O srpskim ženama
| O srpskim ženama (1912) Pisac: Tihomir Đorđević |
Gospodo i Gospođe,
Kad mi je saopšteno da je na mene pala čast, da govorim pred vama o srpskoj ženi, doveden sam bio u nezgodan položaj. O srpskoj ženi kao o celini, kao o jednome tipu, ne može biti govora, jer toga tipa nema. U nas ima nekoliko tipova žena i među njima je velika razlika: ogromna je skala od patrijarhalne srpske žene, koja je još niže biće, bespravni stvor, ekonomska potreba i fabrika radne snage, i kulturne srpske žene, koja se penje čak dotle da je ne retko književnik, umetnik i borac za idealno ženino pravo. Ta je skala velika i kod drugih, baš najkulturnijih naroda, ali se tamo, pre svega, ona ne spušta tako nisko kao u nas, a za tim, na njoj nema razmaka i provalija kao u nas: tamo su prelazi od žena na vrhu i žena na krajnjoj stepenici postupni, upravo neprimetne nianse i čvrste veze vezuju sve u jednu organsku celinu sa delovima, koji se harmonično naslanjaju jedan na drugi, koji se razumeju, štite, održavaju, podižu i unapređuju. Tu može biti govora o ženi kao o jednoj celini. U nas kao što rekoh nije tako. S toga sam prinuđen da govorim o onome čega ima; na ime o srpskim ženama, upravo o njihovim glavnim tipovima i o njihovom položaju.
Da odmah pređem na stvar. Srpska žena ima tri glavna tipa: patrijarhalni, polupatrijarhalni i kulturni. Među njima je velika razlika, među njima nema ni veze ni dodira, svaki se razvija za sebe i bez veze s drugim, bez jednoga stalnoga cilja i bez jednog ideala.
U patrijarhalnoj sredini našega naroda, u selima, naročito u selima planinskim, zabačenim i odstranjenim, u sredini koja živi i koja se razvija zasebno i samostalno, bez ili sa minimalnim uticajem više kulture, vodi se naš starinski, primitivni život. U toj sredini žena ima naročiti položaj. Na ime, tu je samo čovek — čovek, žena je niže biće. Čovek je sopstvenik svega, žena ničega, pa ni svoje dece. U tom pogledu vrlo je karakteristično mesto iz jedne hercegovačke pripovetke, gde muž govori ženi: „A zar si mi Stanu (kćer) u sanduku s prćijom donijela, te veliš da je i tvoja kao i moja, je li?“ Žena radi mnogobrojne vrlo teške poslove, čoveku je nedostojno da u njima uzme učešća i da joj pomogne. Čovek je gospodar, žena je sluga, — čovek zapoveda, žena sluša. Ona čak nema prava ni da jede za trpezom svoga gospodara, već ima dužnost da ga pri jelu dvori i da jede zasebno. Od toga nije bila izuzetak čak ni Kneginja Ljubica u Kragujevcu i Požarevcu, ni Gospođa Tomanija ovde u Šapcu, čiji su muževi, i ako su se uspeli na visoke položaje, u pogledu žena ostali patrijarhalni. Kao gospodar čovek ima prava da svoju ženu kazni i to čak svirepo da je tuče. 20. avgusta 1824. godine tužila se Narodnome Sudu neka Rista iz Sirogojna, u Nahiji Užičkoj, na svoga muža Iliju Savića, što je nemilostivo tuče. Na pitanje Suda: „Zašto ti, Ilija, biješ tako ženu?“ On je odgovorio: „Ja jesam nju bio nekoliko puta, kao svoju ženu, no ne tako, kao što ona kaže...“ Čovek može ići kud hoće i raditi šta hoće, žena ne sme ni da razbira o njegovim poslovima:
Kazaću joj da sam so sijao;
veli knez Janko u „Gorskome Vijencu“. Smatrana kao imaovina svoga muža, žena se nasilno odvodi: otima, grabi, vuče, kao plen, ili se kupuje i prodaje kao roba. Kao imovina ona pripada samo onome čija je, sa punim ograničenjem i u najmanjim sitnicama. Sloboda kretanja je prestup. Greška protivu supružanske dužnosti je zločin, koji se kazni gadnim sramoćenjem i metanjem pod gomilu.
Patrijarhalna žena se uzima iz trojakih razloga. Prvo, ona je radna snaga. Zbog toga mora biti zdrava i snažna, da može da radi, da prva ustane i da poslednja legne. Uz to mora biti pokorna, i da ugove: mužu, svekru, svekrvi, deverima, jetrvima, da kako pesma kaže „svima bude sluga“. Drugo, ona je prirodna potreba i verni izvor naslade svome mužu. Zbog toga ne sme biti odvratna i imati nedostataka. Treće, ona se smatra kao izvor radne snage i produženja loze. Zbog toga mora rađati porod, u kome mora biti i muškaraca. Ne vrši li ma koju od ovih namena, ona se prezire, zlostavlja, oteruje, pa se čak pored nje dovodi i druga, — najveća uvreda koja se ženi može učiniti. Primera da su seljaci oterivali svoje žene čim onesposobe za rad ili imaju kakvih neprijatnih nedostataka ili nemaju dece, u nameri da se ožene drugima, nisu retki; ali nisu retki ni primeri, da su pored nesposobnih za rad, ružnih ili nerotkinja dovodili još po jednu. Kad crkva i vlasti ne bi ovo sprečavali, bilo bi ovakvih primera mnogo više. U starije vreme kad su u nas još potpuno vladali primitivni narodni pojmovi i kad crkva još nije bila zadobila državne potpore, ovakvi su dvoženački brakovi bili obični. Njih je i knez Miloš u početku odobravao, jer je i sam bio narodnih pogleda ni ženu i brak.
Tako je 1823. godine odobrio nekom Cvetku bivšem buljubaši iz Poreča, čija je žena oslepela, da se može oženiti drugom, ali da i prvu zadrži. U narodnim pesmama se kazuje, kako je muž pored prve doveo i drugu ženu, jer je prva hoteći da se pokaže stidljiva, po savetu materinom, neprestano ćutala, a on mislio da je nema. Naročito je dvoženstvo u običaju kad žene nemaju dece ili kad nemaju muške dece. „Naš se seljak strašno plaši da mu žena ne bude nerotka“. On smatra da „je propao, ako nema poroda: nema ga ko u sta rosti odmeniti u radu; nema ko kakon njega zapaliti mu krsne sveće, niti se ko ima moliti Bogu za njegovu dušu“. U tom pogledu vrlo su karakteristične Mićunove reči iz Vrčevićeve pripovetke „Narodna presuda vjerene pa razvjerene djevojke“: „Zar ni još ne znaš, da žene nijesu spram muževa drugo no prave robinje, i da se ljudi ne žene ni za šta drugo, no da imaju poroda, isto kao da kupi jednu živu, da mu rodi kruha, bez kojega bi čovjek umro kao suvi panj u gori, te ne vidio od svoga srca poroda, i tako bi mu se ugasila krsna svijeća“. Muška su deca naročito radost i sreća. Žensko je dete „tuđa kost“, kako narod kaže. Na muškoj deci ostaje loza, kuća i produženje domaćega kulta, slave. Ovo poslednje ima veliki značaj u narodnoj religiji. Otuda se smatra kao teška kletva, kad se kome kaže: „sveća mu se ugasila“, što znači ne imao muškoga poroda. S toga je kod onih, koji nemaju muške dece najčešći slučaj da pored prve žene uzmu još jednu, pri tom se obično sa prvom pobratime i žive kao brat i sestra. Ovakvo dvoženstvo toliko je ušlo u običaj, da je postalo prirodno, te mu se ni žene ne protive, već čak same nalaze muževima drugu ženu.
Vuk Vrčević kazuje jedan istiniti događaj iz opštine grbljanske, kako Jovo i Mara za dvadeset i dve godine nisu imali dece, pa Jovo otišao o mesojeđama sa ženom i sa bratom na seosko guvno, gde se igra i peva. Tu se nešto s bratom zavadi i brat mu rekne: „Šjutra da se dijelimo, dosta sam tebe, iskopaniče, i ženu ti nerotkinju dvorio i trpio“. I sutra dan se odista podele. Jovo se od tada sneveseli i dade se u crne misli. Najzad ga Mara jednom ozbiljno zapita, šta mu je. On joj odgovori: „Prođi me se, Mare, tako ti vjenčane ure! Što mi je na srcu lasno je svakome pogoditi, a kamo li tebi, ne griješi se o mene. Znaš li, Mare, da je naša starinska kletva vazda najteža bila: tako mi se ne utrla tri sjemena: ljudsko, skotsko i zemaljsko (porod, četvoronožno i rod u zemlji). Šta će čovjeku oba potonja, pa neka su i najizobiljnija, kad mu Bog prvo uzme, kao što je mene i tebe utrobu svezao, te ne imamo ni zmije od našega srca? Čovjek se ne rađa, da na pretek jede i pije, kao dobar pastug na punane jasli; ljudi se ne žene da u igri svoje dane premeću, nego da nakon sebe svoj porod ostave, da na sinovlje ruke umru i da ih sinovi u grob polože, a njihovo imanje da đeci ostave, a ne da im ga kusi i repati razvukuju. Sve četvoronožno i letušte, pa što pupča i što lista, sretnije je od mene, jer po Božjemu daću imaše i imaće ploda, a mene se iskopa kuća i ugasi krsna svijeća (plače). Pa povrh svega ovoga brat mi Stanko ubi me po srčaniku, kad me na seoskom guvnu krvnički obruži, nazivajući me „iskopaniče“, a tebe „bezrotkinjo“, pa mi se nešto dalo po srcu i po mozgu, sve mi je omrznulo i pred očima mi kao krvavo". Kad Mara to ču, predloži mu da ga oženi. On se branjaše, ali ona ga ne posluša. Kad Jovo ode u pazar ona ode „ocu, pa popu, knezu i drugoj trojici, pa i seoskom glavaru, zamolivši svakoga da šjutridan dođu kod nje na ručak, nikom ništa ne kazavši“. Kad sutra dan dođoše, Mara im pred Jovom sve potanko kaza, šta je bilo i šta je naumila. „Vi mi šestinja nemojte biti dušmani, nego mi iz vaših usta recite, da oženim moga muža Jova, a ja sav grijeh mećem pred Bogom na moju dušu, a uzimam odgovornost pred vladikom i u sudu kotorskome, vi ste moj vladika i sud“. Posle ručka svi se posavetovaše i kad najzad pop reče, da nužda zakon menja, svi joj odobriše. Kroz deset dana Mara nađe, veri i bez svatova dovede Jovi mladu devojku i dobavi od nekuda nekakva stara popa te ih venča, a ona im kumovala, pa je od tad zvala muža kume, a on nju kumo. „Kome gođ nije zakonito bilo ovakovo vjenčanje, za našega Jova bilo je prezakonito, jer je s poslednjom ženom imao dva sina i jednu kćer. Mara je zvala poslednju ženu nevjesto, a ona nju svekrvo, majko i kumo“. Po tvrđenju G. B. B. Nušića u Sirinićskoj Župi, u Staroj Srbiji, među Srbima ima i sad dvoženstva. On imenuje nekoliko dvoženaca u selima: Gotovuši, Jažincu i Štrpcu. Svuda je razlog ovom običaju nemanje dece. U Jažincu je sama žena, koja za sedam godina nije imala dece, bila provodadžika mužu za drugu ženu, a ona ostala u kući da s njim živi kao sestra.“
Sa svim je prirodno da od ovakoga oblika množenstva, tako reći iz potrebe, nije daleko do zloupotrebe, do kraj njeg uniženja ženinog dostojanstva i ugleda. Imajući po primitivnim narodnim pojmovima prava na dovođenje još jedne žene, ljudi su ih dovodili i prosto iz zadovoljstva i besa. Ni danas nisu ove stvari u narodu tako retke, i ako su i zakonima i verom zabranjene; u ranije vreme bile su mnogo češće. Naši pretci, koji su iz primitivne sredine na-rodne ustali na oružje, da se bore za oslobođenje od Turaka, prema ženi nisu bili širokih pogleda, već na protiv. Vođe pak narodne videći se na vlasti predstavljali su vrhunac zloupotrebe prema ženi. Za to ima puno primera. Kad su u početku 1807. godine Srbi potukli Turke u Beogradu, ostanu mnoge udovice i siročad. Da bi ih se otresli, Srbi ih natovare na dve lađe i niz Dunav otprave u Tursku. U Poreču ih zaustavi Milenko Stojković i izbere najlepše žene, devojke i žensku decu za sebe, te načini čitav harem. Hajduk Veljko je pored žive žene imao Čučuk-Stanu. Knez Miloš je u tom pogledu dovoljno poznat. Nije bolji bio ni Jovan Mićić, ni mnogi drugi. Pavle Cukić imao je dve venčane žene, koje su jedna pored druge živele i lepo se slagale, čak i posle njegove smrti.
Najzad, ljudima nije ništa do ostave svoje žene na milost i nemilost sudbine, pa da otidnu u beli svet, i da se tamo ožene drugima. Gerasim Zelić kazuje o Bokeljima iz početka HІH veka, da „mnogi mladići, kojima se svoje suđenice ne dopadaju, pobegnu po moru u Smirnu ili Carigrad, tu se ožene i na veki ostanu“. Vuk Vrčević kazuje za zapadne krajeve našega naroda, da su ljudi odilazili u svet, ostavljajući na domu žene, koje se ni posle deset godina nisu smele udavati. Ovakvih je stvari bilo i u Srbiji. Akta Državne Arhive sadrže puno podataka o tome.
Kod ovakvoga stanja stvari vrlo je prirodno, što i primitivna žena nije mogla ostati ravnodušna. U mesto da bude oteta, odvučena ili prodata nedragome, ona je odbegavala za onoga kog joj srce želi. Ni u tom slučaju ona nije dobro prolazila: uvek je smatrana kao da se nametnula, kao samodošljanica. I suviše je poznata narodna pesma o „devojci koja sama dođe“. No to je u isto vreme i vrhunac reakcije koju je žena smela učiniti, a da za to podnese samo prekor, a u stvari, da ni najmanje ne ponizi dostojanstvo žene. Ono što je činila van toga, bilo je ispod njenog dostojanstva. Pa ipak je i to nastajalo, čim su stvoreni uslovi za to. Samo tamo gde je narod ostao na svome ognjištu, u nepomućenim patrijalhalnim prilikama, ropski položaj žene ostao je stalna navika, koja se ne oseća i ako je tu, kao rana koja se ne pozleđuje. Žena je tu očvrsla u svome položaju, snosi ga i čak smatra da ne sme i ne može biti drugojače. Tamo pak gde je seobama, razmiricama, turskim nasiljem, promenama uprava, patrijarhalnost poremećena, vlast čovekova prema porodici ograničena ili svedena, a individualnost postala bez velike kontrole i discipline, gde su u opšte stari običaj i red uzdrmani, primitivna žena se osetila svoja. Ali je bila nemoćna da se uzdigne, te je zajedno sa padom starog sistema života, koji ju je držao kao roba, pala i žena i postala osiona, samovoljna, raspusnica, ubica, rđava mati i domaćica. Oslobođena Srbija u početku HІH veka imala je vrlo mešovito stanovništvo iz najrazličitijih strana Srpskih Zemalja, sa vrlo pokolebanim društvenim odnosima i vrlo labavim moralnim obavezama. Ta Srbija pokazuje u pogledu žena stanje kakvo se danas ne da zamisliti. Ja neću da navodim mnogobrojne primere, koje sam našao u aktima Državne Arhive, koji bacaju ružnu svetlost na „staro dobro vreme“ naše Otadžbine i žena u njoj, samo ću da pomenem jedan, baš iz ove okoline, koji pokazuje, koliko se patrijalhalna žena bila otela ženinih dužnosti i moralnih obzira 11. februara 1819. godine piše iz Šapca Jevrem Obrenović Knezu Milošu: „I pređe, Gospodaru javio sam Vam, da se u ovoj nahiji mnogo dece rađa bez zakonog braka i to najviše od bližnji srodstva. Ne znam kakovim bi načinom ovo prekratiti se moglo“. Protiv ovakvih i sličnih stvari preduzimane su vrlo stroge mere te su suzbijane i smanjivane. Orga-nizovanje crkvenih vlasti, stvaranje zakona i sređivanje prilika u Srbiji znatno su podigli patrijarhalnu ženu iz poniženja i moralnoga pada. Ali je ona i pored toga i dalje ostala bez poboljšanog položaja, više ili manje rob i ne znalica.
Naša patrijarhalna žena nije napredovala, iz nje se nije razvijao novi savršeniji ženski tip, koji bi s njom ostao u vezi. U još nedirnutim patrijarhalnim sredinama, ona je i danas divljaka; dalje od tih sredina ona je počela da se kvari. Podizanje našeg kulturnog nivoa malo je što stiglo da učini. Tek sa mnogo napora kultura će moći izvršiti svoj blagotvorni uticaj i na našu patrijarhalnu ženu, našu seljanku, na kojoj počiva snaga i blagostinje široke mase našega naroda.
To je naša patrijarhalna žena.
Izvori
[uredi]Srpski književni glasnik, 16. februar 1912. Knjiga XXVIII, Broj 3. Str. 188—196.