O srpskom jeziku/10.2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

O srpskom jeziku
Pisac: Bošković Jovan
10.2. O starome slovenskom jeziku: Staro-slovenska čitanka
Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije


2o Staro-slovenska čitanka.[uredi]

Chrestomathia palaeslovenica cum speciminibus reliquarum linguarum slavicarum, edidit F. Miklosich. U Beču 1861. (Primeri staroga slovenskog jezika, njegovih govora, i drugih slovenskih jezika, od F. Miklošića.) Na 8-ini str. 114.

Glotika, ili lingvistika, zove se ona nauka, što obuhvata i kazuje organizam jezika u opšte i posebni organizam jednoga jezika ili čitave gomile; a organizam jezika zovu se sve službe skùpa, koje čine telesne sprave ili oruđa (organi) za govor (kao što su: pluća, grlo, jezik, zubi, usne, nepce, nos). Razume se, da se organizam jezika može različno shvatiti, to jest ili se hoće da pokaže kakav je sad, ili kakav bejaše pređe u nekom vremenu, ili se najposle kazuje sav život jezika.

Jezik je, kao što se obično kaže, na glas iskazano mišljenje, a mišljenje je bezglasan strana 292 govor. Jezik dakle čine dve stvari: mišljenje i glas. Glasu je posao da pokaže značenje (predstave i pojmove) i odnos ili svezu, u kojoj se pojmovi i predstave u mišljenju shvataju, ili drugim rečima: glasu je posao da stvara reči. Kod reči glavno je ovo troje: glas, značenje i oblik (forma) reči; a četvrta je strana jezika, kad se uzimaju reči kao delovi rečenice (izrečene misli).

I po tome se gramatika ili nauka o jeziku (u užem smislu) deli:

  • 1-o na nauku o glasovima;
  • 2-o na nauku o osnovama ili o poslovima korena i osnove (teme), o značenju. (Jedni kažu o tvorbi reči);
  • 3-e na nauku o rečima, o oblicima reči, o odnosu ili svezi. (Ovde valja razumeti različne oblike imena i glagola, deklinacije i konjugacije);
  • 4-o na nauku o rečenicama, (sintaksa).

Nauka je o glasovima nastavak nauke o čovečjem telu, a nauka o rečenicama vodi u nauku o duhu. Ovde na prvo mesto dolazi filologija. Oblik rečenica u pojedinog pisca, nauka o strana 293 načinu pisanja (stilu), ne ide već u nauku o jeziku.

Filologija je nauka, koja obuhvata duhovni život znatnih naroda, pa nam ga kazuje i predaje. Dakle samo gde ima slobodnoga duhovnog rada, ili istorije u najširem smislu, a ponajpre gde ima književnosti, onde može biti i filologije. Tako na pr. ima indijska, „orijentalna“ (semitska, persijska i turska), grčka, romanska, slovenska, nemačka filologija i t. d. Filologija ne teži za jezikom, kao glotika, kojoj je jezik smer; filologu je jezik samo za to važan, što se njime može doći do duhovnoga života narodnog, i što se u njemu i kroza nj pokazuje taj život… u kratko, njemu je jezik sredstvo. I po tome se filolog drži duhovne strane jezika, sintakse i stila, a glasovi i oblici zanimaju ga samo u toliko, koliko mu pomažu razumevanju, i kao stihije (sastavni delovi) kojima pisci raspolažu. Pri naučnome saznavanju jezičkoga sastava i njegovih glasova, tu samo glotičar („lingvista“) može korisno raditi, filologu ostaje da se koristuje gotovim poslom. Filolog traži korist od jezika, glotičar samo strana 294 organizam. Filologu je dosta kad zna jedan ili više jezika, koje on izbere; glotičaru valja poznavati bar sve glavne oblike značajnih predstavnika iz redova jezičkih organizama. Najposle glotičaru je dosta kad zna samo organizam jezika, a za smisao i sintaksu tražiće filologiju.[1]

Ove dve nauke dakle ne stoje jedna drugoj protivne, nego traže jedna kod druge pomoći i nalaze je.

Svaki deo nauke o jeziku može se primeniti na govor ljudski u opšte, ili na pojedina plemena, bratstva i jezike. Prema tome može biti: zajedničke gramatike (zajednička nauka o glasovima i t. d.) i posebne gramatike toga i toga jezika ili tih i tih jezika.

Dalje, gramatika može posmatrati jezik ne osvrćući se na promene u životu jezika, strana 295 koje bivaju po unutrašnjem moranju, ili se može naučno kazivati i život jezika. Gramatika dakle može biti sadašnjega vremena (ili onoga, kad bejaše najveći razvitak) i istorijska gramatika, to jest istorija jezika ili njegovih glasova i oblika.

Zajednička gramatika svih (ili osobita mnogih) jezika razređuje jezike u redove ili vrste, sastavljajući one jezike koji se slažu, i uređujući sve po načelu koje je u samoj stvari. Ona, na priliku, prebira i sastavlja jezike sa malo glasova, ili sa razvijenim glasovima, jezike prostih ili složenih oblika, jezike sa nedostatačnom i sa lepše i tačnije razvijenom službom (funkcijom), jezike sa prostijim i sa umetnijim rečenicama — najvećim razvitkom jezičkoga savršenstva.

Tako su podeljeni svi jezici na tri vrste.

U prvu vrstu idu jednosložni jezici, u kojih se stihije jezika ne menjaju. U njih je koren i reč jedno, kao na pr. u kitajskom jeziku.

U drugu idu sastavni jezici, u kojih su reči sastavljene od više stihija, to jest izrazi za svezu sastavljaju se s korenom, te ga strana 296 boljma određuju, kao na pr. u jezicima uralsko-altajskim i finsko-tatarskim (turskom, mongolskom, finskom, mađarskom i t. d.). Ti dakle jezici imaju složenije oblike.

U treću vrstu idu najposle jezici sa najvećma razvijenim oblicima. U njima se glas za značenje (osnova), ili i sam koren, može redovno promeniti, da bi se iskazale različne sveze. To su dakle jezici sa promenljivim korenom, i sa nastavcima za iskazivanje različnih sveza. U ovu vrstu idu dva najznatnija ljudska plemena: semitsko (sa jezicima: vavilonskim, haldejskim, sirskim, jevrejskim, finičkim, arapskim, etiopskim) i indo-evropsko, dakle jezici onih naroda, koji su do jako u istoriji čovečanstva držali obrazovanost i prosvetu.

Ovo je dovde jednostrana gramatična deoba jezika po obliku, ali gramatika je samo jedan deo glotike (ili nauke o jeziku u širem smislu), i to prvi. A u drugome dȇlu njezinom govori se o pravome, istorijskom, tako reći krvnom srodstvu jezika: o plemenima i bratstvima, o jezicima i govorima (dijalektima).

strana 297 Srodni se jezici zovu oni, koji su jednoga postanja. Srodstvo se jezika poznaje najbolje po glasu, dakle po veštastvu ili gradivu jezika. Ali opet za to ista reč, u više srodnih jezika, ne glasi istovetno (inače ne bi bilo više jezika, nego samo jedan), nego različno, jer svaki srodni jezik ima svoje osobite zakone o glasovima. Nu srodstvo se poznaje i po obliku jezika, te po tome su i oni jezici srodni, u kojih se slažu gramatični nastavci (izrazi za sveze), i ako se razlikuju korenom, (ili glasom za značenje), koji može posebice jedan jezik i da izgubi, pa za isto značenje da uzme („da pozajmi“) drugu kakvu osnovu. Ali valja imati na umu, da se tim, što će se jezici slagati samo u obliku, ni malo ne dokazuje sredstvo njihovo.

Samo su oni jezici među sobom srodni, koji su u jednom plemenu. Prema množini jezika na svetu, nauka do sad zna za malo plemena, kao na primer za: indo-evropske, semitsko, finsko, tursko-tatarsko, dekansko, malajsko, misirsko, južno-afričko i t. d.

U indo-evropskom su plemenu ova bratstva: indijsko i iransko (persijsko) u Aziji, a strana 298 grčko, romansko, slovensko, litavsko, nemačko i keltsko u Evropi.

Slovensko se bratstvo deli na ove jezike: na stari slovenski, novi slovenski (slovenački, kranjski), bugarski, srpski, rusinski, ruski, češki, poljski, gornji srpski i donji srpski u Lužicama (u Saskoj i Pruskoj). Svega dakle ima deset slovenskih jezika, od kojih mnogi imaju svoje različne govore.

Za sve se jezike zna, da se neprestano menjaju. Oni se, kao i prirodni organizmi, ne dele samo na rodove i na vrste, nego se i razvijaju ili rastu i opadaju, sve po određenim zakonima. Po tome se život jezika deli na dva vremena: na vreme pre istorije narodne (istorija jezičkog stvaranja), i na vreme istorijsko (istorija opadanja jezičkih obličja).

Jedni narodi, u svome životu pre istorije, razviše jezike u viša obličja, a drugi se zadovoljiše prostijim stvorom jezika. U jeziku pak i u istoriji (u najširem smislu) pokazuje se ono, što je glavno u ljudi i u pojedinih ljudskih plemena; a načini, na koje to biva, zovu se narodnosti. Po tome je narodnost u svakog naroda jezik i istorija narodna. Isti strana 299 duh koji, vezan za glas, stvara jezik, taj, na slobodi svojoj, pričinjava istorijski razvitak.

Kad koji narod stupi u istoriju, on onda prestane sebi jezik i dalje stvarati, ostajući za svagda na tadašnjem stepenu, ali se glasovi svakoga jezika s vremenom sve više gube. Živ jezik, dakle, postaje siromašniji u oblicima, i otesaniji i mekši u glasovima. Na primer: Samoglasna u potonjem slogu gledaju da se izjednače sa onima u prethodnom, ili barem da nalikuju na njih, i to se zove asimilacija; a kad se oblici sa oblicima izjednačuju — osobito pojedina odstupanja sa običnim pojavama — to se onda zove analogija. Suglasna opet ispadaju između samoglasnih ili otpadaju na kraju reči, izjednačuju se s drugim suglasnima, ili se prilagođavaju, to jest pretvaraju se u srodne glasove, i t. d. I, što duže koji jezik živi, tim glasovi sve više tiču jedan u drugi. To dolazi od težnje, da se organima za govor olakša posao, radi zgodnijeg izgovaranja, i da se mišići ne bi mnogo naprezali.

Narodi koji, na primer, kao slovenski, više osećaju kakvu službu čini reč, kakvu li strana 300 njeni delovi (koren, osnova, umetak, različni nastavci, predlozi), imaju čitavije glasovne oblike. Tome protivni stoje: zakoni o glasovima, analogija i uprošćivanje, ili radnja da jezička obličja budu prostija. Takvo je osećanje za službu reči, ili kraće za jezik, anđeo čuvar jezičkih oblika; koji se inače nadoknađuju složidbom reči ili primaklicama, i opisivanjem.

Služba je reči jezgra jezika, i to ne samo u vremenu stvaranja, nego i onda kad jezik počne stariti. O njoj visi napredak i održavanje glasovne mase. Promene, dakle, u tvorbi osnova i reči isto su tako važne, kao i promene glasovnog obličja, koje s njima idu naporedo. A najvažnija je taka promena, kad se prestane osećati kakvu službu čine glasovi (nastavci) za svezu, kakvu li oni za značenje; tada se još samo oseća šta znače cele reči.

U poznija vremena jezika složidba (kompozicija) je jedini način za stvaranje novih reči. Tu nema više da niču novi nastavci za padeže, vremena, lica i načine, niti ima novih tvorevina imena i glagola, ni onoga, od čega je jezik pre istorije narodne izvodio strana 301 reči, to jest prostih korena sa malo opštijim značenjem; već je manje više izumrlo osećanje za pređašnji način stvaranja, ili drugim rečima za službu nastavaka. Te tako se sada moraju uzeti gotove reči za sastavne delove, za stihije od kojih se grade reči — kad treba novih oblika.

Kad s vremenom izda i taj način stvaranja, onda na mesto tvorbe dolazi opisivanje. Službu, koju su pređe činili nastavci, sad uzimaju na se reči za svezu, i što pređe činjaše jedna reč, sada čine njih više. To biva tim lakše, što u mnogih reči prvo pravo značenje postaje opštije i apstraktnije, i što se oblici okraćuju. Na taj način postaju tako zvani pomoćni glagoli, članci, predlozi, savezi. Oslabljene padežne oblike najpre podupiru, a posle zamenjuju — predlozi, a slabe oblike glagolskih načina — savezi; pokazna zamenica (pronomen) biva određeni, a broj „jedan“ neodređeni članak; što je kod imenica (nomen substantivum) članak, to je kod glagola lična zamenica, i t. d. Prajezici ne osećaju da im trebaju „članci“, a imajući poviše padeža, ne pomažu se mnogo predlozima, a kod strana 302 glagola ličnu zamenicu osećaju u ličnom nastavku.

Takim promenama i sama rečenica, u dugom životu jezika, dobiva drugi tip i više posla. Ali za nju više posla može biti i tim, što s vremenom i red reči u rečenici može za razumevanje mnogo više da važi. To jest reči su slobodnije i menjaju mesto, kako kad ište preča potreba, dok jezik drži sve, ili barem mnoge gramatične oblike; a kad se ovi stanu gubiti, tada nastanu pomoćne reči, koje su gotovo sve stanovite… onda je i red reči u većoj stezi, i gotovo nepromenit. Samo se kaže, koliko ta ukočenost u ređanju i nameštanju reči škodi poeziji, krasoti rečenica i sklapanju perioda.

Iz svega do sad rečenoga vidi se, da je glotika nauka, i da je kao nauku valja najpre izučiti, da bi se o njoj pravo sudilo. Gde god se to pravilo zanemari, pa se neznalački sudi o svačemu, ovde izlaze najprotivnije, ponajviše sa svim krive misli o srodstvu, samostalnosti, čistoti, pravilnosti, krasotama i osobinama posebnih jezika. Ali ova je disciplina mlada, pa se neje mogla strana 303 još kako valja raširiti na sve strane, a u našoj se književnosti, na po se, ili slabo što o njoj pisalo ili ni malo. Pa za to mišljah da će biti potreban ovaj uvod, pre nego što se povede reč o tome, kako stoje slovenski jezici jedan prema drugome.

Videli smo da se pozniji oblici jezika ne mogu razumeti bez poznavanja starijih, i da za to, pri naučnome razlaganju kojega mu drago današnjeg jezika, treba imati na umu istorijske promene njegove, ili drugim rečima: život toga jezika.

Zakonite promene prvih glasova, kao i sve ostale promeni u jeziku, bivaju u celome kod svih jezika na jedan način, a u pojedinostima kod svakoga različno. Šta više, jedan se isti jezik na svome polju ne menja svuda jednako. A od takih promena dolazi, da se prajezici, koji se pojavljuju kao jednine, u dugom životu raspadaju na više delova (jezika), koji s vremenom opet dolaze pod isti zakon. Obično tada stariji jezik izumre ili ga nestane u mlađem. Mlađi pak jezici odstupaju, koji manje koji više, od zajedničkog prajezika: jedni dakle više liče na oca, a strana 304 drugi manje. I tako se plemena dele na bratstva; bratstva, porodice ili loze na jezike; a jezici na govore.

Nas se od plemena najviše tiče indo-evropsko, a od porodica — slovenska.

Ni u slovenskoj porodici, gotovo kao ni u svima ostalima indo-evropskoga srodstva, neje se sačuvao jezik od postanja ili prajezik. Ali ima jedan jezik slovenski, koji je tome praslovenskom jeziku najbliži, a to je stari slovenski. „Slovenski“ zove se po narodu, koji ga je govorio, i koji ga je sam tako nazivao (словѣньскꙑи ѩꙁꙑкъ), a „stari“ dodaje se za razliku od novoga „slovenskog“ (slovenačkog ili kranjskog) jezika. Časni taj jezik izumrьo je odavno u ustima naroda, ali živi i danas u crkvi kod Bugara i Srba, Rusa (Velikorusa) i Rusina (Malorusa), samo što je znatno preinačen. Jezik taj neje, kao što se pređe pogrešno mislilo, a gdešto još i sada misli otac svima drugim slovenskim jezicima. Od njega su, po najnovijem dokazivanju, postala samo dva jezika (razdvojena širokim zemljama i gramatičkim razlikama), a to su bugarski i slovenački (novi slovenski). To jest oni strana 305 Sloveni, od kojih s tuđincima Bugarima izađe potonji (današnji) bugarski narod, bejahu grana „словѣньскааго“ stabla; a „Slovencima“ pokazuje i ime i stvor jezika, od koga su otpali.

Potonji bugarski jezik pak odavno se veoma promenio, pod uticajem mnogih jezika na balkanskome poluostrvu, starih i sadašnjih, te danas, pored dosta čistoga slovenskog rečnika, ima u mnogom koječem sa svim neslovensku gramatiku, pa je tako mnogo udaljeniji od svoga roditelja, nego brat mu slovenački jezik.

Nauka o jeziku do sad vrlo malo zna, kako su se odvajali slovenski jezici. Za sad su uza stari slovenski jezik — i njegove potomke, novi slovenski i današnji bugarski, — naređani: srpski, rusinski, ruski, češki, poljski i oba lužička jezika, kao mlađa braća njegova. Ali kako oni stoje među sobom, što se tiče starine i bližeg sredstva, o tome će se moći pouzdanije govoriti tek onda, kad budu ispitane sve pojave onako, kao što je učinjeno za jezike drugih, sa slovenskom srodnih porodica. Ovo pak još sad stoji: da je stari slovenski jezik za sve Slovene središte jezičkoga ispitivanja; da je on najstariji oblik među slovenskim strana 306 jezicima; da je u njemu sačuvano, i potomcima i mlađoj braći njegovoj, najdublje pravilo. Istina je, da se svakome slovenskom jeziku valja najpre obzirati na svoje posebne starije oblike, (kao na pr. srpskome jeziku na svoje iz 15, 16 i 17 veka, pisane u Dubrovniku); ali to neje dovoljno, jer nas svi upućuju, i ti i u starijim spomenicima, na staro slovensko obličje. Za to svaki slovenski gramatičar, kad pođe istorijskim putem, treba da meri glasove i oblike svoga posebnog slovenskog jezika sa starim slovenskim. Najposle i sama poređenja sa drugim srodnim jezicima od starine, da bi se doznali slovenski zakoni o glasovima, najpotrebnija su i najkorisnija, kad se čine oblikom staroga jezika. On dakle, i ako je roditelj samo dvaju jezika, opet za to, na polju istorijske gramatike, uzima se kao da je to svima.

Osim pomenute važnosti staroga slovenskog jezika za sve Slovene, on Slovenima pravoslavnog zakona, na po se, mnogo vredi još i za to, što se kod njih tim jezikom, a ne njihovim narodnima, pisalo u prvo vreme njihovih književnosti, i što se njime, kao što strana 307 rekoh, i dan danas Bogu mole. Jezik taj, kao što se nalazi u najstarijim pismenim spomenicima (a najstariji su među do sad poznatima iz 11 veka), jest jedan od najbogatijih u glasovima, i najsavršenijih u oblicima i rečenicama. Pismeni pak spomenici pokazuju, kao svuda tako i kod starih Словѣна, visok stepen prosvete i znamenit istorijski razvitak; jer se zna, da narodi, po što se razviju, ne trče odmah k pismu. Ali bugarski, srpski, hrvatski i ruski pisci počeše za rana književni jezik svoj, panonsko-slovenski, koji za njih beše tuđ i mrtav, doterivati po svome živom, narodnom govoru. Tako postaše četiri govora (dijalekta) staroga jezika. S toga se izvori njegovi dele: 1o na prave stare, panonsko-slovenske, 2o na bugarsko-slovenske, 3e na srpsko-slovenske, 4o na hrvatsko-slovenske, 5o na rusko-slovenske.

  1. Za pravi stari, panonsko-slovenski jezik najznatniji su izvori:
    • Glagolicom pisani. 1o Zografsko jevanđelje (rukopis).[2]
    • 2o Kločev glagoljaš (Glagolita Clozianus, editus a B. Kopitario, 1836).
    • 3o Gospođinsko (ili Marijinsko) jevanđelje (rukopis).
    • 4o Asemanovo jevanđelje. (Evangelium Assemanianum bibliothecae vaticanae, rukopis).
    • Đirilicom pisani: 5o Suprasalski rukopis, (štampan u Beču, 1851).
    • 6o Savina knjiga, jevanđelje, (rukopis).
  2. Ne panonski spomenici:

  3. IIo Bugarsko-slovenski: 1o Psaltir Bolonjski, 1186–96.
  4. 2o Trnovsko jevanđelje, 1273.
  5. 3e Paterik Mihanovićev, po svoj prilici iz 13 veka.
  6. 4o Apostol Strumički, iz 13 veka.
  7. 5o Apostol slepčenskoga manastira.
  8. 6o Nomokanon (bug.).
  9. IIIe Srpsko-slovenski: 1o Atonsko jevanđelje, iz 12 veka.
  10. 2o Krmčaja, na Ilovici 1262.
  11. strana 309
  12. Ze Apostol šišatovački, od Damjana, u Ždrelu kod Peći, 1324.
  13. 4o Šišatovačko jevanđelje, 1324.
  14. 5o Psaltir Branka Mladenovića, u Borču 1346.
  15. 6o Jevanđelje, u Kopitara, iz 15 veka.
  16. 7o Nikoljsko jevanđelje, od Hvala, iz 15 veka.
  17. 8o Novi Zavet i Psaltir iz Bolonje, od istoga, iz 15 stoleća.
  18. Izvori za srpsko-slovenski jezik jesu još:
  19. 9o Srbulje, to jest sve crkvene knjige, koje su pisane srpsko-slovenskim jezikom.
  20. (Srbljak je crkvena knjiga, u kojoj su službe samo onim svecima, koji su srpskoga roda; srbljaka ima u srpsko-slovenskoj matici i u rusko-slovenskom prevodu).
  21. 10o Različni drugi književni spomenici srpski.
  22. IVo Hrvatsko-slovenski: 1o Misal kneza Novaka.
  23. 2o Památky hlaholského písemnictví, od P. J. Šafarika. Prag, 1853.
  24. Ze Chrestomathia, od I. Verčića. Prag, 1859. (Docnije: Čitanka staro-slov. Prag, strana 310 1864. Ulomci sv. pisma, Prag, 1864–71).
  25. I drugi.
  26. Vo Rusko-slovenski:
  27. Najznatniji su izvori za rusko-slovenski jezik:
    • 1o Ostromirovo jevanđelje, od đakona Grigorija, u Novgorodu, 1056 i 57. (Izdao ga A. H. Vostokov, u Petrogradu, 1843).
    • 2o Besede Grigorija Nazijanskog, iz 11 veka.
    • 3e Svjatoslavljev izbornik. 1073.
    • 4o Nestorov letopis, iz 12 veka, pisan jezikom prelaznim iz staro-slovenskoga u staroruski. (Izdanja: u Petrogradu 1846, u Beču 1860 i docnije u Lavovu 1864).
    • 5oo Sve današnje crkvene knjige naše. Velim „današnje crkvene“, jer su one iz Rusije počele dolaziti k nama tek druge i treće desetine prošloga veka, a do to doba — pa još i neko vreme posle — srpska je crkva, po svima srpskim zemljama, služila na srpsko-slovenskom jeziku, a gdešto još i danas tako služi.

Otuda se vidi, koliko priliči svakome pravom književniku, da kod deset slovenskih jezika današnji crkveni naziva prevashodno strana 311 „slavenskim“, koji je samo jedan govor staroga slovenskog jezika.

Ko hoće lako i brzo da se upozna sa starim slovenskim jezikom i njegovim govorimo, neka čita. „Hrestomatiju“ (zbornik primera), o kojoj je ovde govor. U čitanci toj naćn će ove članke:

  1. Съꙁданиѥ мира, бꙑтниѥ а.
  2. Нꙗковъ въꙁвраштаѥтъ сѧ въ своꙗ си, бꙑтнѥ, 'ла', 'лв', 'лг', 'лє'.
  3. Носифъ продаѥмъ братиѥѭ, бꙑтнѥ, 'лꙁ', 'лф'.
  4. Носифъ въ тьмьници, бꙑтиѥ, 'лф', 'м', 'ма'.
  5. Мойсий съпасаѥтъ сѧ, исходъ, 'в'.
  6. Пѣснь Мойсиѥва, исходъ 'єӏ'.
  7. Съглѧданиѥ ꙁемлѩ ханаанъскꙑѩ, числа, 'гӏ'.
  8. Лѹка, 'єӏ'.
  9. Свѧтааго Василиꙗ похвала о четꙑрєхъ дєсѧтєхъ мѫчєникъ.
  10. Весна. Иꙁъ Григориꙗ богословьца.
  11. Исанѩ мъниха о крал҄и Влъкашинѣ.
  12. Иꙁъ шестодьниꙗ съпьсанааго Иоаномь єкъсаръхомь.
  13. strana 312
  14. Чрънориꙁьца и проꙁвѹтєра Иоана Дамаскиньска слово о правѣй вѣрѣ. Кън̑ига вътоаꙗ, глава 'а'.
  15. Specimen linguae slovenicae dialecti Carantanicae. Monumenta frisingensia.
  16. Specimen linguae slovenicae dialecti Serbicae.
  17. Житиѥ блажєнаго ѹчитєлꙗ нашєго Коньстантина философа, прьваго наставьника словѣньскѹ ѥꙁыкоу.
  18. Specimen linguae slovenicae dialecti Russicae.
  19. Specimen linguae Čechicae. a) Fragmentum legendae de XII apostolis. b) Fragmentum Alexandreidos.
  20. Specimen linguae Polonicae. E psalterio Florianensi.

Onima, kojima je otalo da doznadu najnovije stanje nauka o jeziku kod Slovena, a znaju nemačvi i latinski, mogu preporučiti ova Miklošićeva dela.[3]

Osim toga izdao je:

  1. Das Recht von Pskov, 1857.
  2. strana 313
  3. B. Kopitars kleinere Schriften sprachwissenschaftlichen, geschichtlichen, ethnographischen und rechtshistorischen Inhalts, I. Theil, 1857.

I ove veoma važno spomenike:

  1. Monumenta, linguae palaeo-slovenicae e codice suprasliensi, 1851.
  2. Apostolus e codice monasterii Šišatovac, 1853.
  3. Evangelium S. Matthaei palaeo-slovenice e codicibus edidit, 1856.
  4. Lex Stephani Dušani, 1856.
  5. Monumenta Serbica, 1858.
  6. Chronica Nestoris, textum Russico-slovenicum, 1860.[4]

strana 314 Te knjige ne trebaju preporuke. Miklošić je svojim mnogobrojnim a vrsnim književnim poslovima stekao ime autoriteta za slovenske stvari, i to ne samo kod slovenskih književnika, nego i kod ostalih učenik ljudi u Evropi. U njima će čitaoci ovoga članka ponajpre naći i dokaze za ono, što se ovde moglo samo nagovestiti, ili u rezultatima vazati.

Još mi valja da rečem moju o glasovima i slovima, ili znacima za beleženje glasova, o akcentima, svraćenicama, i o pravopisu u starim spomenicima, pa najposle da završim primerima iz spomenika — kao pripravu za one, strana 315 koji su radi sa starim jezikom iz bliza da se upoznadu.

U starome slovenskom ima ovih samoglasnih glasova: а, є, и, о, л, р, ѧ (en kroz nos), ѫ (on kroz nos), ъ (kratko u), ь (kratko i); 2-o ovih dvoglasnih: ѣ (ja ili e koje prelazi u i. Olovo se ѣ u starome nikad ne brka sa ѥ,) i ѹ (dugo u); 3-e ovih suglasnih: л, н, р; т, д; п, б, в, м; к, г, х; ч, ж, ш; ц, ꙁ, с; л҄ь, н҄ь, р҄ъ; шт (щ), жд.

Slova: ї mesto и, i ѡ mesto о, dolaze isprva u starii izvorima, a posle ređe; a znake ф, ѯ, ѱ, ѳ i ѵ pisali su ponajviše u grčkim rečima, i to što poznije, tim više.

Sastavljeni su glasovi: ꙗ, ѥ, ю, ѩ, ѭ. Mesto ji piše se prosto i (ладии, имъ), a grupe jo nema nikako. Ovako sastavljena slova imaju i taj posao, da umekšavaju pred sobom л, н, р, na primer: колꙗ, колѩ, кол҄и, колѭ, колѥ i t. d.

Glasovi аи, єи, ии, ои, ꙑ (kao francusko u ili nemačko ü) ѹи, ѣи, ѧи, ꙑи, imaju dvojaku službu, to jest ili su: aj, ej, ij, oj, ъj, uj ej, enj, üj, ili: aji, eji, iji, oji, —, uji, eji.

strana 316 Evo i kratka pregleda, kojim se glasovima zamenjuju, neki stari glasovi, u srpsko-slovenskom i u rusko-slovenskom govoru:

STARO- SRPSKO- RUSKO-SLOV.
л, л, (narodno у) л, єл, лє, ол, ло,
р, р, р, єр, рє, ор, ро,[5]
ѧ, є, ꙗ,
ѫ, ѹ, ѹ,
ъ, ь, (а), ъ, о,
ь ь, (а), ь, є,
ѣ ѣ, (є), ѣ, є, и,
ѩ, (jen) ѥ, ꙗ,
ѭ, (jon) ю, ю,
ꙑ, ы, (и), ꙑ, ы,
шт, шт (щ), шч (щ),
р҄ь (meko r) р, рь, (р).
rowspan="3"!Pravopisne razlike:
и, и, (ї), и, ї,
о, о, (ѡ), о, ѡ,
отъ, оть, ѿ,
ѹ, ѹ, (ꙋ), ѹ, (ꙋ),
ꙗ, ꙗ, ꙗ, ѧ,
ѥ, ѥ, (ѥ) є,
лѥ, нѥ, лѥ, нѥ, лє, нє,
л҄и, н҄и, ли, ни, ли, ни,
шт, шт, (щ), щ.

Iz tih se primera vidi, da je pravi staro-slovenski pravopis, posle današnjega novog srpskog, najsavršeniji meѣu slovenskima.

U starome jeziku neje se beležilo na koje slogove treba udarati glasom. Naglasci (akcenti) u poznijim spomenicima, osobito u rusko-slovenskima, jesu ponajviše podražavanje grčkome padmetanju nad slova. To pokazuju već i njihova grčka imena: oksija, varija i t. d., a drugo, ko uščita sa svim po naredbama tih tobožnjih naglasaka, taj će se lasno uveriti, da to nesu čisto slovenska udaranja glasom.

Title“ su vrlo retke u najstarijim spomenicima, i to su više obične skraćenice. Danas ih nema ni u jednoj književnosti, a neje ih bilo ni u staro doba. Za njih se kaže, da su varvarizmi srednjega veka.

strana 318 Izvori su pisani glagolicom i ćirilicom. Sad nema više sumnje meću znaocima, da su tako zvana glagoljaška slova starija od tako zvanih ćirilovskih, samo je još u raspri: kad su koja postala i ko je urednik jednih, ko li drugih.[6] Česti saobraćaj s Carigradom učinio je potrebu, da se glagolska slova doteraju malo na noviju napravu, a tim da postanu udesnija za pisanje i lepša. Tako je i gotski vladika Vulfila (318 do 388) udesio Gotima bukvicu prema grčkoj, a ostali Nemci zameniše svoje „rune“ (slova) latinicom. Tako je Veliki Petar (1704 do 1714) doterao ćirilovsku azbuku prema latinskim slovima, te tako sad imamo „minejska“ i „građanska“ ćirilovska slova. Na taj način, uza stare dve, pridođoše nam docnije još dve bukvice: latinica i građanska ćirilica.

Evo sad primera:

strana 319

1-o Staro-slovenski.[uredi]

Мъногѹ жє лѣтѹ прѣшьдъшѹ и сѫштѹ ѹжє съблаꙁньнѹ плаванию, ꙁа нѥ и постъ ѹжє бѣ прѣшьлъ, молꙗашє Павьлъ глаголѩ имъ' мѫжи, виждѫ, ꙗко съ досаждєниѥмь и мъногоѭ тъштєтоѭ нє тъкъмо брѣмєни и кораблю, нъ и дѹшамъ нашимъ хоштєтъ бꙑти плаваниѥ. Сътьникъ жє кръмьчнѩ и навъклира пачє нослѹшаашє нєжєли Павьломь глаголѥмꙑнхъ. (Дѣꙗниꙗ, XXVII, 9–12).

2-o Srpsko-slovenski.[7][uredi]

Mьnogѹ žє lѣtѹ prѣšьdьšѹ i sѹštѹ ѹbo sьblaꙁnьnѹ plavaniю, ꙁa nѥ i postь ѹžє bѣ prѣšьlь, molꙗšє Pavьlь glagolѥ imь' mѹži, viždѹ, ꙗko sь dosaždєniѥmь i mьnogoю tьštєtoю nє tьkьmo brѣmєni i korablю, nъ i dѹšamъ našimъ hoštєtъ bыti plavaniѥ. Sьtьnikь žє krьmьčnѥ i navьklira pačє poslѹšašє nєžєli glagolѥmыhь otь Pavla.

strana 320

3-e Rusko-slovenski, današnjim pravopisom.[uredi]

Mnógꙋ žє vrє́mєni minꙋ́všꙋ, ȋ sꙋ́щꙋ ѹ̑žє̀ nєbєzѣ́diꙋ plávanїю, zanє́žє ȋ póstꙁ ѹ̑žє̀ bѣ̀ prєšє́lꙁ, sovѣ́tovašє Pávєlꙁ, gl<-- ?? -->ѧ ĩmꙁ: mꙋžїє, vížꙋ, ꙗ῎ko sꙁ dosaždє́nїєmꙁ ȋ mnógoю tщєtóю, nє tókmo brє́mєnє ȋ korablѧ, no ȋ dꙋ́šꙁ nášihꙁ hóщєtꙁ bы́ti plávanїє. Sótnikꙁ žє kórmčїѧ ȋ naѵklíra poslꙋ́šašє páčє, nє́žєli Páѵlomꙁ pl̃єmыhꙁ.

4-o Rusko-slovenski, pravopisom iz starijega vremena.[uredi]

Slovѣnьskѹ ꙗꙁꙑkѹ živѹщю na Dѹnai, pridoša otъ Skѹfѳъ, rєkšє otъ Koꙁarъ, rєkomii Bolgarє, i sѣdoša po Dѹnaѥvi, i nasilьnici Slovѣnomъ bꙑša. A po sєmь pridoša Ѹgri Bѣlii, i naslѣdiša ꙁєmlю slovѣnьskѹ. Si ѹbo Ѹgri počaša bꙑti pri Iraklii cѣsari, ižє nahodiša na Hoꙁdroꙗ, cѣsarꙗ pєrsьskago. Vъ si žє vrѣmєna bꙑša i Obrє, ižє i hodiša na Irakliꙗ cѣsarꙗ, i malo ѥgo nє ꙗša. (Iz Nestorove hronike).

Vidov dan 1862.

  1. Neki jezičari nalaze, da se te dve nauke razlikuju i metodom ili načinom na koji rade. Filologiji treba svaki čas kritika, jer ona do svoga predmeta ne dolazi upravo, nego po kazivanju („predanju“), koje ljudi mogu pokvariti i izopačiti. A glotika, po načinu prirodnjačkom, dolazi gotovo svagda upravo do ovoga predmeta, koji opisuje, i koji se, kao i drugi organizam, u glavnome ne može podmetnuti.
  2. Među tim je: Zografsko i Marijinsko jevanđelje izdao Jagić (Verlin; 1879 i 83). Asemanovo Rački (Zagreb, 1865) i Črnčić (Rim, 1818), a Savinu knjigu Srežnjevski (Petrograd 1868, drev slav. Pamяtniki).
  3. Gledaj primedbu 30 na strani 194 ove knjige.
  4. Posle toga, a od česti i pre, napisao je i izdao Miklošić još i ova dela: Conjugation im Altslov. 1819, Genitiv-endung go 1869, Zusammenges. Declination 1871, Ursprung einiger pronom. Casus 1874, Formenlehre in Paradigmen 1874, D. Imperfect 1874, Zur altslov. Grammatik 1875, Tri glagol. slova, Zagreb 1869, D. langen Vocale 1879, über den acc. cum inf. 1869. — D. slav. Elemente im Neugriechischen 1870, im Magyarischen 1871, Rumunische Untersuchungen 1881, Zur Lautlehre der rum. Dialekte 1881 do 82, Albanische Forschungen 1871, Le préfixe roman dis en Albanais 1871, D. türkischen Elemente in d europ. Sprachen 1888, Mundarten der Zigeuner Europa’s 1872 i 74, D. slav. Ortsnamen 1872, Christliche Terminologie der slav. Spr. 1875, Steigerung u. Dehnung d. Vocale 1878, Vergleich. Grammatik der slav. Sprachen: II Stammbildungslehre 1875, IV Syntax 1883, 2-ter Abdruck. Dictionnaire abrégé de six langues slaves 1885, Etymologisches Wörterbuch 1886.Zur Kenntniss d. slav. Volkspoesie 1870, D. serb. Epik, D. Blutrache 1887, D. Rusalien 1864, Kleinere Mittheilungen, Leipzig, Marija kći Anđelinina, Trojanska priča, Psaltir s tumačenjem, od 1346, pisan za Branka Mladenovića, u Zagrebu 1870, 71 i 72, D. serb. Dynasten Crnojevic 1886. — Vitae sanctorum 1847, Vita. S. Clementis 1847, Ostromirs Evangelium 1847, Vita. S. Methodii 1870, D. Legende vom heil. Cyrillus 1870, različna Monumenta, Acta, i drugo.
  5. Staro: льва, шлътъ, слъꙁа, плъкъ, плъть, ovde je: лва, жєлтъ, слєꙁа, полкъ, плоть; — staro: рьци, твръдъ, кръстъ, тръгъ, кръкь, ovde glasi: рци, твєрдъ, крєстъ, торгъ, кровь.
  6. Po najnovijim istraživanjima, obe stare slovenske bukvice postale su od grčkoga pisma: starija, od grčkih minuskula 9 do 10 veka, a mlađa od grčkih majuskula; sa dodatkom znakova iz drugih bukvica za one glasove, kojih nema u grčkome. — Gl. Miklošićev članak: Glagolitisch. Aus Ersch u. Grubers Encyklopädie. Lipiska 1859. — Dr L. Geitler, D. alban. u. slav. Schriften 1885. — Jagić, Četыre kritiko-paleografičeskія statьi. Petrograd, 1885.
  7. U srpsko-slovenskom: ь ili se ne izgovara nikako, ili se čita kao a.