O smislu osvete: O moralnom uticaju zatvora na zatvorenike
O smislu osvete
O moralnom uticaju zatvora na zatvorenike
Kad su mene pitali, kakve se reforme mogu uvesti u zatvore i njima slične institucije, a pritom uslovili da oni ipak ostanu zatvori, mogao bih da navedem samo neka delimična poboljšanja koja bi malom broju ljudi popravili položaj. Istovremeno bih morao otvoreno priznati kako je teško učiniti bilo kakva poboljšanja, čak i najmanja, kad je reč o institucijama zasnovanim na lažnom principu.
Jedna od najtežih situacija u sistemu naših kaznenih institucija jeste to, što, čim je čovek jednom bio u zatvoru, on ima šanse tri naspram jedan da, odmah po oslobađanju, ponovo bude u zatvoru. Naravno, ima dosta izuzetaka od ovog pravila. U svakome zatvoru ćete naći ljude koji su se tamo našli slučajno. Njima se u životu dogodio tako faralan sticaj okolnosti koji je izazvao burnu reakciju strasti ili slabosti, te su se zato našli iza rešetaka. Mislim, svi će se složiti kad je reč o sličnim licima da, ako ih uopšte ne bi zatvarali, društvo od toga ne bi imalo nikakve štete. Međutim, njih muče u zatvorima i niko ne može da odgovori zašto. Oni su i sami svesni štetnosti svojih postupaka i, nesumnjivo, ovo bi osećanje u njima bilo još dublje kad ih uopšte ne bi slali u zatvor.
Broj ovakvih osoba uopšte nije mali, kako se obično misli, a nepravednost njihovoga kažnjavanja toliko je očigledna, da se u poslednje vreme čuju mnogi autoritativni glasovi, među kojima i engleskih sudija, koji insistiraju na neophodnosti da se sudijama da pravo da oslobode takva lica ne određujući im nikakvu kaznu.
Ali kriminalisti će verovatno reći, kako postoji druga brojna klasa stanovnika zatvora kojima su i namenjene naše kaznene ustanove. I, ovde se postavlja pitanje: koliko zatvori odgovaraju svome cilju u odnosu na ovu vrstu zatvorenika? Koliko ih oni popravljaju? I, koliko uspevaju da zastraše i spreče dalje narušavanje zakona?
Na ovo pitanje ne mogu biti dva odgovora. Cifre nam potpuno jasno ukazuju da mogući dvostruki uticaj zatvora – suzdržavajući i u moralnom pogledu lekoviti – postoji samo u uobrazilji pravnika. Skoro polovina svih lica koje su okružne sudije kaznile u Francuskoj i Engleskoj su recidivisti, koji su već jednom ili dvaput boravili u zatvoru. U Francuskoj, od dve petine do polovine svih privedenih sudiji za prekršaje, već su boravili u zatvoru. Svake se godine hapsi 70 000 do 72 000 recidivista. Od 42-45% svih ubica i 70-72 % lopova koji se osuđuju godišnje – su recidivisti. Ovaj procenat je u velikom gradovima još veći. Od svih zatvorenika u Parizu 1880. godine, više od jedne četvrtine već su bili kažnjavani tokom poslednje decenije po više od četiri puta. Što se pak tiče centralnih zatvora, od 20-40% svih iz njih otpuštenih u jednoj godini, ponovo se nađe u centralnom zatvoru već tokom prve godine po puštanju, i većina već prvih meseci. Broj recedivista bi bio još veći kad imena i zanimanja mnogih oslobođenih ne bi iskliznula pažnji policije. Pored toga, mnogi od njih emigriraju ili umru odmah po puštanju iz zatvora (ako se uzmu u obzir oni koji umru odnah posle puštanja iz zatvora i oni koji ostaju neotkriveni, ostaje otvoreno pitanje – nije li broj povratnika jednak ukupnome broju svih puštenih iz zatvora?).
Povratak oslobođenih nazad, u zatvor, toliko je obična pojava u francuskim centralnim zatvorima, da često možete čuti kako čuvati medju sobom govore: 'Čudna stvar! N. Se još nije vratio u zatvor. Zar je već uspeo da pređe u drugi sudski okrug?' Neki zatvorenici, oslobodivši se zatvora gde su, zahvaljujući svom dobrom ponašanju, imali neku privilegovanu dužnost – npr. Rad u bolnici – obično mole da im se taj posao ostavi kad se ponovo vrate u zatvor. Ovi su jadnici vrlo svesni da se neće moći odupreti iskušenju koje ih očekuje na slobodi; znaju da će ubrzo opet dopasti tamnice, gde će i završiti svoj život.
U Engleskoj, koliko mi je poznato, stanje stvari nije bolje, bez obzira na napore 63 'društva za pomaganje oslobođenim zatvorenicima'. Oko 40% svih osuđenih lica su recidivisti i, po rečima mr Devita, 95% svih koji se nalaze u zatvorima već su ranije stekli zatvorsko obrazovanje, boraveći jednom, a poneko i dvaput u zatvoru.
Čak šta više, u čitavoj Evropi je primećeno da, ako je čovek dopao zatvora za neki mali prekršaj, on se obično u njega vraća osuđen za nešto mnogo ozbiljnije. Ako je to krađa, onda je ona perfidnija u osnosu na prethodnu; ako je je ranije bio osuđen za nasilno delovanje, ima mnogo šansi da sledeći put dopadne zatvora u svojstvu ubice. Rečju, recidivizam je pitanje koje se tiče tako velikoga problema kojim se ozbiljno bave evropski autori-kriminalisti i mi vidimo, kako u Francuskoj, pod uticajem izuzetne složenosti ovoga problema, nastaju planovi koji se u biti svode na to, da se svi recidivisti osuđuju na smrt tako da bi umirali u jednoj od najnezdravijih francuskih kolonija (uporedi izvanredne knjige Liard-Curtois 'Souvenir du Bagne' i 'Apresle Bagne'. P. 1904-1905, izdanje Tosqussle, zasnovane na ličnom iskustvu).
Upravo u vreme kad sam pisao ovu glavu, u pariskim novinama je objavljena priča o ubistvu koje je izvršilo lice dan ranije otpušteno iz zatvora. Pre nego što je ovaj čovek uhapšen i osuđen na 13 meseci zatvora (za ne tako značajan prekršaj), upoznao se sa ženom koja je imala mali dućan. On je dobro znao način njenog života, i takoreći odmah po izlasku iz zatvora, naveče se uputio kod nje, upravo kad je ova zatvarala radnju, ubio je i hteo da dođe do kase. Jer, zatvorenik je svoj plan u detalje razradio u zatvoru.
Slične epizode uopšte nisu retkost u krivičnoj praksi, mada, naravno, nemaju uvek, kao u ovome slučaju tako senzacionalistički karakter. Najužasniji planovi najzverskijih ubistava u većini slučajeva nastaju u zatvorima i, ako je javno mnjenje uznemireno nekim zaista zverskim postupkom, ovo je uvek direktni ili posredan rezultat zatvorske obuke; to je delo čoveka koji je oslobođen iz zatvora, ili se pak realizuje po preporuci nekoga od bivših zatvorenika.
Bez obzira na sve pokušaje da se razdvoje zatvorenici ili da im se zabrane međusobni razgovori, zatvori sve dosad ostaju najviše škole za prestupnike. Planovi dobronamernih filantropa koji nameravaju da naše zatvore pretvore u popravne ustanove, pretrpeli su totalni neuspeh. I, mada oficijelna literatura izbegava da se bavi ovim predmetom, direktori zatvora koji su pratili život zatočenika u svoj njegovoj golotinji i koji pretpostavljaju istinu službenoj laži, otvoreno tvrde da zatvor nikoga ne popravlja i da, naprotiv, on manje ili više negativno utiče na one koji su prisiljeni da u njemu provedu po nekoliko godina.
Ne može biti drugačije. Moramo priznati, da rezultati moraju biti upravo ovakvi, samo ako pažljivo analiziramo uticaj zatvora na zatvorenike.
Pre svega, niko od zatvorenika, uz retke izuzetke, ne priznaje da je pravedno osuđen. Ovo znaju svi, ali se zbog nečega svi prema ovome odnose lako, iako se u ovome priznanju krije osuda ukupnog našeg sudskog sistema. Kinez, kojega je osudio porodični sud 'nedeljne porodice' na progonstvo, ili Čukvaš, kojega bojkotuje njegovo pleme, ili pak seljak, kojeg je osudio 'Vodeni sud' (sud koji upravlja navodnjavanjem) u Valensiji ili Turkestanu, skoro redovno priznaju pravednost kazne koju su izrekle sudije. Ali, ništa se slično ne događa kod stanovnika naših savremenih zatvora.
Uzmite npr. jednog od zatvorskih 'aristokrata', osuđenoga za 'finansijsku operaciju', tj. za takav poduhvat, koji je potpuno bio sračunat na 'lakomosti i neznanju publike', kako govori jedan od junaka izuzetnih beleški iz zatvorskog života iz pera Mihaila Devita. Pokušajte da takvoga čoveka ubedite da nije postupio pravilno baveći se sličnim poslovima. On će vam verovatno odgovoriti: 'Milostivi gospodine, lopovčići zaista zaglave u zatvoru, ali veliki lopovi, kako vam je poznato, koriste slobodu i vrlo su poštovani od onih istih sudija koje su mene osudile'. I, odmah za ovim, navešće vam neku kompaniju koja je u londonskom Sitiju osnovana sa namerom da pljačka naivne ljude koji nameravaju da se obogate otvaranjem rudnika zlata u Devonširu, nalazišta olova ispod Temze, itd. Svi znamo za takve kompanije na čijem je čelu u Engleskoj redovno lord, sveštenik i M.P.' (član parlamenta), svi dobijamo njihova laskava pisma, svi znamo kako se izvlači poslednji groš iz džepova siromaha...Šta možemo da odgovorimo 'zatvorskom aristokrati'? Ili pak, uzmimo za primer drugoga, koji je bio osuđen za ono što se na francuskom jeziku zove manger la grenouille i što mi, Rusi, zovemo 'sklonost prema državnim jaslama', drugim rečima, osuđen je za trošenje društvenog novca. Ovakav će vam gospodin reći: 'Nisam bio dovoljno vešt, milostivi gospodine. U tome je sva moja krivica'. Šta mu možete odgovoriti kad divno znate kako veliki komadi društvenog kolača bestraga nestaju u raljama ljubitelja ovoga jela, a da ovi kulinari ne samo što se ne nađu pred sudom, već i uživaju društveno poštovanje. 'Nisam bio dovoljno vešt' – ponavljaće noseći aristokratsku odeću. I, bilo da se muči u samici ili da isušuje datmursko blato, njegov um će raditi stalno u istome smeru: on će sve više da se srdi na nepravednost društva koje osipa cvećem staze za vešte, a zatvara nevešte. A čim ga puste iz zatvora, pokušaće da se popne na viši stupanj lestvice, da upotrebi sam svoj um kako bi bio 'dovoljno vešt', da tako odlomi komad kolača, a da ga ne uhvate.
Neću tvrditi da svaki zatvorenik gleda na prestup koji ga je doveo u zatvor kao na nešto vredno pohvale, ali je nesumnjivo da on sebe ne smatra nimalo gorim od onih fabrikanata koji iz repe izdvajaju narandžin džem i prave vino od obojene fuksine vode poboljšane alkoholom, ne gorim od preduzimača koji pljačkaju poverljivu publiku, koji na najraznovrsnije načine špekulišu na 'lakomosti i neznaju publike' i koji ipak uživaju sveopšte poštovanje. 'Kradi, ali se ne daj uloviti!' – takva je uobičajena uzrečica u zatvorima celoga sveta, i uzaludno ćemo osporavati njenu mudrost sve dok u svetu poslovnih odnosa pojmovi o časnom i nečasnom budu tako klimavi kao što su danas.
Pouke koje zatvorenici dobijaju u zatvoru nisu nimalo gore od onih koje dobijaju iz spoljašnjeg sveta. Već sam u prethodnoj glavi pomenuo skandaloznu trgovinu duvanom koja je u praksi u francuskim zatvorima, ali sam sve donedavno mislio da ovo zlo nije poznato u Engleskoj, dok se u suprotno nisam uverio na osnovu jedne knjige (Five Years Servitude, by One who has endured it. P. 61). Karakteristično je da su čak cifre skoro iste. Tako, od svakih 20 šilinga datih zatvoreniku, 10 mora pripasti čuvaru, a za ostalih 10 on dostavlja duvan i ostalu švercovanu robu po fantastičnim cenama. Takav je poredak u Milbanci. Francuska tarifa – od 50 franaka, 25 čuvaru, a za preostalih 25 se nabavlja duvan i ostalo po pomenutim cenama. Što se pak tiče rada, i po sistemu državnih i ugovornih radova koji su u praksi u velikim zatvorima, izvodi se masa sitnih lopovluka, da sam često u Klervu slušao od zatvorenika: 'Gospodine, pravi lopovi nismo mi, već oni koji nas ovde drže'. Reći će mi, naravno, kako je administracija obavezna da iskoreni ovo zlo i da je već mnogo učinjeno u tom smislu. Čak sam spreman da priznam ispravnost ove primedbe. Ali, pitanje je u tome, može li se zlo ove vrste potpuno iskoreniti. Već sama činjenica da ovo zlo postoji u većini zatvora u Evropi, govori kako je teško naći nepodmitljivu zatvorsku upravu.
Uostalom, pominjući ovaj uzrok demoralizacije, neću ga znatnije naglašavati, i ne zato što ne priznajem njegov štetan uticaj, već jednostavno zato što, ako bi pomenuti uzrok potpuno iščezao iz zatvorskog života, i tad bi u našim kaznenim ustanovama ostalo mnoštvo drugih uzroka od kojih nema spasa sve dok je zatvor zatvor. Njima ću se pozabaviti.
Mnogo je pisano o lekovitom uticaju rada – naročito fizičkog, i, naravno, to uopšte neću poricati. Ne dati zatvorenicima nikakve obaveze, kakva je praksa u Rusiji – znači, potpuno ih demoralisati, opterećivati ih nekorisnim kaznama i ubijati u njima poslednju iskru energije čineći ih potpuno nesposobnima za radni život posle zatvora. Ali, postoji rad i rad. Postoji slobodni rad koji uzdiže čoveka, oslobađa mu mozak od grešnih misli i bolesnih ideja – rad koji prisiljava čoveka da se oseti kao čestica života sveta. Ali, postoji takođe i iznuđeni rad, rad roba, koji ponižava čoveka – rad, kojim se bave s odvratnošću, iz straha od kazne, i isto takav zatvorski rad. Ovom prilikom naravno nemam u vidu tako gnusne izume, kakvo je pokretno kolo u engleskim zatvorima koje čovek mora da okreće što jače, mada se pokretačka snaga može dobiti i na drugi način i mnogo jeftinije. Takođe nemam u vidu trljenje konoplje, gde čovek dnevno donosi korist tačno jednu kopejku (drugi oblik 'rada' koji su smislili u Engleskoj, sastoji se u sledećem: zatvoreniku se daje klupko raznobojnih konaca. On mora za dan da ih razdvoji po bojama. Kad je posao gotov, u samicu ulazi čuvar, ponovo pomeša konce i kaže: 'Ovo ti je posao za sutra!' Du Cane L.C.c. 176) Zatvorenici su u pravu kad ovakav rad smatraju niskom osvetom društva koje se nije pobrinulo da im u detinjstvu ponudi bolji put ka višem obliku života, dostojnog čoveka, a sad im se za to sveti. Mislim, da nema ničeg tako uznemirujućeg, kao kad te prisiljavaju da radiš nešto, ali ne zato što je taj tvoj rad nekome potreban, već da bi bio kažnjen. Dok celo čovečanstvo radi da bi životu dalo podršku, zatvorenik brtvi ili razdvaja konce, bavi se poslom koji nikome ne treba. On je odbačen. I, ako se ovaj, kad izađe iz zatvora, prema društvu bude odnosio kao otpadnik, nećemo moći za ovo da krivimo nikoga drugog osim sebe.
Ali stvar nije ništa bolja ni sa proizvodnim radom u zatvorima. Teško da država može da nastupi u ulozi pravog konkurenta na tržištu gde se trguje priozvodima za onu dobit koja može biti realizovana ovom trgovinom. Kao posledica, može se iznuditi dobit sa ciljem da se posao da zatvorenicima, da se u pomoć dozovu preduzimači. Ali da bi se privukli ovi preduzimači i da bi se podstakli da svoj novac potroše na izgradnju radionica garantujući im istovremeno određenu količinu rada za izvestan broj zatvorenika, bez obzira na kolebanje cena na tržištu (gde treba imati u vidu nepovoljne okolnosti zatvora i rad zatvorenika koji nisu obučeni za konkretan zanat) – da bi se privukli ovakvi preduzimači, država mora da prodaje rad zatvorenika u bescenje, a da i ne govorimo o nametima koji takođe utiču na smanjenje cene rada. Na taj način, bez obzira za koga rade zatvorenici, za državnu kasu ili za preduzimače, njihove zarade su ništavne.
U prethodnoj glavi već smo videli da najviša zarada koju preduzimači plaćaju u Klervu retko prelazi 80 kopejki na dan, a u većini slučajeva ona je ispod 40 kopejki za 12 sati rada dnevno, gde polovinu ove zarade, a ponekad i više, zadržava državna kasa. U Puasi zatvoreni zarađuju kod preduzimača po 12 kopejki dnevno i, još manje, 8 kopejki, kad rade za državnu kasu. (Izlaganje M. Djupon u francuskom parlamentu 18. januara 1887).
U Engleskoj, otkad je zatvorska komisija 1863. godine otkrila kako zatvorenici zarađuju neobično mnogo, njihova se zarada svela skoro na nulu, ako se ne računa neznatno smanjenje kazni za zatvorenike koji marljivo rade. U Engleskim zatvorima, zatvorenicima daju takvu vrstu posla, da tek iskusni radnici mogu da zarade više od 50 kopejki dnevno (obućari, krojači i pletači korpi). Na drugim vrstama rada, zatvorenički rad, preveden na tržišnu vrednost, kreće se izmedju 12 i 40 kopejki dnevno.
Nesumnjivo, rad u ovakvim uslovima sam po sebi je lišen svake privlačnosti, jer on ne preokupira mozak zatvorenika, a tako malo plaćen može da se prihvati jedino kao oblik kažnjavanja. Kad sam gledao svoje prijatelje anarhiste u Klervu, koji su pravili ženske korsete ili sedefasta dugmad i zarađivali po 24 kopejke za deset sati rada dnevno, od čega je po 8 kopejki zadržavala državna blagajna (od zatvorenika kažnjenih za krivično delo uzima se po 12 kopejki ili više), potpuno sam razumeo kakvu je odvratnost morao ovakav rad da izaziva, kod ljudi koji su to morali da rade godinama. Kakvo zadovoljstvo može da pruži ovakav rad? Kakav moralni uticaj može da izvrši ako zatvorenik sam sebi stalno ponavlja da radi samo da bi se preduzimač obogatio? Dobivši 72 kopejke za nedelju dana rada, on i njegov drug jedino mogu da uzviknu: 'Zaista, lopovi nismo mi, već oni koji nas ovde drže!'
Ipak su moji drugovi koje nisu prisiljavali da rade ovaj posao, bavili ovim dobrovoljno, a ponekad, uz velike napore, neki od njih su uspevali da zarade po 40 kopejki dnevno, naročito kad se u poslu zahtevala neka umešnost ili umetnički ukus. Ali, oni su se ovim bavili zato što su tako održavali interesovanje za rad. Oženjeni među njima su se stalno dopisivali sa ženama koje su teško živele dok su im se muževi nalazili u zatvoru. Stizala su im pisma od kuće i oni su na njih odgovarali. Tako se nisu prekidale veze zatvorenika sa porodicom. Kod samaca i onih bez porodice koju bi morali podržavati, postojao je drugi motiv – ljubav prema nauci, i oni su se grbili nad izradom dugmadi i broševa nadajući se da će krajem meseca moći da dođu do neke odavno željene knjige.
Imali su motiv. Ali kakav blagorodan motiv mogu imati krivični zatvorenici, odvojeni od kuće i lišeni svake veze sa spoljnim svetom? Ljudi koji su smislili naš sistem zatvora potrudili su se da nemilosrdno prekinu sve niti koje na neki način povezuju zatvorenika sa društvom. Uništili su sva osećanja koja imaju i zatvorenici kao i svaki drugi čovek. Tako na primer u Engleskoj, žena i deca ne mogu videti zatvorenika češće od jednom u tri meseca; pisma koja mu se dozvoljavaju predstavljaju izrugivanje ljudskih osećanja. Filantropi koji su izmislili englesku zatvorsku disciplinu postigli su takav hladnokrvan prezir čovekove prirode, da zatvorenicima dozvoljavaju samo da potpišu već pripremljena štampana pisma! Ova mera je tim više uznemirujuća, što svaki zatvorenik, ma kako nedovoljno bio razvijen intelektualno, dobro razume sitničavu osvetu koja je diktirala slične mere, ma koliko da se izvinjavaju neophodnošću da se ometu odnosi sa spoljnim svetom.
U francuskim zatvorima – u krajnjem slučaju, u centralnim – dozvoljene su češće posete rodbine, a direktor zatvora u izuzetnim slučajevima ima pravo i da odobri viđenje u sobama bez onih rešetki koje obično razdvajaju zatvorenika od njegovih posetilaca. Ali, centralni zatvori su daleko od velikih gradova, a upravo oni daju najveći broj zatvorenika, gde osuđenici pripadaju uglavnom najsiromašnijim klasama stanovništva i samo neke od žena imaju neophodna sredstva za putovanje u Klervo da bi nekoliko puta videle svoga muža.
Tako ovaj blagorodni uticaj koji bi mogao podobriti zatvorenika, uneti tračak radosti u njegov život, jedini ublažavajući element u njegovom životu – veza sa rodbinom i decom – sistematično se izgoni iz života zatvorenika. Zatvori staroga doba nisu bili tako čisti, u njima je bilo manje reda nego u savremenim, ali su u smislu već rečenoga bili čovečniji.
U sivom zatvoreničkom životu, oslobođenom od strasti i jakih utisaka, sva najbolja osećanja koja mogu da poprave čovekov karakter ubrzo zamiru. Čak i radnici koji vole svoj posao i u njemu nalaze zadovoljenje svojih estetskih potreba, gube volju za rad. Zatvor pre svega ubija fizičku energiju. Sad se sećam godina provedenih u zatvoru u Rusiji. Pošao sam u zatvor tvrđave odlučan da se ne predajem. Da bih održao kondiciju, svakodnevno sam imao šetnju od sedam vrsta po zatvoru i dva puta na dan sam radio gimnastičke vežbe sa teškim hrastovim taburetom. Kad mi dozvoliše da koristim pero i mastilo, prihvatio sam se sređivanja velikog rada, tj. prihvatio sam se sistematičnog pregleda postojećih dokaza postojanja ledničkog perioda. Kasnije, u francuskom zatvoru, prihvatio sam se izrade osnovnih načela onog pogleda na svet koji smatram sistemom nove filozofije – osnovama anarhije. Ali, u oba slučaja sam ubrzo osetio kako me savladava umor. Fizička snaga je postepeno nestajala. Možda je najbolje poređenje za stanje nekog zatvorenika zimovanje u polarnom kraju. Pročitajte izveštaje o ranijim polarnim ekspedicijama, na primer dobrodušnog Perija ili starijega Rosa. Čitajući ove dnevnike, zapazićete osećanje fizičkog i intelektualnog zamora na svakoj stranici, koja dostiže skoro do očajanja, dok se ponovo ne pojavi sunce na horizontu koje sa sobom donosi svetlost i nadu. U takvom stanju je i zatvorenik. Mozak nema energije da održi pažnju; mislima nedostaje dubina. U jednom prošlogodišnjem američkom izveštaju, kaže se, između ostalog, da, dok zatvorenici uspešno uče jezik, retko koji može da uči matematiku. Ovo je zapažanje apsolutno ispravno.
Čini mi se da se ovo gušenje nervne energije najbolje objašnjava nedostatkom utisaka. U svakodnecvnom životu, hiljade zvukova i boja intrigiraju naša čula; hiljade sitnih raznovrsnih činjenica ostaje u našoj svesti i pobuđuje aktivnost mozga. A život zatvorenika je u ovom smislu potpuno nenormalan; njegovi utisci su neverovatno oskudni i stalno jedni te isti. Otuda i žeđ zatvorenika za bilo kakvim novostima, trka za svakim novim utiskom. Nikada neću zaboraviti sa kakvom čežnjom sam za vreme svojih šetnji zapažao sve svetlosne promene u dvorištu Trubecke tvrđave, preliv svetla na pozlaćenom vrhu saborne crkve, koji je bio crvenkast pri zalasku sunca i potpuno plav ujutru; zapažao sam sve nijanse boja koje su se smenjivale u oblačne i vedre dane, ujutru i naveče, zimi i leti. Menjale su se samo boje šiljka na crkvenom tornju; sve ostalo je ostajalo dosasno nepromenjeno. Pojava vrapca u zatvorskom dvorištu je bio krupan događaj; ona je donosila veliki utisak. Ovim se verovatno objašnjava i to što zatvorenici tako jako vole crteže i ilustracije – oni im proizvode nove utiske na neobičan način. Utisci koji se u zatvoru dobiju preko čitanja ili pak iz sopstvenih razmišljanja, ne deluju neposredno, već preko uobrazilje, zbog čega mozak, koji slabo hrani slabo srce i sa malo krvi, zamori se brzo i gubi energiju. Zato se u zatvoru i oseća takva žeđ za spoljašnjim, neposrednim utiscima.
Ovom situacijom se vetrovatno objašnjava i začuđujući nedostatak energije, zanesenost radom zatvorenika. Svaki put kad sam u Klervu video zatvorenika koji se lenjo kreće dvorištem u pratnji čuvara koji isto tako lenjo korača za njim, u mislima sam se vraćao u dane moje mladosti, u očevu kuću, među kmetove. Zatvorenički rad – to je rad roba, i takva vrsta posla ne može oduševljavati čoveka, ne može mu pružiti saznanje o neophodnosti rada i stvaranja. Zatvorenik može da nauči zanat, ali mu je nemoguće razviti ljubav za taj zanat. Naprotiv, u većini slučajeva steći će naviku da se prema svome poslu odnosi sa mržnjom.
Neophodno je podsetiti na još jedan razlog demoralizacije u zatvorima, razlog koji smatram neobično važnim, a zato što je jednak u svim zatvorima i što je njegov koren u samoj činjenici da je čovek lišen slobode. Sva narušavanja ustanovljenih moralnih principa mogu da se svedu na jedan prauzrok – nedostatak čvrste volje. Većina stanovnika naših zatvora su ljudi koji ne poseduju dovoljno čvrstine da se suprotstave iskušenjima koja ih susreću na životnom putu ili da priguše nagon koji ih je u momentu zgrabio. Ali u zatvoru, isto kao i u manastiru, zatvorenik je odvojen od svih iskušenja spoljašnjeg sveta, dok su njegovi odnosi sa drugim ljudima toliko ograničeni i tako regulisani, da se vrlo retko podvrgava iskušenju jakih strasti. Posledica ovoga je, da on retko ima mogućnost da vežba i učvrsti oslabljenu volju. Pretvoren je u mašinu i kreće se po zauvek ustaljenoj trasi. Oni malobrojni slučajevi kad mu predstoji slobodan izbor tako su retki i ništavni, da se njima ne može razvijati volja. Ceo zatvorenikov život je propisan i unapred raspoređen; njemu ostaje samo da se preda toj struji, da se slepo povinuje iz straha od žestokih kazni. Uz slične uslove, ako je čak ovladao nekom čvrstinom volje pre osuđivanja, ova iščezava u zatvoru. Zato, gde da nađe snagu karaktera kako bi se suprotstavio iskušenjima koja ga iznenada okruže čim se nađe izvan zatvora? Kako može ugušiti prve impulse strasnog karaktera ako su godinama korišćene sve mere da u njemu ubiju unutrašnju snagu protivljenja kako bi ga pretvorili u poslušno oruđe u rukama onih koji njim upravljaju?
Navedena činjenica, po mome mišljenju (i, čini mi se, da o ovome ne mogu postojati dva mišljenja), predstavlja najstrožiju osudu svih sistema zasnovanih na lišenju čoveka slobode. Poreklo naših sistema kažnjavanja, zasnovanih na sistematskom gušenju svih manifestacija individualne volje kod zatvorenika i na ponižavanju ljudi do stupnja mašina lišenih razuma, lako je objasniti. Sistemi su proistekli iz želje da se spreči svako narušavanje discipline i iz težnje da se drže u pokornosti što je moguće više zatvorenika uz što manji broj stražara. Stvarno, nalazimo vrlo bogatu literaturu o zatvorima u kojoj gospoda 'stručnjaci' s velikim oduševljenjem govore upravo o sistemima kojima se zatvorska disciplina održava uz najmanji broj stražara. Idealan zatvor, po mišljenju ovih stručnjaka, bio bi onaj sa hiljadu zatvorenika koji ustaju i rade, jedu i idu na spavanje vođeni električnom strujom koju kontroliše jedan jedini čuvar. Ali, ako naši savrameni, usavršeni zatvori smanjuju, možda, u državnom budžetu neke relativno male troškove, zato su oni glavni vinovnici za taj užasan procenat recidivista kakav danas imaju sve zemlje Evrope. Što su zatvori dalje od ideala koji su stvorili stručnjaci za zatvore, to oni proizvode manje recidivista (U Rusiji, broj recidivista ne prelazi 18% dok u zapadnoj Evropi dostiže 40-50%). Ne treba se čuditi što ljudi, naučeni da budu mašine, nisu u stanju da se prilagode životu u društvu.
Obično biva ovako, da odmah po izlasku iz zatvora, zatvorenik se sreće sa svojim bivšim drugovima koji ga čekaju kad izađe. Oni ga bratski prihvataju i odmah po oslobođenju on je opet u istoj struji koja ga je već jednom dovela do zatvora. Filantropi svih vrsta i 'Društvo za pomoć oslobođenim zatvorenicima' u biti malo pomažu zlu. Oni moraju da popravljaju ono što je uradio zatvor, da izbrišu tragove koje je na oslobođenome ostavio zatvor. Dok bi uticaj poštenih ljudi, koji bi bratsku ljubav pružili p r e nego što čovek stigne do suda, mogao da ga spasi od prestupa koji ga vode u zatvor, sad, kad je isti prošao kroz kurs zatvorske obuke, svi napori filantropa u većini slučajeva ne daju nikakav rezultat.
I, kakva je razlika između bratskoga prijema kojim oslobođnoga sreću njegovi bivši drugovi i odnosa 'poštenih građana' koji, pod spoljašnjim pokrivačem hrišćanstva, skrivaju svoj farisejski egoizam! Za njih oslobođeni zatvorenik predstavlja nešto kao zaraženi gubom. Ko će se od njih odlučiti, kako je to mnogo godina radio dr Kempbel u Edinburgu, da ga pozove svojoj kući i kaže mu: 'Evo ti soba; sedi za mojom trpezom i budi članom moje porodice dok ne nađemo posao?' Otpušteni iz zatvora više od bilo koga vapi za podrškom, treba mu ispružena bratska ruka, ali društvo koje je upotrebilo sva sredstva da od njega stvori neprijatelja, prišivši mu poroke koje je razvijao zatvor, otkazuje da mu pruži upravo tu bratsku pomoć koja mu je tako neophodna.
Hoće li se naći žena koja će se složiti da se uda za čoveka koji je bio u zatvoru? Znamo, da se žene udaju i sa ciljem da 'spasu čoveka'; ali, sem malih izuzetaka, čak i takva žene instinktivno izbegavaju ljude sa zatvorskim obrazovanjem. Tako je oslobođeni zatvorenik prisiljen da traži životnu drugaricu među onim ženama koje smatramo žalosnim produktom kvarno organizovanog društva, koje su, u većini slučajeva, bile jedan od glavnih uzroka koje su ga i odveli u zatvor. Eto zato većina oslobođenih zatvorenika ponovo dopada zatvora nakon tek nekoliko meseci provedenih na slobodi.
Teško da će se naći mnogo ljudi koji bi se osmelili da tvrde kako zatvor treba da ima samo zastrašujući uticaj nemajući u vidu i ciljeve moralnoga popravljanja. Šta činimo da bi se ovaj poslednji cilj postigao? Naši zatvori kao da su specijalno uređeni da bi zauvek ponizili onoga koji je tamo dospeo, da zauvek u njima ugase poslednju iskru samopoštovanja.
Svaki od njih je, naravno, morao da na sebi iskusi uticaj odgovarajuće odeće. Čak se i životinje stide da se pojavljuju među sebi sličnima ako je njihovoj spoljašnosti dat neobičan, smešan karakter. Mačak, kojeg bi nestašni dečak obojio žutim i crnim prugama, bilo bi stid da se pojavi među drugim mačkama sa tako komičnim izgledom. Ali ljudi počinju tako, da u odelo glupana obuku onoga kojega tobože žele da podvrgnu moralnome lečenju. Kad sam bio u Lionskom zatvoru, često sam morao da pratim efekat koji na zatvorenike ima zatvorska odeća. Zatvorenici, uglavnom radnici koji su inače siromašno ali pristojno odeveni, prolazili su dvorištem kojim sam šetao, idući ka radionici u kojoj su oni ostavljali svoju odeću i oblačili zatvoreničku. Izlazeći iz radionice obučeni u zatvorsko ruho prekriveno raznobojnim krpama s užasnom okruglom kapom na glavi, oni su se duboko stideli da se pokažu pred ljudima u takvoj odvratnoj odeći. U mnogim zatvorima, naročito u Engleskoj, zatvorenici odeću izrađenu od raznobojnih komadića smatraju sličnijom odeći srednjevekovnih ljudi nego odelu čoveka kojega naši zatvorski filantropi tobože pokušavaju da poprave.
Takav je prvi utisak zatvorenika i, tokom svog daljeg života u zatvoru, on će biti podvrgnut obraćenju koje je proniknuto potpunim prezirom prema ljudskim osećanjima. U Dartmurskom zatvoru, na primer zatvorenike vide kao ljude koji nemaju ni trunke stida. Teraju ih da, potpuno goli, pred upravom zatvora paradiraju u grupama i da u takvom stanju rade gimnastičke vežbe. 'Desnim krilom! Digni obe ruke! Digni levu nogu! Petu leve noge drži desnom rukom!' itd.
Zatvorenik prestaje biti čovekom kome je dozvoljeno bilo kakvo osećanje samopoštovanja. On se pretvara u stvar, u nekakav broj, i sa njim postupaju kao sa numerisanim predmetom. Čak i životinja, prema kojoj se godinama tak odnose, nepovratno će se izmeniti, a mi se tako odnosimo prema ljudskome biću koje će se kroz nekoliko godina preobratiti u korisnog člana društva. Ako je zatvoreniku dozvoljena šetnja, ona ne liči na šetnju drugih ljudi. Teraju ga da maršira u koloni, gde stražar stoji nasred dvorišta glasno vičući: 'Un-deusse, un-deusse! Arche-fer, arche fer!' Ako se zatvorenik poda jednoj od čoveku najsvojstvenijih želja – da sa drugim čovekom razmeni svoje utiske ili misli, on narušava disciplinu. Zato nije čudo što se najkrotkiji zatvorenici ne mogu uzdržati od sličnih grešaka. Do ulaska u zatvor, čovek je mogao da oseća odvratnost prema laži i prevari; ovde prolazi kroz kompletnu obuku toga, te laž i prevara postanu njegovom drugom prirodom.
On može imati tužan ili veseo, dobar ili odbojan karakter, ali je to svejedno – u zatvoru mu se ne daje prilika da to pokaže. On je numerisana stvar koja mora da se kreće u skladu sa određenim pravilima. Može da se guši u suzama, ali ih mora zadržati. Tokom svih godina robijanja, nikada ga neće ostaviti samoga; čak i u osami njegove ćelije, oko čuvara će špijunirati njegove kretnje, pratiće manifestovanje njegovih osećanja, koja inače želi da sakrije, jer ona – ljudska osećanja, nisu dozvoljena u zatvoru. Ako je to sažaljenje prema drugu po mukama, ljubav prema najbližima ili želja da podeli svoju tugu sa nekim, osim onih lica koja su zvanično za to određena, ako je to jedno od osećanja koja čoveka čine boljim – svi se slični 'sentimenti' strogo progone onom grubom snagom koja poriče čoveku pravo da bude čovek. Zatvorenik se osuđuje na životinjski način života, a sve se ljudsko isteruje iz tog života. On ne mora biti čovek – takav je duh zatvorskih pravila. On ne mora imati nikakva ljudska osećanja; i jao njemu, ako se, na nesreću, u njemu probudi osećanje ljudskog ponosa! Teško njemu ako se uznemiri kad inspektor izrazi nevericu u njegove reči; ako smatra ponižavajućim stalno pretraživanje njegove odeće, koje se ponavlja nekoliko puta na dan; ako ne poželi da bude licemer i posećuje zatvorsku crkvu u kojoj za njega nema ništa privlačno; ako rečju ili čak tonom svoga glasa pokaže prezir prema stražaru koji se bavi zatvorskim duvanom i tako zatvorenicima izvlači poslednju paru iz džepa; ako ga osećanje žalosti natera da sa svojim slabijim drugom podeli svoje sledovanje hleba; ako je u njemu ostalo dovoljno ljudskoga dostojanstva da ga uznemiravaju nezasluženi prekor, nezaslužena sumnja, grubo zadirkivanje; ako je dovoljno pošten da ga uznemiravaju intrige i favoritizam čuvara – tak će se zatvor za njega pretvoriti u pravi pakao. Zadaviće ga teškim radom ili će ga poslati da trune u zatvorskoj ćeliji. Najmanje narušavanje discipline, koje se dogodi zatvoreniku što zamuckuje pred čuvarom, skupo će platiti čovek sa koliko toliko nezavisnim karakterom; to će biti shvaćeno kao pokazivanje neposlušnosti i izazvaće surovu kaznu. A svaka će kazna voditi u nove kazne. Sistemom malih pritisaka čovek će biti doveden do ludila i imaće sreće ako uspe da izađe iz zatvora, a da ne bude iznesen u mrtvačkom sanduku.
Nema ništa lakše nego u novinama pisati o tome kako zatvorske čuvare treba strogo kontrolisati, kako je neophodno da upravnik zatvora bude pošten čovek. Uopšte, najlakše je stvarati administrativne utopije! A ljudi ostaju ljudi – bili oni čuvari ili zatvorenici. A kad su ljudi na čitav život osuđeni da podržavaju kvarne odnose prema drugim ljudima, oni sami postaju kvarni. Nalazeći se i sami donekle u položaju zatvorenika, čuvari pokazuju sve mane robova. Nigde, sem možda ako se izuzmu manastiri, nisam zapazio takvo sitničavo spletkarenje kao što je kod čuvara i uopšte zatvorske uprave u Klervu. Zatvoreni u svome svetu sitnih interesa, zatvorski činovnici ubrzo padaju pod njihov uticaj. Spletkarenje, izgovorena reč, nečiji gest – to je uobičajeni sadržaj njihovih razgovora.
Ljudi ostaju ljudi – ne možete jednome čoveku dati neograničenu vlast nad drugim, a da tog čoveka ne pokvarite. Ljudi počinju da zloupotrebljavaju tu vlast. Ove će zloupotreba biti sve nesavesnije i sve teže za one koji moraju da ih trpe što je ograničeniji i uži taj svet u kome se događaju. Prinuđeni da žive među prema njima neprijateljski raspoloženim zatvorenicima, čuvari ne mogu biti uzori dobrote i čovečnosti. Savezu zatvorenika suprotstavljen je savez čuvara, i pošto je u rukama čuvara moć, oni je zloupotrebljavaju kao svi koji imaju vlast. Zatvor vrši svoj poguban uticaj na čuvare čineći ih sitničarima, zajedljivim progoniteljima zatvorenika. Stavite na njihovo mesto Pestolacija (ako se uopšte može pretpostaviti da bi se Pestolaci prihvatio ove dužnosti), i on bi se uskoro pretvorio u tipičnoga zatvorskog čuvara. I kada mislim o ovome i kada uzmem u obzir sve okolnosti, sklon sam da kažem, da su ljudi ipak bolji od ustanova.
Neprijateljsko osećanje prema društvu, koje se uvek maćehinski odnosilo prema zatvoreniku, narasta. On se privikava na mržnju, na duboku mržnju prema svim tim 'poštenim' ljudima koji vrlo energično ubijaju u njemu sva dobra osećanja. Zatvorenik počinje da deli svet na dva dela: jednom pripada on i njegovi drugovi, a drugome – upravnik zatvora, čuvari, preduzimači. Osećanje drugarstva se brzo stvara kod svih stanovnika zatvora, gde se svi koji ne nose zatvoreničku odeću smatraju neprijateljima zatvorenika. Svaka prevata ovih neprijatelja je dopuštena. Ovi 'neprijatelji' vide zatvorenika kao izopštenika, a u očima zatvorenika, oni su izopštenici. I tako, čim zatvorenik bude oslobođen, on primenjuje zatvorski moral prema društvu. Pre ulaska u zatvor, on je mogao da učini nešto bez razmišljanja. Zatvorsko obrazovanje će ga naučiti da na društvo gleda kao na neprijatelja; sad on vlada svojevrsnom filozofijom koju je Zola sumirao sledećim rečima: 'Quels gredins les honnetes gens!' (Kakvi su podlaci ovi pošteni ljudi!)
U svojim stanovnicima zatvor razvija ne samo mržnju prema društvu; on ne samo što u njima ubija svako osećanje samopoštovanja, ljudskoga dostojanstva, saosećanja i ljubavi, već istovremeno razvija suprotna osećanja i navikava ga na najgnusnije poroke. Dobro je poznato kako užasno brzo raste broj prekršaja koji imaju karakter narušavanja polnoga morala, kako na samom kontinentu, tako i u Engleskoj. Rast broja ove vrste prestupa objašnjava se mnogim uzrocima, ali je jedan od glavnih zarazni uticaj zatvora. U ovome smislu, štetan uticaj zatvora posebno se jako oseća.
Ovde imam u vidu ne samo one nesreće o kojima je već bilo reči – dečake koje sam video u Lionskom zatvoru. Uveravali su me, da je i danju i noću sva atmosfera njihovog života zasićena tim mislima, a duboko sam uveren da bi pravnici koji pišu o prekršajima tzv. 'prestupnih klasa' trebali da se pre svega pozabave takvim rasadnicima pokvarenosti kakvo je odeljenje za dečake u Senpoljskom zatvoru, a ne zakonitošću nasleđa. Ovo isto se može reći i o zatvorima u kojima su samo odrasli. Činjenice koje smo doznali za vreme svog boravka u Klervu prevazilaze sve što može da pretpostavi i najbujnija mašta. Potrebno je da čovek provede mnoge godine u zatvoru, izvan svih blagorodnih uticaja koje pruža njegova lična uobrazilja i rad uobrazilje svih njegovih drugova, pa da tek tada dođe do tog neverovatnog umnog stanja koje se može videti kod nekih zatvorenika. Mislim, da će svi inteligentni i pravedni upravnici zatvora biti na mojoj strani ako kažem, da su zatvori stvarni rasadnici najodvratnijih oblika prestupa protiv polnog morala. (Neke primedbe M. Devita u njegovom 'Leaves from Prison Diary' pokazuju da stanje u ovom smislu nije bolje ni u engleskim zatvorima)
Ne mogu da ulazim u detalje ovoga problema koji je nedavno površno obradila i literatura. Samo ću primetiti, da oni, koji uobražavaju da kao smetnja i prepreka može da posluži polna podela zatvorenika i ćelijski tretman, zapadaju u ozbiljnu grešku. Izopačenost uobrazilje je ozbiljan uzrok svih pojava ove vrste, a ćelijski tretman je sredstvo da toj uobrazilji da bolesno usmerenje. Kako se može dograditi uobrazilja u ovome smeru, to teško da je poznato i najvećim stručnjacima za duševne bolesti; radi ovoga treba boraviti u samici nekoliko meseci i imati puno poverenje zatvorenika u susednim ćelijama, kako se i dogodilo jednome od naših drugova.
Uopšte, boravak u samici, za koji se sad zalažu mnogi, ako bi isti bio svuda uveden, predstavljao bi uzaludno mučenje i samo bi doveo do još većeg fizičkog i umnog slabljenja zatvorenika. Iskustva u čitavoj Evropi i ogroman porast slučajeva umnoga rastrojstva, zapažen svuda među zatvorenicima koji kraće ili duže vreme borave u samicama, jasno pokazuje ispravnost već rečenoga, te nam ostaje samo da se čudimo kako ljude malo interesuju pokazatelji iskustva. Za čoveka zauzetoga poslom koji mu pričinjava izvesno zadovoljstvo i čiji je um bogato izvorište utisaka, za čoveka koji se brine ne o tome šta se događa u zidinama zatvora, čiji je porodični život srećan, koji nema misli koje izazivaju umna stradanja – za takvoga čoveka odvajanje ljudi od društva možda i nema fatalni ishod ako to traje samo nekoliko meseci. Ovo vredi za ljude koji ne mogu da žive samo u društvu sopstvenih misli, a naročito za one čiji odnosi sa spoljašnjim svetom nisu naročito glatki i koji su zato stalno ophrvani mračnim mislima; za njih čak i nekoliko meseci boravka u samici predstavlja izuzetno opasno iskušenje.