Pitanja i odgovori

Pitanja i odgovori  (1941)  Pisac: Dimitrije Ljotić

21-IX-1941.

1) Možeš li ići po gustoj magli ili po mraku, srpski rode?

Možeš, ali polako i oprezno, pipajući. — Inače možeš zlo proći, naročito ako je put i inače opasan. Tako to govori tvojoj deci majka njihova. Tako govori svaki pravi prijatelj.

Ko ti drukčije govori, neprijatelj ti je. Ko te drukčije savetuje, zlotvor ti je, ma šta mu bilo na jeziku.

Jer ti znaš iz rođenog svog iskustva, da je vrlo često „na jeziku med, a u srcu jed”.

Tako ti i mi govorimo: gusta magla i teški mrak su se svili nad zemljom; koračaj oprezno, pipajući, jer si u provaliju pao, ali iako duboku, još ne i najdublju, pa se možeš otisnuti i propasti bez traga.

Tako smo ti govorili pre nego što si pao u ovu jamu, dok si slobodan hodio gore, iznad provalije. Ali, ili ne dopre glas naš do tebe, — usled paklene dreke onih što su te drukčije učili, — ti ga ne ču, ili zar ga ne shvati, — tek smelo zakoračivši i snažno krenuvši u maglu i mrak ti se, rode srpski, otisnu niz podmuklu liticu i zaustavi se tek u ovom njenom podnožju.

Onda nas nisi čuo. Počuj nas sad.

Onda su ti govorili da je naša reč reč izdajnika. Počuj nas sad bar, kad si svojim padom utvrdio da nije izdajnik onaj ko te je učio da se čuvaš od provalije, već oni što su ti govorili suprotno i tako te doveli do sadašnjeg položaja.

Zar ćeš opet dozvoliti da te uče isti učitelji?

Zar ćeš odbaciti ovo svoje iskustvo?

Tako ti pitanje činim, a odgovor ti samom sebi daj, rode srpski.

2) Ako ti je sablja, rode napaćeni, iz ruku ispala, hoćeš li se bar pameću svojom poslužiti, — ili ćeš pak i pamet odbaciti, pa dozvoliti da te tuđa i luđa vodi?

U borbi se čoveku dešava da ostane bez oružja, ali se tada svako pameću služi da sebe iz grdne nevolje, koliko može, izvuče.

Istina je i to, žalosna i teška, da si ti zato sablju i ispustio, što te je, pre toga već tuđa i luđa pamet vodila. Jer da si gledao svojim orlovskim očima i mislio svojim oštrim umom, ne bi ti nikad ni došao u bedni položaj u kome ti je sablja iz ruku tvojih morala ispasti.

Ali ako ti sa to onda desilo, zar ćeš dozvoliti da ti se sad ponovo „isto to, samo malo drukčije”, strašnije i teže, desi?

Seti se, rode srpski, šta su ti govorili pre pet meseci. Zar to ne liči kao jaje na jaje na ovo što ti govore danas? Zar ti onda nisu govorili o ponosu, časti i junaštvu oni što su se posle nekoliko dana pokazali bez ponosa, časti i junaštva? Zar ti onda nisu govorili o „slobodi” tvojoj ljudi koji su te odveli baš u ovu neslobodu? Zar ti onda nisu dali da čuješ o opasnostima i teškim posledicama, već te, naprotiv, obmanjivali, lažno ti iznoseći položaj i stanje one strane na koju su te gurali? Zar nije sve tako bilo tada, pre pola godine?

A zar sad opet ne čuješ isto to? Kao da nije prošlo pola godine, već kao da smo tek pred prolećem, — kao da nije proteklo toliko vode Dunavom, kao da nismo ništa doživeli ovog proleća i ovog leta, — kao da nismo, blagodareći baš takvoj reči i takvoj pameti, doživeli sve ovo.

Oni, rode moj, što ti tako govore, računaju da ti je pamet kao u svrake, kratka i tanka. Oni misle da ti nisi ništa upamtio, ništa shvatio, ništa duboko preživeo.

Kao kockari što su se kladili na jednu kartu pa izgubili, jer ova nije izišla, što ponovo udvajaju ulog opet na istu kartu, uvereni da će ovog puta morati izići, — tako i oni, osramoćeni zbog gubitka na kocki na kojoj je sramno prokockana Jugoslavija, sad ulažu ponovo na istu kartu — s isto tako malo pameti i malo sreće — sudbinu Srbije i srpskog naroda.

Tvrdoglavo i sujetno se vezali za kartu koja ne izlazi i sve na nju stavljaju, sramno se kockajući u sudbinu nedoglednih vekova tvoje zemlje i tvog naroda. Mesto pokajanja, mesto usrdnog i požrtvovanog rada da se popravi što je kockarska strast upropastila, naši kockari produžuju s tuđom sudbinom ludo kockanje.

Tako oni. A ti, rode srpski, zar ćeš ti tu kocku dopustiti, kocku, u kojoj su gubitak i propast tvoja sigurni, bez obzira kako će se cela igra svršiti, pošto je jasno da će ono malo zaostalog ti kapitala brzo otići, pre nego što glavni partneri u igri ovu svrše?

Zato te i pitam: hoćeš li se ti, što ti je sablja iz ruke ispala, bar pameću svojom služiti ili ćeš pak i ovu odbaciti i dozvoliti da te tuđa i luđa vodi?

Takvo ti pitanje činim, a odgovor ti sam sebi daj, rode srpski.

3) Znam i osećam svim svojim bićem da ti je danas preteško.

Ali, i to je ono što ću da te pitam, zar misliš da će ti iko, osim Boga, pomoći?

Zar si zaboravio svu pouku svoga trinaestovekovnog iskustva, da Bog pravedni udara breme na ramena narodima i sam Bog milostivi dozvoljava da breme sa sebe skinu?

Prvo biva „zbog golemih naših sogrešenja” kao što veli tvoja pesma, — drugo biva kad se „ispuni vreme”, kad „zeman dođe” — kao što to veli druga tvoja pesma, rode srpski.

I nikad, i nigde nije bilo drukčije nego uvek tako.

A tebi stalno govore tvoji unesrećitelji, što su te svojim suludim voćstvom i savetima dovde doveli, sve drugo samo ne to. Uče te da ti svoje osvrte upućuješ čas na zapad a čas na istok, samo ne na Boga strašnog, Gospodara svega što postoji, i na sebe.

Zar je, međutim, moguće da te iko drugi iz sadašnjeg stanja izvuče osim Boga, koji će to učiniti kad „zeman dođe”, kad se „mera tvog nakazanja ispuni”, kad sazru stvari, kad naraste testo iz koga je Gospod dao mesiti i umesiti hleb narodima?

A ti, dok ti oči lutaju od zapada na istok, i od istoka na zapad, ometaš time delo Božje, produžuješ „vreme”.

Ne velim ti da postaneš pristalica vere u sudbinu, vere koja drži da je sve unapred pisano, kao u kamenu uklesano, „suđeno”, — a sad ima samo da se to i „desi”.

Naša vera je vera ne u skamenjenu sudbinu već u živoga Boga.

Bog određuje sudbinu našu po delima našim, pravdom i milošću svojom. Ti si to znao, rode srpski, od kako si se u Hristu rodio.

Zar si dakle zaboravio svu pouku svog trinaestovekovnog iskustva da Bog pravedni udara bremena na narode i isti Bog milostivi dozvoljava da se bremena skinu?

Takvo ti pitanje činim, a odgovor ti sam sebi daj, rode srpski.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.