Omladinski kongresi

OMLADINSKI KONGRESI  (1904)  Pisac: Jovan Skerlić

    Izgleda da, od šezdesetih i sedamdesetih godina do danas, nikada omladinski rad nije bio življi i nije pokazao takvih stvarnih rezultata. Svakako, prilike su išle na ruku, ranija pokolenja pripremila su zemljište, preobražaj u duhovima bio je izvršen, ali mladež koja je danas na đačkim klupama, ima da zabeleži dva svoja značajna uspeha: prvu izložbu jugoslovenskih umetnika i prvi kongres akademske omladine jugoslovenskih zemalja, dve stvari na koje pre deset godina jedva su i najsmeliji pomišljali. Naši mladi su dali nesumnjiv, opipljiv dokaz lenjim „razočaranim”, kojih je toliko u nas, da se može i daje raditi.
    Kada su pre trideset godina dva dalekovida mlada čoveka, jedan Bugarin, Ljuben Karavelov, i jedan Srbin, Svetozar Marković, izneli plodnu ideju zajedničkoga rada malih balkanskih naroda i razvijali veliku zamisao balkanske konfederacije, pozitivni ljudi su predusreli sa podemehom njihove mladićske utopije i fantazije. Ne davno, još pre osam godina, kada je jedna manjina na beogradskoj Velikoj Školi, prihvatila te iste racionalne misli, mladi starci i profesionalne patriote anatemisali su to kao „izdaju zavetne misli”, i kao „otrovni kosmopolitizam”.
    Osobina je velikih istina da za njih nema prepona, da one lagano i stalno osvajaju, protivu celoga sveta i u prkos svakome, one se upijaju u duhove, prožimaju savesti, dok jednoga dana ne osvoje čak i one koji su im bili najprotivniji, od Savla načine Pavla, postanu obične, proste, opšte. Tako je i ideja balkanskoga saveza zahvatila ne samo omladinu i inteligentne slojeve naše, ona se prelila i u javno mnjenje, prešla čak u shvatanja vladā, postala jedna živa sila koju ništa više ne može zaustaviti. Za ceo pametan svet u našim krajevima, sem reakcionarne štampe koja na svoje nečiste zadnje misli baca veo nekoga čistunačkog i nepomirljivog nacionalizma, sem profesionalnih „patriota” koji u kompanijama eksploatišu patriotizam, sem nekoliko bezazlenih fantasta kojima je teško da se otrgnu snova koji su ljuljuškali njihovu mladost, ceo misleni svet došao je do zaključka da za naše male narode ima svega dva puta: „biti ili ne biti”, složiti se, sjediniti se pa živeti i razvijati se, ili ostati rastrzan surovim, ubilačkim međusobnim borbama, provoditi dane u ovoj nominalnoj nezavisnosti, i očekivati dan kada će se postati ili ruska gubernija ili austrijska provincija. Za nas, ovakve kakvi smo, ima samo jedan ne samo najbolji no jedino mogući put: jedinstvo. Stari Herodot, govoreći o balkanskim narodima, rekao je ove proročke reči^[1]: „Kad bi se taj narod upravljao jednom voljom, i kad bi zadahnut bio slogom, postao bi nepobedan, i kako ja mislim, mogao bi biti najsilniji među narodima.” To je jedini način ne samo da napredujemo no i da opstanemo: sem ako se ne očekuje kakav osobiti politički kataklizam, kako čudo, srpskoga, bugarskoga ili hrvatskoga Boga, koga romantični pesnici tako odavno prizivaju.

Fusnote

1. Navod G. Jovana Đaje, u njegovoj knjižici: Savez Srbije i Bugarske, str. 4.

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. septembar 1904. Knjiga trinaesta, broj drugi, str. 123-128.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.