Odbrana Sokratova

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PLATON ODBRANA SOKRATOVA

Prvi deo BESEDA PRE GLASANjA DA LI JE SOKRAT KRIV ILI PRAV

a) Razlika između kićene, ali lažne, i proste, ali iskrene besede

I

Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah činjenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besednik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu. Oni, dakle, kao što ja tvrdim, ili su kazali od istine nešto malo ili ništa; ali od mene čućete ćelu istinu. Ali, tako mi Diva, građani atinski, ono što ćete od mene čuti, to neće biti besede kao što su njihove, ulepšane glagolima i imenicama, ni iskićene, nego beseda jednostavna i sa običnim izrazima. Jer sam tvrdo uveren da je pravo ono što kažem, i niko od vas neka ne očekuje drukčije. Ta ne bi, začelo, ni dolikovalo, građani, ovim godinama mojim da kao ludo momče slažem besede i da pred vas izlazim. Ali vas, građani atinski, usrdno molim i zaklinjem: ako u mojoj odbrani čujete onakve iste reci kakvima sam navikao da se služim na trgu kod menjačkih stolova, gde su me mnogi od vas čuli kao i na drugom mestu, nemojte se čuditi i nemojte vikati zato! Stvar je u ovome. Ovo danas je prvi put kako izlazim pred sud kad mi je već sedamdeset godina. Zatim, ja ne umem besediti kao što se ovde besedi. Uzmite da sam ja ovde slučajno stranac u punom smislu, vi biste mi, razume se, opraštali kad bih se služio onim narečjem i onim načinom u kome sam odrastao. Tako se, eto, i sada obraćam vama sa opravdanom, kako mi se čini, molbom da ne gledate na način moje besede — možda će ona biti lošija, a možda i bolja — nego samo da gledate na to i samo na to pažnju da obraćate da li ja pravo govorim ili ne, jer to je dužnost i zadatak sudijin, a besednikov — istinu govoriti.

b) Predmet: dve vrste tužilaca

II

Pre svega, dužan sam, građani atinski, odbraniti se od prvašnje lažne tužbe i prvašnjih tužilaca, a zatim od docnije i od docnijih. Protiv mene su ustali mnogi tužioci i tuže me pred vama, i to odavno, već mnogo godina, ali ništa istinito ne iznose. Tih ljudi ja se više bojim nego li Anita i njegove družine, mada su i ovi opasni. Međutim, građani, opasniji su oni drugi koji su mnoge od vas još u detinjstvu hvatali i uveravali vas i optuživali me, a ništa ne bese istina: »Ima neki Sokrat, kažu, mudar čovek, koji razmišlja o nebeskim pojavama i koji je ispitao sve što je pod zemljom i koji ume lošiju stvar da pravi boljom«. Ti ljudi, građani atinski, koji su takav glas raširili, to su oni opasni tužioci moji. Jer, oni koji su ih čuli, misle da ti ljudi koji takve stvari ispituju ni u bogove ne veruju. A zatim, tih tužilaca ima velik broj, i oni se već dugo vremena tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kad ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići, pa su me optuživali, razume se, u vetar, jer nikoga nije bilo da se brani. A što je od svega toga najčudnovatije, to je što im ni imena ne mogu znati ni kazati, osim ako je ko među njima slučajno pisac komedija: a svi oni koji su vas iz zavisti ili iz strasti za klevetanjem za se pridobijali, kao i oni koji su sami bili uvereni i druge uveravali — ti su najnepristupačniji. Nijednoga od njih ne mogu ovamo pred sud da dovedem, ni da pobijem, nego moram, razume se, da se borim kao sa senom i da se branim i da pobijam, a nikoga nema da odgovara. Uzmite, dakle, i vi da su se, kao što kažem, podigle protiv mene dve vrste tužilaca, i to jedni koji su me sada tužili, pa onda oni pređašnji što sam ih maločas napomenuo; i uzmite na um da mi se na prvom mestu valja odbraniti od starih! Ta vi ste i pre tužbama tih ljudi poklonili pažnju, i to u mnogo većoj meri nego tužbama ovih sadašnjih. Dobro! Treba, dakle, da se branim, građani atinski, i da se trudim da vam istisnem iz srca onu klevetu što ste je vi u toku dugoga vremena usvojili, i to da je istisnem u tako kratko vreme. Želeo bih zaista da moja odbrana ne ostane bez uspeha ukoliko je to bolje i za vas i za mene. Ali držim da je to teško, i nipošto mi nije nepoznato kakva je to rabota. Ali opet — neka ide stvar svojim tokom kako je Bogu drago: zakon zahteva poslušnost, i treba se braniti.

c) Pobijanje javnog mnenja (gl. III—X)

III

Bacimo, dakle, pogled na početak! Koja je ono tužba koja je donela klevetu na me i koja je Mel&tu dala hrabrosti da podigne ovu tužbu protiv mene. Dobro. Šta su, dakle, klevetnici uzeli u svojim klevetama protiv mene? Moram ih uzeti kao tužioce i njihovu tužbu pročitati kao tužbu tužilaca: »Sokrat krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge to isto u č i.« Tako nekako glasi tužba. To ste i samii gledali u komediji' Aristofanovoj: nekakav Sokrat lebdi onde i govori da vazduhom putuje, i mnoge druge budalaštine blebeće; a od svega toga ja ništa, ni mnogo ni malo, ne razumem. Ja to ne govorim kao da omalovažavam tu nauku ako ima ljudi koji su u nečemu takvome mudri — da me ne bi Melet tolikim tužbama optužio — nego zato što ja, građani atinski, nikakva znanja nemam o tim stvarima. A za svedoke zovem mnoge od vas same i molim vas da obavestite jedni druge i da kažete koliko vas je ipak čulo moje razgovore! Ima vas mnogo takvih. Izveštavajte, dakle, jedni druge je li ko od vas ikad čuo, Sli malo ili mnogo, da sam o takvim stvarima razgovarao! Po tome ćete saznati da tako stoji i sa svim ostalim glasovima što ih svetina o meni rastura.

IV

Ali, od toga nema ništa; i, ako ste čuli od koga da ja idem da poučavam ljude i da za to uzimam pare — ni to nije istina. A čini mi se da je i to pohvalno kako bi ko bio sposoban da poučava ljude, kao Gorgija Leontinjanin, i Prodik Kejanin, i Hipija Eliđanin. Svaki od ovih, građani, ima tu sposobnost: oni idu od varoši do varoši pa gledaju na mlade ljude, koji se mogu badava družiti sa kojim god hoće od svojih sugrađana, za se pridobiju, pozivajući ih da prekinu veze sa onim društvom i da saobraćaju s njima, da im daju novaca i da im, pored toga, budu blagodarni. Uostalom, ovde je još jedan mudrac, Paranin, za koga sam doznao da je doputovao. Slučajno sam se sastao sa čovekom koji je sof istima platio više novaca nego svi ostali, sa Kalijom sinom Hiponikovim. Ovaj ima dva sina, pa ga upitam: »Kalija, rekoh, da su se tvoji sinovi rodili kao ždrepci ili junci, bilo bi u redu da im nađemo i najmimo nekog čuvara koji će ih učiniti lepima i dobrima u vrlini kakva već pripada njihovu rodu; a to bi bio ili kakav konjar ili zemljoradnik. Ali kod tebe je reč o ljudima, pa koga nameravaš da im uzmeš za učitelja? Ko ume da predaje takvu vrlinu, ljudsku i građansku? A kako imaš sinova, ti si svakako o toj stvari razmislio. Ima li koga, »zapitah«, ili nema?« »Dabome da ima«, odgovori on. »Pa ko je to?« produžih ja. »I odakle je i pošto uči?« »Euen, Sokrate, Paranin,, za pet mina« odgovori on. I ja sam Euena cenio kao srećna čoveka, ako on zaista ima tu veštinu i ako uči za tako male pare. Ja bih se zaista i sam kaćunio i gospodio kad bih to umeo. Ali ne umem, građani atinski.

V

Možda bi ko od vas prihvatio: »Ali, Sokrate, čime se ti, u stvari, zanimaš? Odakle su potekle klevete protiv tebe? Nisu valjda otuda što se ti nisi ničim naročitim bavio nego ostali? Ne bi se toliki glas i govor o tebi rasturio da ti, ipak, nisi nešto drukčije radio nego ostali! Govori nam, dakle, šta je u stvari, da ne nagađamo o tebi!« Ko to govori, čini mi se da pravo govori. I ja ću pokušati da vam izložim šta je to što je meni donelo ime i klevetu. Slušajte, dakle! Možda će neki od vas pomisliti da se ja šalim, ali budite uvereni, kazaću vam punu istinu. Ja, građani atinski, nisam ničim drugim do nekakvom mudrošću stekao to ime. Pa kakvom to mudrošću? Mudrošću koja je možda ljudska. Čini se da sam zaista u toj mudrosti mudar. A oni što sam ih malo pre pomenuo, možda će biti predstavnici koje veće mudrosti nego što je ljudska, ili ja ne znam da nađem za to pogodniji izraz. Ali ja je ne razumem, a ko to tvrdi, taj laže i govori to da me okleveta. I sada, građani atinski, nemojte podići graju, ni onda ako vam se učini da se hvališem. Jer, one reci što ih budem rekao nisu moje, nego ću se pozvati na besednika koji zaslužuje vašu punu veru. Kao svedoka za svoju mudrost, ako je uopšte ima i ako je kakva, navešću vam boga u Delfima. Herefonta valjda znate. To bese i moj prijatelj od mladosti, a bio je i prijatelj većini od vas, i s vama je bio u onom izgnanstvu i s vama se vratio. I poznajete prirodu Herefontovu, njegovu žestoku strast kad bi se na što dao. Pa on, dakle, ode jedared i u Delfe, pa se usudi da zapita proročište ovo — ali, kao što rekoh, nemojte, ljudi, udariti u graju — on zapita da li je ko mudriji od mene. Pitija odgovori da niko nije mudriji od mene. I to će vam, eto, njegov brat potvrditi, jer Herefont je već umro.

VI

A ne zaboravite zašto ja to govorim! Hoću da vas obavestim odakle je potekla kleveta protiv mene. Jer kad sam ja ono čuo, ovako sam umovao: šta to, upravo, misli bog, i kakvu to zagonetku kazuje? Ta ništa nisam nalazio u sebi po čemu bih znao da sam mudar. Šta on, dakle, upravo misli kad izjavljuje da sam ja najmudriji? Valjda ne laže. To protivreči njegovu biću. I dugo vremena nisam znao šta je upravo smisao njegove izjave i, najzad, posle teškog razmišljanja, latio sam se da ga ovako otprilike ispitam. Uputih se jednome od onih koji uživaju glas da su mudri da bih tu, ako već igde, pobio proročanstvo i pokazao proročanstvu: evo, ovaj je od mene mudriji, a ti si izjavio da sam ja. Dok sam izbliže, posmatrao ovoga čoveka — imena mu ne treba da napominjem, a bese to jedan od državnika koga sam ispitivao i takvo nešto, građani atinski, doživeo — i dok sam se s njimr razgovarao, dobio sam utisak da taj čovek, doduše, izgleda mudar mnogim drugim ljudima, a najviše samom sebi, ali da to u stvari nije. Ja sam, potom, pokušavao da mu dokazujem kako on, doduše, misli da je mudar, ali da nije. Tako sam omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni. Na povratku razmišljao sam u sebi da sam ja, ipak, mudriji od toga čoveka, jer, kao što se čini, nijedan od nas dvojice ne zna ništa valjano i dobro, ali on misli da zna nešto, a u stvari ne zna, dok ja, kao što ne znam, i ne mislim da znam. Ja sam, čini mi se, bar nešto malo mudriji od njega, i to baš po tome što i ne mislim da znam ono što ne znam. Od ovoga odoh do drugoga, i to do jednoga od onih koji su važili kao mudriji nego onaj, pa sam dobio isti utisak. I tako sam i njemu i mnogima drugima omrznuo.

VII

Potom, išao sam po redu dalje. I mada sam — i sa žalošću i sa strahom — opazio da sam samo mrzak postajao, opet mi se činilo da je nužno reč božju poštovati iznad svega: da treba ići ispitivati proročanstvo šta ono kaže, pa se obraćati svima koji su na glasu da nešto znaju. I boba mi, građani atinski — ta treba da vam istinu kažem — zaista sam iskusio ovako nešto. Dok sam ispitivao prema reci božjoj, gotovo mi se učinilo da su oni koji behu najviše na glasu najpraznoglaviji, a oni drugi koji su manje zapaženi da su po razboritosti vrsniji. Treba da vam iznesem svoje lutanje kako sam promučio ceo niz nekakvih muka, samo da mi izjava proročišta ostane u važenju. Posle državnika obratih se pesnicima, i onima koji pevaju tragedije i onima koji pevaju ditirambe, i ostalima, misleći da će me ovde kao lopova u krađi uhvatiti da sam bednija neznalica nego oni. Uzimajući, dakle, njihove pesme, i to one za koje mi se činilo da su najviše izrađene, stao bih da ispitujem u čemu je smisao tih pesama, ne bih li, u isti mah, i naučio štogod od njih. Stid me je, građani, da vam kažem istinu, ali mi je ipak valja reći. Pravo da kažem, gotovo svi prisutni umeli su bolje od njih da objasne ono što oni sami behu ispevali. Dokučio sam za kratko vreme i kod pesnika da ono što oni pevaju nije plod njihove mudrosti, nego nekog prirodnog dara i zadahnuća, kao što biva kod vračeva i proroka. I ovi, doduše, kažu mnogu i lepu stvar, ali od onoga što kažu ne znaju ništa. Učinilo mi se da su i pesnici tako nešto iskusili; i, u isti mah, opazio sam da pesnička obdarenost stvara u njima verovanje da su oni i u ostalim stvarima najmudriji, a to nisu. Odoh, dakle, i odavde sa uverenjem da sam ih onim istim prevazišao čime i državnike.

VIII

Naposletku pođoh rukotvorcima. Bilo mi je potpuno jasno da, tako reći, ništa ne znam, ali sam bio uveren da ću kod njih naći mnogih i lepih znanja. I u tome se nisam prevario, jer su znali ono što ja nisam znao i bili su mudriji od mene u stručnom znanju. Ali, građani atinski, učinilo mi se da i te valjane zanatlije imaju istu manu koju i pesnici. Zato što je svaki od njih lepo radio svoj zanat, svaki je držao da i u ostalim najkrupnijim stvarima prevazilazi mudrošću sve druge, pa im je ta njihova mana zastirala onu njihovu stručnu mudrost. Tako sam sam sebe pitao u ime proroštva da li bih voleo da ostanem onakav kakav jesam, tj. nikako mudar kao oni što su mudri, ni neuk kao oni što su neuki, ili da imam ono obadvoje što oni imaju. Odgovorio sam sam sebi i proroštvu da je za mene bolje da ostanem onakav kakav jesam.

IX

Taj način ispitivanja, građani atinski, bese za mene izvor mnogih neprijateljstava, i to veoma teških i veoma mučnih, jer su se iz njih razvile mnoge klevete protiv mene, pa se pronosi taj glas o meni da sam mudrac. Jer, oni koji su redovno prisutni misle da sam ja sam mudar u onome u čemu drugoga pobijem. I tako se čini, građani, da je, u stvari, samo Bog mudar, i u onom proroštvu kaže on samo to da ljudska mudrost nešto malo važi, štaviše — nimalo. I kao da on u tome smislu govori o Sokratu, pa se poslužio mojim imenom, uzimajući me samo kao primer, kao da je hteo reći: »Onaj je od vas, ljudi, najmudriji koji je, kao Sokrat, uvideo da njegova mudrost ništa ne vredi.« Da bih, dakle, u smislu izjave božje to istraživao i ispitivao, ja još i sada obilazim i građanr, i strance, ako mislim za koga da je mudar. Posvetivši se takvom delanju, nisam imao vremena da uradim nešto što bi vredno bilo spomena ni za grad ni za svoju kuću, nego živim u beskrajnoj sirotinji radi toga služenja Bogu.

X

Osim toga, oni mladići koji me drage volje prate, i koji imaju najviše slobodna vremena, a to su sve sinovi najbogatijih građana, vesele se kad slušaju kako se ljudi ispituju, pa i sami često ugledaju se na mene, pa docnije pokušavaju da na drugima ogledaju svoju veštinu ispitivanja. I pritom, mislim, pronalaze veliku množinu ljudi koji veruju da znaju nešto, a stvari znaju malo ili ništa. Otuda dolazi da se ovi što ih ti mladići ispituju srde na me a ne na se, pa govore: »Ima nekakav gadni Sokrat koji kvari omladinu.« I kad ih ko upita šta radi i šta uči kad ih kvari, oni ništa ne umeju da odgovore, nego su u neprilici. A da se ne bi činilo da su u škripcu, navode ono što se lako iznosi protiv svih onih koji se bave filosofijom, tj. da on ispituje ono što je na nebu i što je pod zemljom, i da ne veruje u bogove, i da lošiju stvar pravi boljom. Ta istinu, mislim, ne bi hteli da iznose, tj. ne bi hteli da priznaju kako je Sokrat jasno pokazao da se oni petvaraju da znaju, a ne znaju ništa. A kako su oni, mislim, častoljubivi, i žestoki, i mnogobrojni, pa kako su u svojim izjavama protiv mene uporni i ubedljivi, razumljivo je da su vam napunili uši, bedeći me odavno i žestoko. Zato su iz toga kruga i navalili na mene Melet, i Anit, i Likon. Melet se ljuti za pesnike, Anit za zanatlije i državnike, a Likon za besednike. Zato, kao što sam u početku spomenuo, ja bih se čudio kad bih uspeo da vam za tako kratko vreme iščupam iz srca tu klevetu, koja je tako silno nabujala. To vam je, građani atinski, puna istina; i dok sam govorio, nisam ni krupno ni sitno zatajio ni prećutao. Pa opet prilično znam da se baš time zameram, a to je, u isti mah, i dokaz da istinu govorim, i da je to ta kleveta protiv mene, i da joj je to izvor. Pa bavili se vi ispitivanjem te stvari sada ili docnije, naći ćete uvek da je moje shvatanje pravilno.

POBIJANjE MELETA KAO GLAVNOG TUŽIOCA (GL. XI—XXII)

XI

Od onoga zašto su me prvašnji tužioci tužili to može biti dovoljna odbrana pred vama. A od Meleta, onoga poštenjaka i prijatelja otadžbine, kako on sebe zove, i od onih docnijih tužilaca, pokušaću da se sada branim. Da čujemo opet, kao da su to sasvim novi tužioci, ponovo i njihovu optužbu! A ona glasi ovako nekako: »Sokrat je kriv što, kaže, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska.« Eto, to je predmet te optužbe! Ispitajmo sada svaku pojedinu tačku te optužbe! Kaže, pre svega, da sam kriv što kvarim omladinu. A ja, građani atinski, izjavljujem da krivo radi Melet kad od ozbiljne stvari pravi šalu, tj. lakoumno vuče na sud svoje sugrađane, pretvarajući se da se ozbiljno stara za stvari za koje se on zaista nikada nimalo nije brinuo. A da stvar tako stoji, potrudiću se da i vama dokažem.

XII

Sokrat: Ovamo, dakle, Melete, pa odgovori nije li ti mnogo stalo do toga da omladina bude što bolja? Melet: Meni bar jeste. Sokrat: Pa hajde kaži sada ovde pred sudijama ko je čini boljom! Ti to svakako znaš kad vodiš brigu o njoj. Pronašao si u meni, kao što kažeš, onoga koji je kvari, pa me dovodiš pred sudije i tužiš; ali hajde pomeni i onoga ko je čini boljom, pa pokaži sudijama ko je taj! Vidiš, Melete, ti ćutiš i ne umeš ništa reći? Pa zar ti se ne čini da je to sramota i dovoljan dokaz za moju tvrdnju da ti to nimalo nije bilo na srcu? Nego reci, dragoviću moj, ko je čini boljom? Melet: Zakoni. Sokrat: Ali ne pitam te za to, prijatelju moj, nego koji je to čovek — koji, pre svega, baš i to mora da zna, zakone. Melet: To su ovi ovde, Sokrate, sudije. Sokrat: Kako kažeš, Melete? Ovi su sposobni da omladinu vaspitaju i da je boljom čine? Melet: Svakako. Sokrat: Zar svi ili samo jedan od njih mogu, a drugi ne? Melet: Svi. Sokrat: Tako mi Here, dobro govoriš! I pominješ veliko obilje dobrih vaspitača! A šta onda? Da li je i ovi slušaoci čine boljom ili ne? Melet: I oni! Sokrat: A šta kažeš za savetnike? Melet: I savetnici! Sokrat: Onda, Melete, možda kvare omladinu oni u skupštini, skupštinari (eklesijasti) Sli se i oni staraju za njeno vaspitanje? Melet: I oni! Sokrat: Prema tome, izgleda, svi se Atinjani staraju da omladina bude dobra i valjana osim mene: samo je ja jedini kvarim. Tako li kažeš? Melet: Sasvim odlučno to kažem. Sokrat: Time si me osudio na golemu nevolju! Ali odgovori mi na ovo pitanje: da li je po tvom shvatanju i s konjima tako? Da li svi ljudi čine konje boljima, a samo jedan ima što ih kvari? Ili važi ono što je potpuno protivno tome: tj. ima jedan koji ume da ih čini boljima, ili ih je veoma malo, i to su konjari, dok ih većina, ako je oko njih i služi se njima, kvari? Ne biva li tako, Melete, ne samo sa konjima nego i sa svima ostalim stvorenjima? Razume se, nesumnjivo je tako, pa potvrdili vi to, ti i Anit, ili ne potvrdili. Ta bila bi to i neka golema sreća za omladinu ako je samo jedan kvari, a svi drugi joj koriste. Ali, Melete, ti dovoljno pokazuješ da se nikada nisi starao za omladinu, i očevidno odaješ svoju lakoumnost kad ti ništa nije stalo do onoga radi čega me na sud vodiš.

XIII

Osim toga, kaži nam, tako ti Diva, Melete, da li je bolje živeti među čestitim građanima ili među rdavim? Odgovori, prijatelju, to nije nimalo teško pitanje! Zar ne čine rđavi nekakvo zlo onima što su im uvek najbliži, a dobri nekakvo dobro? Melet: Svakako. Sokrat: Ima li, dakle, koga ko bi više voleo da mu bližnji škode, negoli da mu koriste? Odgovori, dragoviću moj! Ta i zakon naređuje da odgovaraš. Ima li koga ko želi da mu se škodi? Melet: Nema. Sokrat: Eto, dakle, goniš li ti mene ovamo zato što ja namerno ili nenamerno kvarim omladinu i gorom je činim? Melet: Ja bar zato što namerno kvariš. Sokrat: Pa šta, Melete? Toliko si ti u svojim mladim godinama mudriji od mene u ovim starim godinama da si uvideo da zli uvek prave nekakvo zlo svojima najbližima, a dobri dobro, a ja sam, evo, zagrezao u još dublje neznanje da ne znam ni to da ću, učinim li koga rđavim u svom sobraćanju s njim, dospeti u opasnost da se moram bojati da kakvo zlo ne dočekam od njega? Pa toj tolikoj bedi da se izlažem namerno, kao ti što kažeš? To ti ne verujem, Melete, a mislim da ne veruje nijedan drugi čovek; nego, ili ja uopšte ne kvarim omladinu, ili ako je kvarim, kvarim je nenamerno, tako da ti u obadva slučaja lažeš. A ako je kvarim nenai lerno, onda zakon traži da se za takve nenameravane grehe čc vek ne dovodi ovamo pred sud, nego se nasamo uzme, obaveštava i opominje. Očevidno je da ću, ako budem obavešten, prestati da činim ono što nenamerno činim. A ti si se izmakao i nisi hteo da se sa mnom sastaneš i da me obavestiš; mesto toga, ti me vodiš ovamo pred sud, kuda se po zakonu vode oni koje treba kazniti, a ne oni koje treba poučiti.

XIV

Nego, građani atinski, to je već očevidno da Meletu, kao što rekoh, nije bilo do tih stvari ni mnogo ni malo stalo. Ali ipak nam objasni, Melete, kako ja po tvom mišljenju kvarim omladinu? Ili je očevidno da po optužbi koju si podneo kvarim tako što je učim da ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska? Ne kažeš li da je kvarim takvim učenjem. Melet: Sasvim odlučno to kažem. Sokrat: Tako ti baš tih bogova, Melete, o kojima je sada govor, reci još jasnije i meni i ovim ljudima ovde! Jer, ja ne mogu da shvatim: tvrdiš li ti da ja omladinu učim da veruje da ima nekih bogova, tako da prema tome i sam verujem u bogove, i da zato nisam potpun bezbožac, i da nisam po tome krivac, ali opet da ne verujem u one bogove u koje veruje država nego u druge, i da li je to, tj. verovanje u druge bogove, ono za što me ti tužiš; ili tvrdiš da ja uopšte ni sam ne verujem u bogove i da to svoje neverovanje kao učitelj prenosim na druge? Melet: Ja tvrdim to poslednje: ti uopšte ne veruješ u bogove. Sokrat: Čudnovati Melete, šta hoćeš s tom tvrdnjom? Ja, dakle, ne verujem ni za Sunce ni za Mesec da su bogovi, kao što veruju ostali ljudi? Melet: Tako je, Diva mi, ljudi sudije, jer kaže da je Sunce kamen, a Mesec da je zemlja? Sokrat: Ti misliš Anaksagoru da optužiš, dragi Melete, i tako malo držiš do sudi ja i misliš da su oni toliko nepismeni da ne znaju da su spisi Anaksagore Klazomenjanina puni takvih izjava? Pa i omladina, dakle, uči od mene tu mudrost koju može ponekad, ako je veoma skupa, da kupi kod igrališta za jednu drahmu, da onda ismejava Sokrata, ako on tu mudrost sebi prisvaja, pogotovo kad je tako čudnovata? Nego, tako ti Diva, zar se tebi zaista tako čini da ja poričem boga? Melet: Tako je, Diva mi, ti ga potpuno poričeš! Sokrat: To ti, Melete, niko ne veruje, a kako se meni čini, ti to ne veruješ ni sam sebi. Jer, meni izgleda, građani atinski, da je on i suviše besan i neobuzdan, pa je i podrieo ovu tužbu iz nekoga besa, i neobuzdanosti, i neobazrivosti mladalačke. Naliči mi na nekoga ko sastavlja zagonetku, pa hoće da pravi ogled: »Hoće li Sokrat, ona mudračina, moći opaziti da se ja šalim i da sam sebi protivrečim ili ću njega i ostale slušaoee prevariti?« Jer, ovaj tužilac kao da sam protivreči svojim tvrdnjama u tužbi, kao kad bi kazao: »Sokrat je kriv ne što ne veruje u bogove, nego što veruju u bogove«. A to je posao onoga koji se šali.

XV

Pa sada, građani atinski, razmotrite sa mnom po čemu ja mislim da on tako govori. Ti nam odgovaraj, Melete, a vi, kao što vas u početku zamolih, vodite računa o "tome da se ne bunite ako budem na svoj uobičajeni način govorio! Ima li koga od ljudi, Melete, koji veruje da ima ljudskih osobina, a ne veruje da ima ljudi? Neka odgovara, ljudi, i neka ne viče ovo pa ovo! Ima li koga ko ne veruje u konje, a veruje da ima konjskih osobina? Ili ne veruje da ima svirača, a veruje u sviračke osobine? Nema toga, predobri čoveče! Ako ti ne želiš da odgovaraš, onda ja to saopštavam tebi i ostalima koji su ovde. Ali mi odgovori bar na ono što posle toga sleduje: ima li koga ko veruje da ima demonskih osobina, a ne veruje u demone? Melet: Nema ga. Sokrat: Koliko si ugodio stvari kad si jedva jedared odgovorio, i ako samo iz poštovanja prema sudijama. Dakle, ne tvrdiš li da verujem u demonska bića, ili nova ili stara, i da to učim? Na svaki način, u demonska bića verujem prema tvojoj izjavi, a to si ti u tužbi i zakletvom potvrdio. A verujem li u demonska bića, onda je neminovno potrebno da i u demone verujem. Ne stoji li tako? Ta stoji! Uzimam da si saglasan s tim kad ne odgovaraš. A ne smatramo li demone zaista za bogove ili za decu božju? Tvrdiš li to ili ne? Melet: Svakako. Sokrat: Dakle, ako već verujem u demone, kao što ti kažeš, pa ako su demoni neka vrsta bogova, onda bi to bilo ono što ja tvrdim, tj. da ti postavljaš zagonetku i šalu zamećeš kad kažeš da ja ne verujem u bogove, a onda opet da verujem kad već eto u demone verujem. A ako opet stoji da su demoni deca božja, nekakva vanbračna, ili od nimfa ili od drugih kakvih žena, a i govore da su od njih, — ko bi onda od ljudi verovao da ima dece božje, a da bogova nema. To bi isto tako bilo besmisleno kao kad bi ko verovao da ima mladunčadi od konja i magarica, i to je maždžad, a ne bi verovao da ima konja i magarica. Nego, Melete, ti sii svakako podneo tužbu da nas iskušavaš, ili nisi znao kakvu bi mi istinsku krivicu natovario. A da bi ti ma koga ko samo malo pameti ima mogao ubediti da će jedan isti čovek, s jedne strane, verovati u demonska i božanska bića, a, s druge strane, ne verovati ni u demone, ni u bogove, ni u heroje, to nije nikako moguće.

XVI

Nego, građani atinski, da ja nisam kriv u smislu tužbe Meletove, za to, po mome mišljenju, nije potrebno da se mnogo branim, nego je i to dovoljno. A što sam i ranije napomenuo da se protiv mene diglo jako neprijateljstvo, i to kod mnogih, to je, nema sumnje, istina. Ta to i jeste ono što će me osuditi, ako me osudi, a ne Melet ni Anit, nego kleveta mnogih i njihova zavist. To je zaista već mnoge i druge i dobre ljude osudilo, a mislim da će tako biti i u budućnosti. Pa nema nikakve opasnosti da će se to kod mene zaustaviti. Ali možda bi ko rekao: »E zar se ti ne stidiš, Sokrate, što si se predao takvom zanimanju s koga si sada u opasnosti da ćeš glavu izgubiti?« Ja bih takvom čoveku pravom rečju odgovorio: Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako i nešto malo ima koristi od njega mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu i delanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo, i da li vrši posao dobra ili zla čoveka. Jer, bar po tvome sudu, bili bi budale svi oni od polubogova što su pred Trojom poginuli, i svi ostali i sin Tetidin, koji je toliko prezreo opasnost samo da ne bi ostao pod kakvom sramotom. Kad je goreo od želje da ubije Hektora, mati njegova, boginja, ovako mu je nekako, čini mi se, kazala: »Sine, ako osvetiš smrt drugara svoga Patrokla i ubiješ Hektora, sam ćeš poginuti, jer«, kaže ona, »Posle Hektora odmah i tebe sudbina čeka.« Mada je on to čuo, ipak je malo pazio na smrt i opasnost. Mnogo više uplašio se od toga da živi kao kukavica i da ne osveti svoje prijatelje, pa je rekao: »Neka poginem odmah« kad kaznim krivca, samo da ne boravim kao sramota i da ne »Sedim kod lađa zaludno breme zemaljsko!« Valjda ne veruješ da je on razmišljao o smrti i opasnosti? Ovako stvar stoji, građani atinski, uistinu: gde se god ko sam postavi i gde proceni da je najbolje, ili gde ga zapovednik odredi, tu, izgleda mi, treba da ostaje i da se izlaže opasnosti, ne pazeći ni na smrt ni na što drugo nego na sramotu.

XVII

Ja bih, na primer, strašno uradio, građani atinski, da sam onda kad su me zapovednici, koje ste vi odabrali da mnome zapovedaju, postavljali i pod Potijom, i pod Amfipoljem, i kod Deliona, da sam tada, kao i svaki drugi, ostajao na onome mestu gde su me postavili, i izlagao se opasnostima prkoseći smrti, a da sam se sada kad mi je bog naredio, kako sam pomislio i razumeo, da svoj život posvetim filosofiji i ispitivanju sebe i ostalih — prepao ili smrti ili ma čega drugoga, pa ostavio svoje mesto. To bi strašno bilo, i zaista bi me onda s punim pravom mogao neko dovesti na sud što ne verujem da ima bogova kad se ne pokoravam proročanstvu, a bojim se smrti i držim da sam mudar, a ipak nisam. Jer, bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego držati se mudrim, a ne biti mudar. To znači misliti da čovek zna ono što ne zna. Ta niko ne zna nije li smrt od svih dobara najveće dobro za ljude, a opet plaše se od nje kao da pouzdano znaju da je najveće zlo. I kako da to nije neznanje i to ono najprekornije, kad neko uobražava da zna što ne zna. A ja građani, po tome i u tome pitanju odudaram možda od većine ljudi; pa ako bih zaista smeo reći da sam u čemu i mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što kako nisam dovoljno obavešten o prilikama u Hadu, tako i ne držim da imam kakvo znanje o tome. A znam da je rđavo i sramotno kad neko krivo radi i ne sluša boljega, bilo boga bilo čoveka. Dakle, mesto onoga zla za koje pouzdano znam da je zlo, ja se nikada neću bojati ni kloniti se stvari o kojima ne znam nisu li možda dobre za nas. Zato ni onda kad biste me vi oslobodili i ne složili se s Anitom koji je izjavio da ili uopšte nije trebalo da ja ovamo dođem, ili, kad se već to jedared dogodilo, da me svakako mora pogubiti, i koji vam uz to dodaje da će se, ako ja budem oslobođen, vaši sinovi zanimati onim što Sokrat uči i potpuno se iskvariti, — i kad biste vi na to meni kazali: »Sokrate, sada, doduše, nećemo poverovati Anitu nego te puštamo, ali samo pod tim uslovom, razume se, da se više ne baviš tim ispitivanjem i da se mahneš ljubavi prema mudrosti; ako te uhvatimo još jedared u takvom poslu, izgubićeš glavu sigurno«; — kad biste me, dakle, kao što rekoh, pod tim uslovom oslobodili optužbe, ja bih vam odgovorio: »Ja vas građani atinski, pozdravljam i veoma cenim, ali ću se viiše pokoravati bogu nego li vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem, i poučavam, kad se s nekim od vas već budem sastao, govoreći po svom običaju; .Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet, i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne staraš i nimalo ne haješ?' A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati; pa, ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koricu ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više.« Tako ću se držati i prema mlađemu i prema starijemu, na koga se god namerim, i prema strancu i prema građaninu, ali više prema građaninu, ukoliko ste mi bliži po krvi. Jer to, budite uvereni, bog naređuje, i ja smatram da vama i vašemu gradu još nikada nije veća sreća osvanula od ove moje službe bogu posvećene. Ta ja i ne radim ništa drugo nego neprestano obilazim i savetujem vas, i mlađe i starije, da se ne starate više ni za telo ni za blago, a ni tako revnosno, nego za dušu, da vam ona bude što bolja. I učim da se vrlina ne rađa iz blaga, nego iz vrline da se rađa blago i sva ostala dobra ljudima i u domaćem i u javnom životu. Dakle, ako ja ovakvim učenjem kvarim omladinu, to bi bilo ono štetno; a tvrdi li ko za me da drugo učim nego li ovo, ništa ne tvrdi. Prema tome, izjavio bih, građani atinski, ovo: poslušali vi Anita ili ne, i pustili vi mene ispod suđenja ili ne, ja neću nikako drukčije da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim.

XVIII

Nemojte vikati, građani atinski, nego ostanite pri onome što sam vas molio da ne dočekujete moje reci grajom, nego da slušate! Jer, po mome mišljenju, nećete se kajati ako me budete mirno slušali. A nameravam da vam kažem još nešto drugo, na što ćete možda zagrajati; ali nemojte to nipošto činiti. Dobro znajte: ako me osudite ovakva kakvim se ja prikazujem nećete meni naškoditi više nego sami sebi, jer meni začelo ništa neće naškoditi ni Melet ni Anit, niti mogu, jer smatram da božanski poredak stvari ne podnosi da bolji čovek strada od gorega. Pa ipak, možda će me on pogubiti, ili izagnati, ili oduzeti građansko pravo; ali, možda on i ko drugi uzima to za neko veliko zlo, ali ja ne uzimam, nego uzimam mnogo više za veliko zlo ono što on sada radi, tj. pokušava da na pravdi pogubi čoveka. Otuda, građani atinski, nipošto se ne branim radi sebe, kako bi to ko mogao da misli, nego radi vas, da me ne osudite i da se, na taj način, ne ogrešite o dar koji vam bog dade. Jer, ako mene pogubite, nećete lako naći drugoga takvoga koji bi, mada je to i nešto smešno kazati, upravo seo na grad kao na konja koji je velik, doduše, i plemenit, ali koji baš zbog veličine ponešto naginje sporosti, i kome je zato potrebno da ga podstiče neka mamuza. Tako, eto, čini mi se da je mene bog i pridelio gradu kao takva čoveka koji će vas bez prestanka podsticati, i savetovati, i koriti svakoga pojedinoga, ukratko: koji će vam po ceo dan svuda na ramena sedati. Ovakvi drugi neće vam se lako roditi, sugrađani moji. Zato, ako mene poslušate, poštedećete me. Vi ćete se, možda, ljutiti kao dremljivi kad ih bude, pa me udariti i, slušajući Anita, lako me pogubiti, a onda ćete ceo svoj ostali život neprestano spavati, ako se bog za vas ne poštara i ne pošalje vam koga drugoga. A da sam ja baš taj koga je bog podario gradu, to možete doznati iz ovoga. Ne naliči na ljudsko držanje to što sam ja sve svoje lične stvari zapustio i što podnosim da se moja domaća privreda već tolike godine zanemaruje, a neprestano podižem vašu korist, obraćajući se svakome posebno kao otac ili stariji brat, i savetujući svakoga da vrlinu neguje. Pa da sam ja od svega toga ikakvu korist vukao i da sam za svoja savetovanja kakvu platu dobijao, onda bi se moje držanje dalo razumeti, ali sada vidite, eto, i sami da tužioci, koji me u svemu ostalom tako bestidno tuže, nisu mogli u bestidnosti otići toliko da nađu svedoka za to da sam ja ikada i od koga uzeo kakvu platu ili je samo zatražio. Ja, mislim, imam pouzdana svedoka za to da istinu govorim. Ko je taj svedok? Moja sirotinja.

XIX

Možda bi se, pak, moglo učiniti čudno to što ja idem naokolo i samo svakoga pojedinoga to savetujem i u sve se pačam, a ne usuđujem se da javno iziđem pred vas u skupštini, pa da savetujem gradu. A tome je uzrok to što ste vi mene često i na mnogim mestima čuli gde govorim da se meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; a to je ono što je i u tužbi Melet naveo rugajući se. To je neki glas koji mene prati još od rane mladosti; i kad se javi, uvek me odvraća da ne činim ono što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća. To je ono što me sprečava da se bavim državnim poslovima. I čini mi se da je to prava sreća što me sprečava. Ta verujte mi, građani atinski, da sam se ja rano latio državnih poslova, ja bih odavno poginuo, pa ne bih ni vama ni sebi ništa koristio. I nemojte se na me ljutiti što istinu govorim; jer nema čoveka koji bi spasao svoj život ako bi se otvoreno i časno protivio ili vama ili kome drugom narodnom zboru, pa pokušavao da spreči da se mnoge nepravde i bezakonja dešavaju u gradu, nego onaj koji se istinski bori za pravdu, on mora, pa hteo on ma i kratko vreme da se održi u životu, da se ograniči na rad u privatnom životu, a učešća u javnom životu mora se odreći.

XX

Za ove tvrdnje navešću vam jake dokaze, ne reci nego dela, a vi to cenite. Saslušajte, dakle, što se meni dogodilo da se uverite da se ja ne bih ni u jednom slučaju povukao mimo pravdu iz straha pred smrću, nego da bih i glavu dao, a ne bih uzmicao. Što vam budem govorio, biće, doduš,g,»nametljivo i opširno, ali sve istinito. Ja, građani atjpški, nikada nikakvu drugu službu nisam vršio u gradu, osim što sam bio savetnik. Naša fila, Antiohova, baš je bila u službi kad ste vi onih deset vojvoda, koji nisu pokupili stradalnike u pomorskoj bici, hteli sve zajedno osuditi, a protiv zakona, kao što ste se svi docnije uverili. Tada sam se ja jedini od pritana usprotivio vama da se ništa ne radi protiv zakona, i glasao sam protivno; i mada su besednici bili spremni da me prijaves i odvedu u tamnicu, a i vi to zahtevali i vikali, ipak sam smatrao da se ja radije, u savezu sa zakonom i pravdom, moram izvrći opasnosti negoli, u strahu pred okovima ili smrću, složiti se s vama koji ste donosili nepravedno rešenje. I to bese u ono vreme dok je država još imala demokratski ustav. Ali, kad je došla oligarhija, opet su mene, sa četvoricom drugih, ona Tridesetorica pozvali u tolos i naredili nam da sa Salamine dovedemo Leonta Salminjanina da ga oni pogube; a takva mnoga naređenja izdavali su oni i mnogima drugima, jer su hteli da ih što više opterete krivicama. Ali tada sam ja ne rečju nego delom ponovo dokazao da meni — ako to nije suviše grubo reći — nimalo nije stalo do smrti, a da mi je uopšte stalo samo do toga da ne radim ništa ni nepravedno ni bezbožno. Mada je bila onako svirepa, ta vlada nije me uplašila da učinim kakvu nepravdu, nego kad smo iz nadleštva izišli, ona četvorica otploviše na Salaminu i dovedoše Leonta, a ja odande odmah odoh kući. I možda bih za to glavom platio da ona vlada nije ubrzo pala. I to će vam mnogi svedoci posvedočiti.

XXI

Mislite li vi, dakle, da bih ja kroz tolike godine živ ostao da sam se posvećivao državnim poslovima, i da sam se, pritom, kao što i dolikuje čestitom čoveku, zauzimao za pravdu, i da sam u tome, kao što treba, svoj najkrupniji zadatak nalazio? Do toga treba mnogo, građani atinski! Nijedan drugi čovek ne bi to postigao. Ja ću se kroz ceo svoj život isti ovakav pokazati, kako u javnom životu, ako sam gde što uradio, tako i u privatnom: nikada nikome nisam ja ma ništa dopustio protiv pravde, i pritom ne mislim samo na građane uopšte, nego i na one za koje moji klevetnici kažu da su moji učenici'. A ja nikad nisam bio ničiji učitelj. Ako je ko želeo, doduše, da čuje kako ja govorim i vršim svoj naročiti posao, bio mlađi ili stariji, ja nikada nikoga nisam odbio, niti se razgovaram samo onda ako mi plate, a ako ne plate ne, nego i bogatašu i siromahu jednako stojim na raspoloženju da me pitaju, i ko zaželi može da odgovara i da sluša ono što ja govorim. Postane li ko od tih ljudi valjan ili ne, ja za to s pravom ne bih bio odgovoran, jer nikada nikome nikakvo učenje nisam obećao, niti sam ga učio; a ustvrdi li iko da je od mene ikada išta naučio posebice čuo što ne bi i svi drugi čuli, budite uvereni da ne govori istinu.

XXII

Ali zašto, dakle, neki vole da provode sa mnom toliko vremena? Ćuli ste već, građani atinski, ja sam vam kazao svu istinu: vole da slušaju kako se ispituju oni koji misle da su mudri, a to nisu. Jer, to slušati — nije neprijatno. A meni je to, kako mislim, i naređeno od boga da radim, i preko proroštva, i preko snova, i na svaki način na koji je ikada išta i druga volja božja naredila čoveku da radi. To je, građani atinski, i istina i lako se može dokazati. Jer, ako ja zaista jedne mlade ljude kvarim a druge sam pokvario, onda bi, razume se, neki stariji, da su uvideli da sam im ja u njihovoj mladosti ikad išta rđavo savetovao, morali sami sada da se ovde jave pa da me tuže i da mi se svete. A kad oni sami ne bi to hteli, onda bi morali neki od njihove rodbine — očevi, i braća, i drugi rođaci — da se toga sada sete i da mi se svete, ako je rodbina njihova ikakvo zlo od mene doživela. Zaista, mnogi su od njih, kao što vidim, ovde prisutni: prvi eto Kriton, moj vršnjak i opštinar, a otac ovoga evo Kritobula; zatim Lisanija Sfećanin, otac toga Eshina; pa dalje Antifont Kefišanin, otac Epigenov. Zatim, tu su i drugi čija su braća boravila u tome društvu, Nikostrat, sin Teosotidov, a brat Teodotov — a Teodot je umro, i on nije mogao primorati brata da me ne tuži — tu je i Paral, sin Demodokov, kome brat bese Teag. Tu je, eto, i Adimant, sin Aristonov, čiji je brat ovaj Platon i Ajantodor, čiji je brat onaj Apolodor. I mnoge druge mogao bih napomenuti, od kojih je Melet bar jednoga ili drugoga u svojoj besedi imao da navede kao svedoke. Ako je to zaboravio onom prilikom, neka ih navede sada, ja to dopuštam, i neka izjavi ako ima takvih podataka. Ali mesto toga, građani, naći ćete što je sasvim protivno tome: svi oni pripravni su da pomažu meni koji sam ih kvario i zlo činio njihovim rođacima, kao što tvrde Melet i Anit. Baš oni koji su pokvareni možda bi sami imali razloga da govore meni u prilog, ali oni koji nisu pokvareni već su stariji ljudi, rođaci ovih, kakav oni imaju drugi razlog da mi idu na ruku do onaj valjan i pravedan, jer svi znaju za Meleta da laže, a za mene da govorim istinu?

Pogovor

SOKRAT NEĆE PLAKATI ZA MILOST, JER TO NIJE LEPO (GL. XXIII) NI PRAVEDNO (GL. XXIV)

XXIII

Neka bude tako, građani! Što sam mogao reći u svoju odbranu, to je otprilike, mada bi se i drugo što slično dalo dodati. A možda će se ko od vas naljutiti kad se seti sebe kako je on, nalazeći se u manjoj parnici od ove parnice, molio i zaklinjao sudi je lij ući mnoge suze pa doveo svoju decu kako bi izazvao što više samilosti prema sebi, i mnoge druge rođake i prijatelje, a ja, evo, od svega toga ništa neću da učinim, mada se nahodim, kako bi se moglo činiti, u krajnjoj opasnosti. Možda će ko kada to vidi biti prema meni nemilostivije raspoložen pa će se baš zato razljutiti i u Ijutini glasati. Ako je ko od vas takav, ja, doduše, to ne verujem, ali ako jeste, čini mi se da bih tome s pravom ovako odgovorio: »Valjda i ja, prijatelju, imam nekakvih svojih rođaka.« Jer, baš po onim recima Homerovim, nisam se ni ja rodio od hrasta, ni od kamena nego od ljudi, pa imam i svojih rođaka, građani atinski, štaviše, i tri sina, jedan je već momak, a dva su još deca. Pa, ipak, nisam ni jednoga od njih ovamo doveo da ih pokazujem i da vas molim da me oslobodite. A zašto ništa od toga neću da učinim? Ne zato što bih bio tvrdoglav, građani atinski, ni zato što bih vas prezirao, nego — da li se ja plašim smrti ili ne, to je druga stvar, ali za dobar glas nije lepo, mislini, ni za me, ni za vas, ni za ceo grad, da ja išta tako radim, pa još u ovakvim godinama i s tako poznatim imenom, bilo to ime istinito ili lažno. Stvorilo se bar mišljenje da se Sokrat nečim razlikuje od većine ljudi. Ako bi, dakle, između vas oni koji misle da se odlikuju ili mudrošću, ili hrabrošću, ili ma kojom drugom vrlinom, hteli da se ponašaju onako kao što sam ranije rekao, onda bi to bila sramota. Ja sam često video neke takve ljude kad im sude; oni misle da su nešto, a čudnovato se ponašaju, kao da smatraju da će im se nešto strašno dogoditi ako bi morali poginuti, i kao da će biti besmrtni ako ih vi na smrt ne osudite! Ti, čini mi se, tovare sramotu na državu, pa bi onda i poneki stranac mogao zaključiti da se oni Atinjani koji se odlikuju vrlinom, a koje građani biraju i za službe i za druge počasti, ništa ne razlikuju od žena. Takvo držanje, građani atinski, ne treba da pokazujemo ni mi koji mislimo da nešto u svetu vredimo, a ni vi da dopuštate ako bismo se mi tako držali, nego treba upravo da to pokazujete da ćete kudikamo radije osuditi onoga koji pred vama pravi takve ganutljive prizore i time državu čini smešnom, negoli onoga koji se na sudu mirno ponaša.

XXIV

Ali, ostavljajući na stranu dobar glas, meni se čini, građani, da nije ni pravedno moliti sudiju i biti oslobođen zbog moljakanja, nego treba obaveštavati i osvedočavati. Ta ne sedi sudija zato da pravdu poklanja, nego da je utvrđuje. I zakleo se da neće deliti milost onima kojiima se njemu svidi, nego da će sudijsku službu vršiti po zakonima. Ne treba, dakle, ni mi vas da navikavamo na to da gazite zakletvu, a ne treba ni vi da se navikavate, jer onda ni jedni ni drugi ne bi radili kako je bogu pravo. Ne tražite, dakle, građani atinski, da moram pred vama raditi ono što ne smatram ni da je lepo, ni pravedno ni bogu pristupačno, a naročito kad me, tako vam Diva, ovaj Melet zbog bezboštva tuži. Jer, ovo je očevidno: kad bih ja vas koji ste vezani svojom zakletvom nagovarao na svoju stranu i moljakanjem primoravao na to, učio bih vas da ne verujete u bogove, i, razume se, ja bih sam sebe svojom odbranom optužio da ne verujem u bogove. Ali stvar nipošto ne stoji tako. Ja građani atinski, verujem u bogove kao nijedan od mojih tužilaca, i poveravam vama i bogu da presudite meni kako će i za me i za vas biti najbolje.

Drugi deo BESEDA POSLE GLASANjA DA JE KRIV

a) Predlog o hrani u Pritaneju (gl. XXV—XXVI)

XXV

Da se ja, građani atinski, ne srdim zato što mi se to dogodilo, što ste me, naime, osudili, pomažu mi mnoge druge okolnosti, a nije me ni iznenadilo to što se dogodilo, nego se mnogo više čudim broju glasova s jedne i s druge strane. Ja bar nisam računao da će razlika biti tako mala, no mnogo veća; a ovako, kako izgleda, da je samo trideset glasova drukčije ispalo, ja bih bio oslobođen optužbe. Doduše, Meletu sam, kao što mi se čini, i ovako izbegao, i to ne samo izbegao, nego je svakome očevidno ovo: da se Anit i Likon nisu javili kao moji tužioci, platio bi on globu od hiljadu drahmi, jer ne bi dobio ni peti deo glasova.

XXVI

Taj čovek, dakle, predlaže za me kaznu smrti. Dobro! A šta treba da vam ja sa svoje strane predložim, građani atinski? Razume se, zasluženu kaznu. Šta, dakle? Kakvu sam kaznu ili globu zaslužio za to što mi je palo na pamet da u svom životu ne mirujem, nego sam zapustio ono za što se mnogi staraju: gomilanje novaca, domaću privredu, vojvodstvo, državništvo, i sve ostale službe, zavere i bune, što se dešavaju u javnom životu? Smatrao sam da sam zaista i suviše čestit da bih, posvećujući se tome mogao očuvati svoju ličnu bezbednost, pa zato i nisam išao tamo gde ne bih ni vama ni sebi ništa koristio, nego sam odabrao drugi put: obraćao sam se svakome posebno da mu, kako ja mislim, činim najveće dobročinstvo; trudio sam se da savetujem svakoga od vas da se ni za što svoje ne stara pre nego što bi se za se postarao kako će biti što bolji i što razboritiji, i da se ne stara za državne prilike pre negoli za samu državu, pa da se na taj isti način stara i za sve ostalo. Šta sam, dakle, zaslužio za takav način rada? Nešto dobro, građani atinski, ako već treba doneti predlog da uistinu odgovara zasluzi, i to takvo dobro koje bi meni dolikovalo. Šta, dakle, dolikuje čoveku siromahu, dobrotvoru, kome je potrebno slobodno vreme da vas opominje? Ja ne znam, građani atinski, šta bi takvom čoveku više dolikovalo nego hranu u Pritaneju; njemu to više dolikuje negoli onakvom od vas koji je u olimpijskim igrama pobedio na jednom, ili na dva, ili na više konja. Jer, ovakav dobitnik donosi vam samo prividnu sreću a ja istinsku i pravu, pa njemu ne treba nikakve vaše hrane a meni treba. Treba li, dakle, da ja po pravdi predložim ono što sam zaslužio, ja vam predlažem: hranu u Pritaneju.

b) Predlog o globi od trideset mina (gl. XXVII—XXVIII)

XXVII

Ali, možda će ovaj predlog napraviti u vama sličan utisak kao i one moje izjave o jadikovanju i moljakanju, tj. možda će vam se učiniti da ja sebe precenjujem. Ali o tome, građani atinski, ne može biti ni govora, nego stvar više stoji ovako. Ja sam uveren da nijednome čoveku ne činim nepravdu namerno, ali vas u to ne mogu uveriti, jer smo se malo vremena razgovarali jedni s drugima. A da vi, kao što ja mislim, imate zakon, kao i drugi ljudi, da se o smrti sudi ne samo jedan dan nego mnogo dana, vi biste se uverili. A ovako, u tako kratkom vremenu, nije lako skidati sa sebe krupne klevete. Kako sam ja, dakle, uveren da nikome nepravdu ne činim, daleko sam od toga da sam sebi nepravdu učinim i da sam protiv sebe tvrdim da sam zaslužio nekakvu kaznu, pa da tako nešto za se dosuđujem. Čega da se bojim? Zar da se bojim da me ne stigne kazna koju za me predlaže Melet i o kojoj, kažem, ne znam ni da li je sreća ni da li je nesreća? Mesto toga da izaberem nešto o čemu pouzdano znam da je zlo? Šta da predložim, dakle? Zar okove? Pa zašto da živim u tamnici gde nisam ništa drugo do rob činovnika što ih vi postavljate — one Jedanaestorice? Ili globu da čamam u tamnici, dok je ne isplatim? Pa to je ono isto što sam baš sada rekao. Ja nemam novaca da platim globu. Nego da predložim izgnanstvo? Možda biste taj predlog prihvatili. Zaista, građani atinski, morala bi me velika ljubav za život vezivati kad bih tako nerazuman bio da se ne bih mogao dosetiti da vi, koji ste sugrađani moji, već niste mogli podneti moje društvo i moje beseđenje, nego vam je ono i suviše dodijalo i omrzlo, pa sada pokušavate da ga se oslobodite — a stranci će ga, dakle, lako podnositi? Nipošto, građani atinski! Lepa li mi života kad bih ja otišao iz otadžbine u ovim godinama, pa menjao jednu varoš za drugom, i živeo u izgnanstvu! Ta verujte mi da bi omladina, kuda bih god stigao, slušala moje govore baš kao i ovde. Pa ako odbijem od sebe nju, ona će mene sama izagnati, jer će gledati da za to pridobije starije ljude; a ako je ne odbijem, onda će to učiniti baš radi nje same njeni roditelji i rođaci.

XXVIII

A možda će ko kazati: »Kad od nas odeš, Sokrate, zar ne bi mogao ćutati, pa spokojno u tuđini živeti?« Ali to je ono što mi je od svega najteže objasniti nekima od vas. Jer, ako reknem da to znači ne slušati boga i da mi je zato nemoguće mirovati, nećete mi to verovati, jer se tobože pretvaram; a ako reknem da je baš to najveća sreća za čoveka da svaki dan vodi razgovore o vrlini i o ostalim pitanjima o kojima vi čujete da se ja razgovaram i ispitujem sama sebe i druge, i da život bez takvoga ispitivanja nije vredan da se živi, onda ćete mojim recima još manju veru poklanjati. To je tako kao što vam ja kažem, građani, ali vas u to uveriti, to nije laka stvar. Osim toga, ja nisam navikao da sam o sebi mislim da sam zaslužio ikakvo zlo. Kad bih ja zaista imao novaca, predložio bih novčanu kaznu koliku bih već imao da platim, jer to ne bih osetio kao gubitak. Ali ovako nemam, već ako možda hoćete da mi novčanu kaznu ograničite na meru koliko bih momogao da platim. A mogao bih možda da vam platim jednu minu srebra. Toliko, dakle, ja predlažem. A Platon ovaj ovde, građani atinski, i Kriton, i Kritobul, i Apolodor, pozivaju me da vam predložim trideset mina, a oni sami izjavljuju da će za to jamčiti. Predlažem, dakle, toliko, a ovi ljudi biće vam pouzdani jamci za tu novčanu kaznu.

Treći deo

BESEDA POSLE IZRICANjA PRESUDE NA SMRT

a) Reč onima koji su ga osudili (gl. XXIX—XXX)

XXIX

Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili. A upravo njima kažem i ovo: »Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakv^ udbia j poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ims. i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor i star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže — nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.«

XXX

»A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.«

b) Reč onima koji su ga oslobodili (gl. XXXI—XXXIII)

XXXI

A sa onima koji su me oslobodili rado bih progovorio koju reč o ovom što se ovde dogodilo, dok su arhonti zaposleni i dok još ne odlazim tamo gde se, kad stignem, moram sa životom rastati. Nego, ljudi, ostanite tu ovo malo vremena; ništa nam ne smeta da se između sebe porazgovaramo dok nam je to prosto. Vama kao svojim prijateljima hoću da rasložim šta upravo znači to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije — pravo vas nazivam kad vas nazivam sudijama — dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite i sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reci zadržao. A danas me nigde za vreme celog ovog spora ni u delanju ni u govorenju nije zadržavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vam kazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, i to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokaz imam za to tvrđenje: meni bi se začelo znak opominjanja javio i opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro.

XXXII

A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro! Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bila čudo od blagodati. Kad bi ko imao da izabere takvu noć u kojoj je tako spavao da nije ništa u snu video, i kad bi imao da ostale noći i dane svoga života uporedi s tom noći, i da resi i kaže koliko je dana i noći boljih i prijatnijih od one noći proživeo u svome životu, ja verujem da bi ne samo kakav običan čovek nego i veliki kralj persijski našao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i noćima. Ako je, dakle, smrt takva, onda je ona blagodat, ja mislim, jer ćelo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć. U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova, ljudi sudije? Jer, akoli ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovisudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, i Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu — zar bi to bila rđava seoba? Ili da se ponovo sastane s Orfejem, i Musejem, i Hesiodom, i Homerom, — koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao s Palamedom i sa Ajantom Telamonovim, i ako je još ko od starih junaka zbog nepravedne osude stradao, pa kad bih upoređivao svoje patnje s njihovima, to ne bi bilo, kao što mislim, neprijatno. A što bi bilo najvažnije: provodio bih onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je a nije. Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga kojd je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sisifa, i hiljade i hiljade drugih, i muškaraca i žena što bi ih čovek mogao napomenuti? S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih — to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore. Jer, kao i uostalom, tako su oni srećniji nego ovi ovde i u tome što su za sve ostalo vreme besmrtni, ako važi kao istina ono što se govori.

XXXIII

Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova. I ovo što me sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je meni očevidno da je za me bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me i unutrašnji glas nigde nije zadržao, i ja, što se mene tiče, nisam baš ljut na one koji su me osudili i tužili. Ipak, oni nisu meni sudili i optuživali me u toj nameri, nego zato što su mislili da mi škode; i zato su zaslužili da se kore. Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili,, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi. Ali već je vreme da odlazim — ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog.