Pokondirena tikva/1
| ◄ ДОДАТАК | Pozorje 1. | Позорје 2. ► |
DEJSTVO PRVO
Pozorje prvo
FEMA I EVICA
FEMA: Jedanput zasvagda, ja neću da si mi takva kao što si dosada bila. Kakve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrđen, kanda si od najgore paorske familije. Opet ti kažem, devojko, ja hoću nobles u mojoj kući.
EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi?
FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.
EVICA: Ja sam i kod uje radila.
FEMA: Tvoj uja... Jes' čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara.
EVICA: Zar on nije vaš brat?
FEMA: Devojko, ti valjda nisi sasvim izgubila mozak Ni toliko ne možeš da rasudiš da on moj brat biti ne može. Ko je još video da ja ovako u belo obučena pođem s njime izdrtim i jadnim, crne mu se ruke, nikakva rezona ne zna ... vidiš, i sama se od njega gadiš.
EVICA: Nije tako, majko.
FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset leta! Zar ti nisi čula da kćeri kažu svojoj materi mamica?
EVICA: Ali kad sam se tako naučila.
FEMA: To te je naučio taj tvoj uja i drugi njemu podobni, no ja tebi kažem, devojko, uči se po modi govoriti ako misliš da ostaneš moja kći
EVICA: Meni je uja.
FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove? Pogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina . Nek' nadmi sluškinje ako je rad imati posluge, a ne da mu ti dirindžiš.
EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju.
FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi. Niti mari kakve se haljine nose niti kako se gospoda unterondluju. Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta.
EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu.
FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane (zateže se). Ja mogu, vidiš, a tebi je teško.
EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da prihvatim.
FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek' oni rade.
EVICA: A zašto mi je bog dao ruke?
FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke dao, a ne da vuku plug (duva u prste). Ne znam, ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati.
EVICA: O, majko, sad je dockan.
FEMA: Ja znam, al' ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket ni šta je koket. Evo, novaca je ostavio dosta, ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu. Bog zna šta bi od mene bilo da nisam od nature na gospodstvo stvorena. No još nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pa se možeš još koliko-toliko popraviti.
EVICA: (Ah, bože, šta će još od mene biti?)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|