Pevala sam
| Pevala sam… (1869) Pisac: Draga Dimitrijević Dejanović |
I.
Pevala sam mače, nože,
Ubojite dževerdare,
Dimišćije krvopije,
Ljute tope i handžare.
Pevala sam pesme svoje,
Bojno cveće, sjajnu zoru;
Pevala sam jade moje,
Jarko sunce na obzoru.
Pevala sam gorke vaje,
Kad me oni obhrvaše,
Pevala sam suze vrele,
Kad mi srce utopiše.
Pa o ruži, o slavuju,
O čarima ovog sveta;
Pevala sam danju noću,
Oj uzdaha kleta!
II.
Od svih suza što ih proli
Da se sliju sve ujedno
Poteklo bi sinje more —
Sinje more, ali ledno!
Uzdasima, bože sveti!
Nema broja ni imena,
Da se nešto svi sakupe,
Dunula bi holujina!
Pa kad holuj morem pođe,
More bi se zapenilo,
U sred bure te goleme,
Srce bi se skamenilo! —
Da se manem i okanem,
Daleko je sinje more:
Holujino zbogom ostaj,
Eto meni lepše zore!
Nema suza, nema jada,
A uzdaha ni od kuda,
Svuda miri, sve se smeje
Okićeno svuda — svuda!
Prestale se suze liti,
Nema tuge, nema više,
Još i sad mi srce peva
Ali nikad ne uzdiše.
A i što bi uzdisalo;
Ta zar nije milo zlato
Što uzame ovo sedi?
Ovo zlato isplakato!
To su ruke, to su grudi,
To su oči pune čara;
Oh ta to je moje zlato,
Što se sa mnom razgovara.
Izvor
[uredi]Matica, 20. septembar 1869. Broj 26. Godina IV, str. 595.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Draga Dimitrijević Dejanović, umro 1871, pre 155 godina.
|