Pesme o životu
Pesme o životu
I
Pevam prljave krčme sa granice naših spoznaja,
rakidžinice sa papirom mesto stakla
na prozorima;
naličje sjaja
što se u bašti na travi stvara.
I plačem sa decom i majkama otrgnutih
utvara,
što su se survali u bezdan pakla
sa smehom i radošću, i sa bezumnim besom,
ako im se u ludom srkanju puti
jedna samo čaša izmakla,
jedno slatko obamiranje.
Pevam prljavu krčmu,
i dok mi pesma šiba
zidove i pod što se godišnje jednom riba,
bura dostiže granice
najveće moći,
i bludnice u prazne stanice
naših noći.
(a po taktu
starog dobrog valsa:)
U čempresu, na žalu,
princ kakav bled ljubi
princezu svoju malu...
II
Pevam pijane žene, što raspliću kosu
kada mesec im obvije struke
srebrnim tankim velom,
što se vuku
kroz sto ruku
za koru hleba suva
po svetu celom.
A nema nigde mira za duše
što svojim gresima mole
mir,
mir,
mir; i samo strave -
ima.
Poleta majke gole,
majke, brate, majke,
sa velikim, strašnim trbusima
i dignute ih glave
uguše.
Život se često i ne osvrće,
i prođe
kao što prolaze oblaci
kraj crnih, vitih dimnjaka.
III
Dimnjake pevam mesto mramornih
raspeća,
očima u sebe upijenim;
dosta je bilo ornih
pesama i viteških krika!
I samo sam sin stoleća:
dok se sa očima snenim
belim oblakom ženim,
(srce mi ritmom čeličnih čekića bije)
a pesma mi je
hladna ko urlik fabrika.
Svet će možda ponovo poći
putem, gde molitve niču i raste glog,
gde caruje Tama, i Strah, i Bog.
Ali će čovek što pod nebom leti
nasmejati se meko i zvonko.
I ritmom bezumnog vitlanja,
agonijom
bonijom
nego što je Alba klao
u ime boga,
opojnim, ludim ritmom rada
Čovek što je pred bogom nekad na pločnik pao
na koncu će da ga nadvlada.
IV
Ne lepe toalete,
ni gizdave manire princeza iz priča,
nego napor hoću da pevam,
svesnu javu na obalama
Života ili Smrti, za sve ljude, za Nas,
bez roptanja, bez pokliča.
Nije više nebo ružičasto danas,
i naši snovi
goli su, pusti kao jablanovi
u jesen, s dve strane puta.
I daleko iznad naših glava
ozbiljna, zabrinuta
svojim nad oblacima maše
čelična, naša java...
V
Zašto da nismo kraljevi
dok goli
svu snagu kupimo svom svešću_
I dok nad nama džinovi čeličnog oruđa
gvozdenom energijom zatrpavaju
sve što je teško, i boli?
I svaka volja tuđa,
ljudi,
razbije se o naše maljave grudi!
A pesmom na sviralama
duše
zatrešću
u podne vrelo
dok žene pored nas spavaju,
a sunce, Nas pozdravljajući,
na jugu maše glavom,
pa tiho po vidiku plavom
otplovi neveselo...
VI
Kada, izjutra, rosa posipa tlo
svojim srebrnim kapima,
i zabruje
talasi vazduha od sirena
naših fabrika,
učini mi se
da će sve jednom da bude
cvetni vrt.
A vratove naših žena
kitiće adiđari
skovani našim udarcima
po životu.
VII
Letim sa životom na krilima Diva
i bez vike
nađu se staze nove:
mesto da Čovek, kao nekad, sniva
o lepoti teza,
i čaru gajeva sholastike,
danas sa smehom voli
tanke, plave lukove
živog, moćnog železa
što se po poljima, goli
u telo zemlje upili.
U sve daleke sfere zemalja
naša već dopire Misao sveža,
i naša želja dospeva;
i ništa nas više ne ukalja,
i duša nam je teža
sa svakim udarcem čeličnih čekića,
(blagosloveni, novi simboli!)
Dođi, druže iz Ugande ili Brazilije,
a dom ti je, ko i moj, svud.
Desi se da nam je milije
tamo il' tu, i pođemo nekud
pa se vratimo, jer danas nema srama
ni u beloj slici raspeća.
I zašto da se ne vratimo
mi, mulati i mestici,
tužni prokleti jeretici
sa tužnim, neznanim grimasama?
VIII
Devojke,
što se mirisom svog tela
opijate
dok vam nad glavom huči
sto radnih bića, sto crnih, gvozdenih strojeva,
vaše se dojke
ko dva usijana vajka klate,
ko dve poludele šetalice
na nekom zaboravljenom satu;
a o vratu
teret vam kobna života visi,
(kao u podne, leti, dve zlatne kaplje znoja
na vašoj maloj tvrdoj sisi).
Strasti su, verujte, samo obruči,
kojima nas život sputa,
da nas što lakše proguta.
Da li, dok pogrbljene
bdite nad plodom
i uspehom rada, što se uvek dalje odvlače,
da li vam uspomene,
na mene
nešto znače?
Ili ste me, sa svoje duše sprali
kao znoj čela sa vodom
kad cikne da se stane.
Ili me se, katkad, u šali
setite?
A ležali smo ko snoplje
u senci ubogih bagrema i lipa.
(O kako su prolazili trenuci
jednočasovnog odmora posle ručka!)
A bog, taj dobri, predobri,
u svojoj teškoj ruci
držao je, na nas uprto, koplje
sunčanih zraka.
I činilo nam se da pod njegovim plaštom
sto svetih junaka
oganj na nas sipa,
pod senkom spojenih bagrema i lipa.
Šest... Sećate se?
Ah, da,
uspomene su uvek lepe.
No, ja ću vas nedeljom strasno grliti,
i naći u vama novih želja bezdan,
rumenih obraza,
i sa naših staza
uvek ćemo, devojke, uspeti
uvući u se krajičak neba,
sladak, čaroban, zvezdan.
A u ponedeljak, a u ponedeljak
(nećemo žaliti, devojke, za rajem!)
poć' ćemo opet u borbu za se,
i za sve.
Rad će čoveka da spase,
to vi dobro znate.
A mene ćete se sećati
sa svakim zalogajem
što ga progutate
u senci crnih, visokih dimnjaka.
IX
Noćne strave
padaju po nama kao pahuljice,
i svetovi zaborave
čarobne reči
da se u svoja bića vrate.
Tonu ljudi i žene
u svoje lepe, šarene
razvrate,
u sjajna,
beskrajna
lomljenja bele, meke puti.
I često ničeg drugog ne možeš, druže, čuti.
Noć Života.
Samo se vidik po kutovima greha
ogrne svodom
belih uteha.
Polja drhteći grle
duge,
svetle i plave železne pruge
i nose ih noću u beskrajnost.
X
O, dugi naši žuti,
uvenuti,
sušičavi naši stolovi
sa četir uvele noge,
ko kakva slepa braća!
Nismo kraj vas snili
o ljubavi ili o bludu.
Žudno smo želeli nedelje,
da zagrlimo grudu
kraj reke,
da nam dane sunčane i daleke
veselom pesmom vraća.
O, vama pevam, naša široka zdanija
prepuna parom i dahom,
(drugih hramova niko nije hteo!)
Svaki je naš napor sveo
predotajstvena litanija,
i svaki naš uzdah
prelomljen hleb je beo...
Drugovi, devojke, žene,
život nam dade svetost hotenja
njegovih slatkih čari!
A sve se menja.
Kad se u naše duše nemoć uvuče
i tela
kad budu svela,
okrenuće se stvari;-
razgledaćemo šarene, čudne slike,
pokatkad ćemo čitati klasike
i starog, dobro Aristotela...
XI
Pevam život što s dana u dan
postaje širi,
bogat čarima pobede, rada,
šaren i težak i bludan;
život što na svakom koraku
sebe pobedi,
sebe nadvlada,
pa zatim o sebi pleše ples neki čudan.
O, kako davno negde i nekad
sanjahu o tome plesu
pesnici, snene sanjalice!
Noć se savija oko fenjera
i klanja se duboko senkama
što ih život po pločniku baca.
A mesec se likom starog mudraca
po plavom čarobnom nebu
u beskraj daleki gaca!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|