Pesme od Vojislava J. Ilića, mlađeg (J. Skerlić)

Pesme od Vojislava J. Ilića, mlađeg  (1909)  Pisac: Jovan Skerlić

Voj. J. Ilić-Mlađi: Pesme. Čačak, 1909.

G. Vojislav J. Ilić se već desetak godina javlja po našim književnim listovima, i on je već privukao pažnju na se, ako ničim drugim a ono time što slučajno nosi puno ime jednog velikog pesnika našeg. 1902 godine izdao je malu zbirku prevedenih pesama „Tuđinski biser”, koja je prošla gotovo neprimećena, kao i tolike zbirke početničkih pesama, ma da njen pisac tvrdi da je danas „po gotovu, nigde i nema”.
„Pesme” G. Ilića ostavljaju dvostruk, vrlo pomešan utisak. Ima u njima razvijanja vrlo opštih, gotovo banalnih „pojetskih” tema, i to u vrlo običnim i osrednjim stihovima. U dobroj polovini knjige čitalac je u iskušenju da neljubazno primeti piscu: da mu nije bilo potrebno na koricama potpisati se kao Vojislav J. Ilić-Mlađi, jer nije bilo opasnosti da se njegovi stihovi pripišu Vojislavu J. Iliću pravom, Vojislavu J. Iliću jedinom… Zatim, dale bi se činiti vrlo nepovoljne primedbe o tačnosti i poetičnosti priličnog broja G. Ilićevih prevoda iz Viktora Iga, Lamartina, Alfreda de Misea, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea i drugih. Ali nebi bilo pravo naročito se zaustavljati na tim slabostima, jer u knjizi G. Ilića ima nečega boljega, i to mnogo boljega.
Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. G. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je, kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinostima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama („Noćna svirka”, „Iz jedne šetnje”, „Nad stvorom Timoka”, „Zvoni”, „Njen venčić”, „Iz bolničkih časova”, „U poštanskim kolima”). I, čudna stvar, G. Ilić, koji je u opštim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnu, krvavu ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju, „početu pesmom, završenu grobom”, popeo se do pesničke visine. Nije moguće bez stezanja srcu, bez gotovo nekoga fizičkoga osećanja bola, čitati ovakve stihove:

               Eto i sunca! Kroz zastor rujni
               Krajičkom oka glednu,
               Kako je divno: u svoje biće,
               U dušu svoju žednu
               Primiti svetlost, koju ne može
               Ni sami grob istrti!
               O, al’ je sladak, privlačan život
               Uoči same smrti!
               Sunce! O, sijaj! Ne još za dugo!
               Pusti melemnu, toplu i blagu
               Još samo zraku koju!
               Dok budem tupim sečivom strug’o,
               Dok krv ne raspem svoju!…

Kako smo van lažȋ literature u pesmi „Zvoni!…” On, iz čije još skorašnje rane kaplje rumena krv, zaustavio se sa svojim čuvarom na sredi druma, posred kao zlato žutih žita i spržene trave iz koje cvrčak peva:

               …Moj čuvar skide kapu s glave!
               Kud ga to misli daleko odnose?
               „Šta slušaš, brate? upitah, pun strave,
               A on mi reče: „Zvoni… sad je nose…”

               Ne pitah više. Samo sam uzdan’o,
               Kô da me strela kroz prsa probola
               Ležah kô mrtav… a, zatim, lagano,
               S još dva čuvara uđosmo u kola.

               I tad, ko dusi, juriti uzesmo
               Preko mostova, brda i dolina
               U divljem trku… i pred veče besmo
               Pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.

               Pa, napred!… Vozar ljuto uzmahuje
               I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
               Stražari ćute… Ah, dal’ se to čuje
               Kako odnekud zvoni,… zvoni… zvoni…

Uzalud se čitalac otima nezdravoj draži ovih stihova. Uzalud sebi govori da je stvar bila strašna i nečovečna, i da se ona ničim i nikada ne da braniti; uzalud se otima od utiska ovih stihova izniklih iz krvi kao mistični crveni cvetovi, uveravajući sebe da tragični utisak nije u stihovima no u onome što je iza njih, u strahobnom i jezivom predmetu koji oni pričaju; uzalud, najzad, u poslednjoj skrupuli, čitalac osuđuje pisca što je tu užasnu nesreću, koju je kao sablast trebao goniti iz svake uspomene, uzeo za predmet svoje pesme, nanizao je u profane strofe, udešavajući slikove i harmoničnost reči, tražeći efekte i pljeskanja, izlažući pred velikom publikom, kao na pozornici, nešto što bi trebalo da ostane u najmračnijem kutu srca. Krvava mrlja ostaje na stranicama ove bolne i bolesne knjige; mi smo žrtve naše bolešljive radoznalosti i perversne manije za retkim i jakim osećajima; pisac u ovim stihovima, koji su profanacije grobova, nije bez literatorske kabotinaže koja u svemu i po svaku cenu traži književne motive i efekte. Ali, sve je to uzalud? Utisak ostaje, i on je, u svoj svojoj tragičnosti, velik i silan…
Jer, to je preživljeno i osećano. Mi smo toliko siti laži u literaturi, literature svedene na nedostojnu komediju osećanja, lažnih suza, lažnih pokliča, retorike bola i frazeologije plača; nama su postali odvratni oni siti i zadovoljni filistri koji bez ikakva smisla i razloga ridaju gore no Jeremija na razvalinama jerusalimskim. U današnjoj srpskoj književnosti u tolikoj je meri nastalo krčmenje bezuzročnog i besmislenog, lažnog i ladnog pesimizma, mi imamo toliko pesnika koji opevaju svoje fiktivne grobove, kao što su pre četrdeset godina pesnici pevali svoje isto tako fiktivno „luče bajno”, da nam je dobra došla pesma u kojoj ima istine, pa ma i najstrašnije…
Iz toga uzroka, zato što su iskrene i preživljene, što su u punom smislu reči Suspiria de profundis, Pesme G. Ilića, kao i pesme G-đe Danice Marković i G. Velimira Rajića, imaće uspeha kod današnjih srpskih čitalaca, kojima je dodijala laž i afektacija u našoj današnjoj, čisto spoljnjoj poeziji, svedenoj na igru reči i komediju osećanja.

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. mart 1909. Knjiga XXII, Broj 6. Str. 474-477.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.