajdraže
— Što će ti srce da pokaže —
U more odmah baci tam’.”

A onaj strepeć’ ’vako reče:
„Od svega blaga ponajpreče
Prsten je ovaj blago to.
Osvetnicama njega dajem,
I sreću moju time kajem —”
I hitnu ga na morsko dno.

A kada sijnu zora rana,
Ribarče stupa pred tirana,
Na licu mu se radost sja:
„Tebi je poklon riba ova!
Još ne ulovi taka lova
Dosele niko, kano ja!”

A kad je kuvar uze brže,
I raspori — a on se trže,
Tiranu trkom nosi glas:
„Oh, tvojoj sreći mere nije,
Gle, tvoje blago najmilije
U ribi nađoh ovaj čas!”

Tada se grozeć’ gost obrnu:
„Ja vidim tvoju sudbu crnu,
Moj prijan nesi više, znaj —
Bogovi hoće propast tvoju
Odoh, da spasem glavu svoju” —
Reče i ode u svoj kraj.

Izvor

Danica, 20. aprila 1868. Broj 11. Godina IX, str. 248-249.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Isidor Ćirić, umro 1893, pre 133 godine.