Pevanje i mišljenje/II
Naša lepa književnost — „taj nežni cvetak koji je tek počeo svoj pupoljak razvijati”, itd., itd. — tako bi sigurno valjalo započeti razgovor o našoj književnosti po mišljenju kakvog našeg estetičara. No ja priznajem da nemam ni najmanje estetičkog osećanja, a i ne mogu nikako da gledam tako idilski nevino na proizvode srpske misli, zato neka me izvine gospoda estetičari što počinjem razgovor sasvim neukusno. Naša suvremena poezija — to je smesa od ljubavnih izjava, fantastičkih scena, praznih fraza i smešnih budalaština. Jedan opisuje kako se ljubio s dragom; drugi kako se opio, pa pao na njene meke grudi; treći javlja kako je ušao u sobu svoje drage, pa nije smeo „ni disati”, bojao se da je „ne otpiri” u nebesa (Mita Popović); ogromna većina tuži i plače ili se bacaka i praćaka što ih draga ne voli, kao da mora pametna ženska zavoleti prvog koji joj ispeva nekoliko budalastih stihića. Jednome je draga „anđelčić, vrag mali”, pa samo ne zna od čega je stvorena, „da lʼ od zlata ili srebra” (Arberdar); drugome je „đavo garavi” (A. Grujić), a nekolicini, opet, „luče molovano”. Kod sviju je opšte to da svi oni smatraju žensko kao neko vazdušasto stvorenje koje je samo zato stvoreno: da grli i ljubi, da pali očima, da ima kosu meku, svionu ili „tavnu kao noć”, da nosi vilinsko odelo (valjda s dugačkim šlepom?) itd., itd. Posle toga nije čudo što naše obrazovane Srpkinje što čitaju „Danicu”, „Vilu” i „Maticu” provode svoj vek starajući se kako će se obući, kaka će namestiti usta i kako će nas proste smrtne čarati svojim „vilinskim pogledima”. Naši kritičari iskidaše se vičući što „sestre” Srpkinje dolaze na sela i besede kao na izložbu da pokažu svoja ženska dostojanstva, a ne vide da ih tako vaspitava ceo red naših pesnika počinjući od L. Kostića i M. P. Šapčanina pa do Andre Grujića i M. Andrića. Ima u našoj književnosti i svetlih misli, ali su one tako poplavljene masom besmislica da gotovo iščezavaju.
Naši pesnici, živeći u naivnom uverenju da je pesnik neko više stvorenje koje je stvoreno da ljubi i strada i da svoja stradanja priča zori, ruži i slavuju ili da ih davi — u vinu, načiniše od naša dva-tri žurnala neki besmisleni „komplimentirbuh”, a često i poštu za svoje „libsbrifove”. Radi primera ja ću načiniti jedan opit pred poštovanim čitaocem. U ovo vreme kad pišem ove vrste, preda mnom leži „Vila” za 1866. god. (žao mi je što nemam kakvu „Danicu”). Ja je otvaram i tražim onako na „sreću junačku” prvu ljubavnu pesmu. Nalazim: Ljubavne pesme Milorada Popovića. Evo nekoliko stihova iz treće pesme:
A digne lʼ se talas
namršten i prek
Stišaće ga bujna,
Tvoj pogledić mek.
Još kad pustiš glase
Nežnog grla, čuj!
Iz slatkoga sanka
Prenuće slavuj (?).
Kao što vidi poštovani čitalac, to je kurisanje dosta skromno, samo što je besmisleno, kao što pokazuju poslednja dva stiha; ali ima u našoj književnosti daleko interesantnijih stvari. No ja ne mislim da se vraćam u tu besplodnu pustinju punu čkalja i kopriva, tim pre što sam ubeđen da je čitalac upropastio dosta krasnog vremena na čitanje podobnih predmeta (kao i sam što sam). Ja ću samo pokazati rezultate koji se daju izvesti iz cele povorke tih pesama. Prvo se vidi to kako je većina naših književnika malo poznata sa rezultatima suvremena nauke kad naši listovi i do sada pečataju takve predmete, i tek ove godine javlja se kritika brata Karavelova, Bugarina, koja udara na sav pravac naše poezije. Drugi je rezultat što se vidi kako je lažnim estetičarskim obrazovanjem iskvaren naš mlađi svet kad kod njih sve druge potrebe čoveka iščezavaju pred jednom potrebom njegovog organizma — ljubavlju. Čovek sa zdravim organizmom ima potrebu da ljubi tako isto kao što ima potrebu da jede i pije, da diše i da misli. Sasvim je prirodno da se čovek raduje kad svoje potrebe namiri, a muči se kad ne može da ih namiri. Tako isto, prirodno je da čovek ima potrebu da iskaže svoja osećanja drugom čoveku. Ama kad pisac piše svoja osećanja i pečata ih u žurnalu i kazuje ih celoj publici: onda treba gledati hoće li ta publika imati koristi od tog što pročita. Publika plaća za knjigu koju čita, a i vreme za koje se knjiga čita košta novaca, pa kad u nagradu za sve to dobije misli koje su protivne i nauci i zdravoj pameti, onda je to pisanje savršeno štetno. Šta se koga tiče što se pesnik ljubio s dragom, ili što je pao na njene meke grudi, ili podobne scene? „Dakle, vi zabranjujete sasvim pevati ljubav”, reći će neki gospodičić pesnik kome je glava sasvim napunjena snovima o „svetoj” ljubavi. Ja ništa ne zabranjujem. Pre svega, prošlo je vreme kad su na pesnika smatrali kao na stvorenje obdareno božanskom silom, koji „stvara” sve što mu dođe u ugrejanu glavu. Među veštakom i naučarom savremena nauka ne nalazi nikakve razlike, oni oba stvaraju svojim umom, misle, analiziraju, izučavaju fakta; razlika je samo u predmetu izučavanja. Jedan izučava, npr., sastav materije, a drugi svoja osećanja. Daroviti pesnik znaće šta da kaže o osećanju ljubavi ili ma kakvom drugom što će imati opšte vrednosti, a neće nikad stvarati od ljubavi bolest, a od ženskinja nakaradu, kao naši pesnici.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Marković, umro 1875, pre 151 godina.
|