Odjek
— Po Hajneu —
Kroz goru konjik hita, lice mu setno, bledo,
Mori ga tuga, mori ga vaj.
"3ar nigde da me prođu žića mi gorki dani,
"Il’ u grobu, možda, tek je jadu kraj?"
A odjek gorom ječi:
„U grobu tek je kraj!...“
Zatrepta bujno lišće... za oblak mesec skri se...
Slavujev jeknu glas...
"O, nebo, gde ću naći stanka i pokoj duši?
Da nije u grobu spas?“
A odjek gorom ječi:
„U grobu samo je spas!...“
Topota pomnog konja kroz lisnu gustu goru
Potmuli bruji jek.
"O, kuda sada gredem, da l' na kraj sveta moru,
Il’ tamnom grobu već?“
A odjek gorom ječi:
"Ka tamnom grobu već...“
Senku za senkom jela promnče pomni konjic.
Tek sova izvi glas.
„O, zbogom, svete mrski, — o, zbogom, žiću gorki,
U grobu tek je spas!"
A odjek gorom ječi:
„U grobu tek je spas!...“
1894 g. Šabac
