Pesme sunca/Senke po vodi/Zašto?
ZAŠTO?
Kao skrušen braman što sa strahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I pepeo sveti vetar ne razduva —
Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnikȃ mili?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, i ja da sam plakȏ.
Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javila se tajno.
Kako li je srećna duša koja znade
Biti svet za sebe, kȃ zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotna bleska,
Dok svetova kraj nje blude mirijade.
I mora svetlosti sjaje i trepere,
Vek za vekom tone u prostranstva sjajna —
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere.
I zašto ne osta tvoja knjiga mala
Kȏ grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnula nije
Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Dučić, umro 1943, pre 83 godine.
|