Oprosti mi...
| Oprosti mi… (1862) Pisac: Laza Kostić |
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
Nad tobom sam moro da se nagnem,
Rukom da se taknem
Tvoje ruke;
Alʼ ti se svetiš, svete moj,
Pretrnu mi ruka u tvojoj,
I da kaje svoje greje
U tvojojzi nestade je,
Nikad više
Vitim perom da zapiše,
Da se maši za mač britak —
Nikad — nikad! —
Oprosti mi! oprosti mi oku mome,
Oku mome željanome,
Što ti upi sunce, tvoje lice,
Alʼ to lice, osvetnice,
Sažeglo mi oba oka,
Da ne vidim ništa
Od neba visoka
Do pusta zemljišta —
Ništa — ništa — ! —
Oprosti mi! oh, oprosti!
Oprosti mi ustʼma u milosti,
Što te mole,
Da mi vratiš što me bole,
Da mi vratiš moju ruku,
Da mi moje vratiš oči,
Pored sunca, da nisam u noći,
Pod melemom da ne trpim muku;
More krvi ustʼma mi se pope,
Oh, skini ga, nemoj da se tope
U poljupciʼ, u slasti golemoj, —
Nemoj — nemoj — ! —
Što me glediš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene
Odjedanput da izgori sve od mene,
Da sasuši — —
Šat ostane štogod — da te svetu tuži! —
Ta tek tolʼko, da te čuti može,
Mili Bože,
Tek iz tvojiʼ usta pokajku da primi:
Oprosti mi! —
Izvor
[uredi]Javor, 25. septembar 1862. Broj 27. Godina I, str. 290.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 116 godina.
|